Једна је беба умрла убрзо након рођења. Једна мајка се празних руку вратила кући из породилишта. Један отац довео је кући уплакану жену, не дочекавши да види своје дете.
Стварност је заправо још гора од тога. Јер то нису једна беба, једна мајка и један отац. По ко зна који пут приче стижу са свих страна, оне најболније, најпотресније, занимљиве лешинарским медијима само док су довољно страшне за велика слова на насловним странама, а потом потиснуте у најдубље кутке душе родитеља који су изгубили део живота и добили на хиљаде „зашто“ који ће остати без одговора.
Та ноћ кад смо муж и ја заједно кренули у породилиште и кад нам се родила ћерка без икаквог претеривања је најлепша ноћ у нашем животу којој могу да парирају само осмеси и погледи љубави које смо за све ове године нас двоје разменили с нашим дететом.
Кад само покушам да замислим како би било да су те ноћи око мене били нељуди који се деру на мене, псују ме и омаловажавају док сам у боловима… Па још кад се испостави да порођај не иде како треба, како би то било – боли те више него што те је икада ишта болело, страхујеш за бебин живот, преклињеш их да нешто ураде, да је спасу…
Просто је невероватно да поред свег напретка којим се хвалимо као цивилизација, и даље морамо да се враћамо на најосновније лекције о људскости које изгледа један део човечанства никако да савлада. Чврсто верујем да је то ипак мањи део – онај већи и бољи једноставно је тиши, ненаметљивији, чини добра дела јер тако треба а не ради славе или пажње, и живи живот изван пажње јавности. Јер да ти људи не чине већи део, наше друштво – целокупно људско, а не само српско – не би имало на чему да стоји. Додуше, исто тако мислим да се и тај већи део полако осипа…
Корен насиља задире веома дубоко у психу човека, почев од детињства, па чак и периода пре рођења. Онтолошки гледано, ако је Каин могао да убије рођеног брата, шта спречава било кога од нас да се понаша насилно према некоме кога не познаје? Болест – телесна и психичка – особина је палог света у коме живимо.
Колико смо примера иживљавања над слабијима видели или за њих чули протеклих година, у Србији и ван ње, кад је здравство у питању? Медицински техничари који ударају и киње немоћне старце у болницама и домовима за старе. Гинеколози и бабице који вређају труднице, грубо се с њима опходе, па чак их и ударају – све до овог најгорег, када доведу и до смрти бебе. Па чак и дрско понашање медицинских сестара на шалтерима – као да је неко дошао ту јер нема преча посла, а не зато што га нешто боли.
Веома ме је потресла смрт бебе Елене и других беба чији су кратки животи севнули кроз медијски простор да би се опет вратили у сећање својих родитеља кад се прашина слегне. Исто тако ме потреса смрт и сваке друге бебе, рођене превремено, случајно (спонтаним побачајем или превременим порођајем) или намерно (абортусом). И у овом тренутку, док цела Србија жали за Еленом и вапије за правдом, не могу да не поменем оно што често говорим, а о чему сведоче и неки медицински радници.
Једног дана, приповеда једна медицинска сестра, имали смо ситуацију да смо у једној соби покушавали да спасемо превремено рођену бебу у 24. недељи трудноће, док се у другој соби, на истом одељењу, одвијао абортус такође у 24. недељи трудноће јер је та беба била „нежељена“.
Онај ко може да убризга инјекцију у бебино срце у материци, онај ко може да усиса бебу из материце, онај ко може да је извади из материце кидајући уд по уд већ је пустио таму у своју душу, а оно мало светлости које још има резервисано је за оне који су њему лично драги – или корисни. Таква особа нема времена за небитне странце, за „обичне људе“ и њихове проблеме, потребе и животе. Таквој особи жена у порођајним боловима није светиња којој треба да се посвети и спасе два живота, већ „дебела крава“ и „размажена принцеза“.
Како да очекујемо од данашњих момака да поштују девојке ако смо нормализовали порнографију која је препуна насиља над женама? Штавише, мушкарци из те индустрије признају да се тиме баве из мржње према женама. „Једини разлог зашто сам у овој индустрији јесте да задовољим жељу мушкараца широм света који једноставно не маре много за жене и желе да виде мушкарце у мојој индустрији како враћају мило за драго женама које они сами нису могли имати док су одрастали. Заиста верујем у то… кад свршавамо жени по лицу или је на неки начин сексуално злостављамо: ми враћамо женама за изгубљене мушке снове.“
И још: „Заиста желим да покажем оно што верујем да мушкарци желе да виде: насиље над женама.“[1]
Да бисмо престали да понижавамо пре свега оне најрањивије и најслабије – жене, децу, старе, слабе и немоћне – а затим и све остале, да бисмо научили да свакодневно будемо љубазнији према странцима у пролазу, продавници, биоскопу, пијаци, да бисмо научили да имамо више стрпљења према другима, јер никоме данас није лако и свако је из свог дома изашао у свет с неком муком на души, да бисмо били у стању да чујемо другачије мишљење и примимо га смирено и без нетрпељивости, да бисмо били у стању да разумемо да је другачије мишљење само то – другачије мишљење, а не знак мржње, морамо у себи и у ближњем свом пронаћи макар нешто што нас спаја, што делимо, што нам се допада, и видети у њему оно Христолико што свако од нас има, лик и обличје нашег Господа који баш те највеће грешнике воли и жели да се они промене и спасу, и у очима другог видети одраз себе.
Јер сви смо понекад уплашени, изгубљени, рањиви. Сетимо се колико је нама у таквим тренуцима значио поглед или стисак руке непознате особе.
„Све је у реду“, рекла ми је сестра у болничком лифту док ме је после лапароскопије возила на колицима назад у собу, а ја плакала пробудивши се из анестезије.
„Ништа се не брини“, рекла је времешна докторка анестезиолог једном другом приликом док ме је припремала за анестезију.
„Да вас сместимо па ћемо полако“, рекла је дивна бабица док ме је смештала на порођајни сто. „Извините што вам стежем руку у контракцијама“, рекла сам мало касније. „Навикла сам на то“, с осмехом је одговорила.
Љубазне речи су као мелем на рану. Зато још више боле дрске, грубе речи оних других, због којих смо сви сада бесни и резигнирани.
Решење за ово насиље, баш као и за оно из маја прошле године, не може доћи преко ноћи, нити за неколико месеци или за годину дана. Оно делом лежи у безусловној љубави према свом детету, супружнику, родитељима, у спремности за жртвовање и спремности да себе скрајнемо ради неког другог. У подизању здраве деце која ће постати здрави и функционални одрасли, а не размажене недорасле особе које хоће да се свет прилагоди њима. До њега се никако не може доћи ако говоримо деци да раде све што желе и што им прија, да с другима улазе у које год односе хоће – докле год је све добровољно. Напротив, ако дете научи да обуздава поједине жеље, да одложи задовољење одређених потреба ради важнијег и битнијег циља, постаће одрасла особа која је способна да своје потребе привремено одложи у страну док, на пример,
– гаји дете (уз сва лична одрицања која овај вишегодишњи задатак подразумева),
– брине о жени која се тек породила и посвећена је беби, а не мужу,
– негује старе родитеље… па све до баналних ситуација
– да стоји стрпљиво у реду иза неког старијег који плаћа рачун у пекари брзином пужа, пакује ствари још спорије од тога и притом одбија помоћ продавачице (истинити пример из живота), а да не помињем ситуације када је у питању нечији живот:
– да стрпљиво, нежно и с пуном пажњом породи жену, усредсређен на свој посао и тренутни задатак, без обзира на то да ли га дотична трудница због нечега нервира или он мисли да се она пренемаже… Једноставно, посветио си свој живот лекарском позиву. Мораш бити у стању да своје потребе ставиш на страну док си на послу и посветиш се пацијенткињама. Животи су у питању.
Када бих морала да наведем једну ствар коју је неопходно спровести у друштву да бисмо смањили насиље према женама, било би то веома строго ограничавање приступа порнографским садржајима, што подразумева укидање свих облика бесплатних видео-материјала и увођење приступа искључиво по принципу претплате; такође, такви садржаји не би смели да се приказују ни на једном каналу с националном фреквенцијом. Ово би такође морало да се односи и на ријалити програме јер су препуни еротизираних приказа и порука, а повремено и правих порнографских сцена.
Не слажем се да је рад у порнографској индустрији исти као и сваки други, и да је све то у реду докле год жене саме бирају да се тиме баве. Сумњам да на свету постоји мушкарац који то конзумира и коме је сасвим у реду да се његова мајка, сестра или ћерка бави тим „послом“, а да је притом здравомислећа, разумна и фукнционална особа, а не неко ко је своје личне трауме пројектовао на жене, попут радника из порнографске индустрије чије сам речи горе пренела.
Докле год су жене сведене на предмет нечије пожуде, докле год је женско тело нешто над чиме се неко иживљава, макар и у машти, док гледа гротескну верзију полног чина који нипошто не изгледа тако у стварно животу кад се двоје воле, дотле ће жене у друштву исто тако бити неважне другим мушкарцима у њиховом животу – партнерима, послодавцима, лекарима, па чак и пролазницима. Зашто би ико поштовао жену ако је навикао да се самозадовољава уз снимке накарадног полног односа? Зашто би ико био обзиран према нечему што служи да му изазове еротско узбуђење и пружи полни ужитак?
Сексуална објективизација жена један је од главних разлога за насиље према женама, нетрпељивост и безобзирно понашање према њима. Томе се мора стати на крај.
А до тада, надамо се да ћемо видети бар делић овоземаљске правде и да ће надлежни спречити окривљеног лекара да на исти или сличан начин оштети друге мајке и бебе. Да се више ниједна мајка не врати кући празних руку.
[1] Ветеран порнографске индустрије Бил Марголд у документарцу Coming attractions: The making of an X-rated video.