КО ЈЕ БИО ЖАРКО ВИДОВИЋ?
На Сајму књига у Београду појавила се књига „Завет и слобода“ великог српског хришћанског мислиоца Жарка Видовића. Богдан Лубардић о њему каже:„У доба када се и глобално и локално урушавају традиционалне вредности повезане са вером у живог Бога, када се духовно, морално, ментално, психолошко и телесно здравље појединца и заједница системски убрзано растачу: у време убрзане кризе и дестабилизације духовног идентитета, дело Жарка Видовића представља тачку ослонца од непроцењивог значаја, не само за српску културу већ, потенцијално, и за друге културе са традираним хришћанским вредностима, посебно онима православне провенијенције. Главни разлог томе је што дело и живот Жарка Видовића представљају узорит образац за осмишљавање, и аналогно креативно развијање, личних и заједничних облика живота кроз православну хришћанску самоспознају.“
Дубок, а спонтан и једноставан, он се бавио суштином човештва у нашој епохи, а дотакао се и теме која нам је насушна – а то је питање хришћанског схватања полности.
Како бити зрео, а остати чедан као дете?
Да ли је то могуће у часу кад нас је разврат разјео до самог корена?
ШТА ЈЕ СВРХА ПОЛНОСТИ?
У свом огледу „Зрелост и чедност“ Видовић нас опомиње:„Сврха полности није дух, него деца, управо зато што je то и једини начин да полност буде духовна. Јер нема духовности без детиње природе човека. Ta природа се стално обнавља у деци. Својим грехом ми смо осуђени да сами одлучујемо хоћемо ли духовност или не. A ми je хоћемо само ако хоћемо обнову детиње природе човека, обнову чедности! Aкo хоћемо да служимо деци, не смемо, у својим лажним амбицијама, измишљати да je могућа духовност изван оне заједнице (породичне) коју, као малу Цркву, чине деца са Христом. Али, у нашим лажним и таштим амбицијама пречи нам je сваки посао него породица, na онда се измишљају и производе (психолошке, психоаналитичке итд.) теорије о некаквом другачијем – чак духовном – смислу полности!
Полност без култа деце – култа детиње природе човека, култа хришћанског! – не само да није духовна, него je Грех, директна супротност духовности! A једино достојанство полности и полне везе су деца!“
Оно што карактерише нашу епоху је својеврсна мржња према деци – кроз танатолатрију тзв. „културе смрти“ изумирање је постало глобални процес, чему смо сведоци и у умирућој Србији.
А све је почело тријумфом бестидности.
ШТА ЈЕ СТИД?
Стид je, каже Видовић, начин на који се чува смисао и достојанство полности:„Смисао полности се брани стидом. Ослобађање од стида тежи да уклони ту најсигурнију одбрану смисла полности. Ko хоће да нам уништи будућност – a једина будућност je она у деци! – тај жели да нас најпре учини бестидним, као мајмуне!
Стид се показује као одбрана смисла полности управо на тај начин што стид брани ДЕТЕ: он брани управо оне и онакве представе које су чак деци, ради њиховог сопственог осећања достојанства и свог значаја, неопходне. Подсетићу овде на Достојевског: како je – у роману Браћа Карамазови – иницијатива за обнову достојанства очинства, као основне установе породице, пошла од деце, да владајућом представом о оцу и очинству постане баш она представа какву о оцу и мајци имају деца (као мали Иљуша Сњегирјов)! Aкo та представа не постане одлучујућа, заједница je пред пропашћу. Да би био отац, човек мора да се понаша, пa да чак и осећа онако како га замишљају и желе деца, управо са њиховим најнаивнијим представама о свету. Отац мора да буде – не неко ко деци „отвара очи“, него – сигурна заштита управо те недирнуте и незаштићене наивности. Какве су те наивне дечије представе (неопходне и самом оцу и мајци)?
Дете не може да замисли другачији смисао полног живота својих родитеља (наглашавамо, не ма кога, него својих родитеља!) осим да зачну и роде њега, своје дете, и његове сестре и браћу. Неоспорна je полна радозналост детета, девојчице, дечака. Али у свакој, пa и тој радозналости има неког страха: од неизвесности за исход испитивања или кушања. Taj страх се јавља – не у испитивању полног живота људи до којих детету није стало, или у испитивању полног живота биљака, животиња, него – кад помисли да се та сазнања односе и на његове родитеље! Сваки од нас je крајње осетљив кад нам вређају или псују родитеље – управо зато што према родитељима имамо и до краја, упркос свакој световној зрелости, задржавамо однос детета. Тај детињи однос према смислу полног живота наших родитеља, поготово мајке, „уграђен“ je у саму душевну основу нашег постојања, пa je управо зато човек – кад je нагао и без савлађивања – у стању и да убије човека који му псује мајку! To убиство се чак и оправдава: као да je учињено у самоодбрани! Јер тим псовањем се вређа сама основа мог постојања, то јест дечија представа о смислу полног живота родитеља: циљ њихове полне нежности био je само тај да роде мене! или моје сестре и браћу! родитељи су својим полним животом служили потомству, као што то и ми треба да чинимо! Зашто je мали Иљушечка Сњегирев хтео да убије Мићу, пa онда и Аљошу Карамазова? – јер су Карамазови вређали његовог оца!“
Очинство и мајчинство, сведочи Видовић, нису пуко биолошко родитељство, него сличност Богу као Оцу и Богородици као Мајци. Та сличност није истоветност, него непрестанана тежња идеалу.
БРАЧНИ ЗАГРЉАЈИ КАО ТЕЖЊА ЗА ДЕЦОМ
Видовић нас подсећа:„Својим телесним нежностима – чак и кад њихов непосредни смисао није да зачну дете – муж и жена изражавају узајамно радост и захвалност за дете које je рођено или изражавају усхићење самом представом о могућем рођењу детета, чежњу за дететом, носталгију очинства и материнства.
Стид je чувар тих детињих представа зреле жене и мушкарца о полном животу. Стидом се – и поред световне и полне сазрелости човека – чува и она првобитна, духовна зрелост човека која се састоји у неповређеној детињој природи човека! Бестидношћу се уништава достојанство полног живота, као што се разметањем (кад се размећемо техничком моћи у некој уметности) производи кич уместо уметности. За достојанство човека у полном животу тражи се чедност управо као и за уметност, неоспорну унутрашњу литургију човекову, „свештену поезију“, како би рекао Његош. Стид у полном животу je исто што и мера и укус у уметности: чувар духовног достојанства, јемац духовне зрелости човека! Нема ничег заједничког између полног живота животиње и полног живота човека! Јер својим полним животом животиње не доводе у питање опстанак, a људи доводе – ако смисао тога живота није у чувању детиње природе суштог човека. Ми не смемо повредити – не само дете, него – ни унутрашњу, нашу сопствену природу детета. Својим понашањем и душом човек мора бити способан да буде отац, a то значи: да се саживи са душом и неопходним наивним представама које дете има о свом родитељу. И Бог je Отац: не само пo томе што нас je створио, него што се, стварајући нас, поистоветио са нама, у Христу! Поистоветио се, мада се при томе одрекао далеко веће, Божије моћи, него што се одричемо ми кад се поистовећујемо са дететом. (Тим одрицањем и поистовећивањем чува мушкарац и достојанство жене, јер не схвата своју и њену полност као борбу за надмоћ!) Боголикост je у тој моћи поистовећења. Очинство човека je његова боголикост. Поистовећење човека са дететом није детињарија, него највиша могућа мудрост: духовна зрелост, богородичност, унутрашње монаштво! Родитељ може да буде свако, али отац само онај ко je духовно зрео да буде христолик. Стидом родитељи исказују и верују у зачеће, рођење и смисао полног живота као тајну. Није то ништа мање тајна од тајне смрти! Јер нисмо своје дете „правили“ ми, његови родитељи, него га je, служећи се нашим телом – a препуштајући нашој одлуци да се послужи нашим телом – Бог зачео у нама, створио његову душу. Дете je дете Оца Небеског, a ми смо му отац и мајка само својом боголикошћу, својом способношћу да сачувамо детињу природу човека. Нека нас стид чува од бахатости и да се хвалишемо силом која не припада нама, него Оцу Небеском! Достојанство детета – и сваког од нас – не потиче од нас (ни од наше световности, полности, телесности, моћи), него од Оца Небеског, као благодатни дар“.
Зато је Свети Стефан Високи у „Слову љубве“ поручио:„Узљубите љубав, младићи и девојке, за љубав прикладни; али право и незазорно, да младићство и девство не повредите, којим се природа наша Божанској присаједињује, да Божанство не узнегодује. Јер апостол рече: „Духа Светога Божјега не растужујте, Којим се запечатисте јавно у крштењу“.”
Чедност нас чува и спасава у Христу.
