Љубав не може покварити дете, она је потребна и неопходна. Квари га оно чега често нема у овом приступу васпитању, а то је дисциплина.
Начин на који родитељи одгајају децу је директно повезан са изградњом психичких структура и типа личности исте те деце. Још у првој половини 20. века психоанализа одраслих је уверљиво показала да они одрасли који као деца нису добили довољно љубави, постају неуротичне личности, а самим тим и патологија једног друштва. Настале су нове смернице: Деци морате показивати љубав. Немојте их трауматизовати ускраћивањем љубави. АЛИ…
Ако је доказано да је најчешћи резултат несрећног детињства без љубави несрећна, неуротична одрасла особа, зар то не значи да ће резултат срећног детињства бити задовољна и срећна одрасла особа?
Ако непоказивање љубави доводи до неурозе, зар није онда логично да показивање љубави доводи до здраво формиране личности? Полазећи од таквих претпоставки, за које ћемо тек касније схватити да су погрешне, показивање љубави је стављено у центар одгојног приступа идеологије срећног детета.
Пратећи савете о савременом одгоју деце, а све у циљу очувања и унапређења дечијег менталног здравља, родитељима је постало најважније како се њихово дете осећа. Да би родитељ мислио да је добар родитељ, његово дете стално мора да осећа да је вољено. И, успут, да буде и срећно. Зато су родитељи почели да се труде да децу увере да су јако вољена, омогућујући им само позитивне доживљаје и искуства.
После неколико десетина година такве праксе, почели смо да увиђамо да није обавезно да такво дете постане срећан одрасли. С разочарањем смо схватили да та друга формула – срећно дете – несрећан родитељ – није само могућа, већ је и највероватнија. Права срећа је једно, али назовимо то у овом случају размажено и презаштићено дете су нова друштвена патологија и последица новог приступа васпитања.
Прво (размажено) дете израста у патолошког нарциса, а друго (презаштићено) у пасивно-зависну личност. И тада, мада најчешће прекасно, схватамо како нови начин одгоја постаје патологија.
Размажена деца, успркос високој интелигенцији, израстају у асоцијалне личности које не желе да одрасту, које су себичне и нарцисоидне, које слабо контролишу своје импулсе и склоне су насиљу. Успркос својим талентима, немају радне навике, тако да су неуспешни и због тога дуго остају у симбиотској вези са својим родитељима.
За разлику од њих, презаштићена деца су врло пасивна јер за себе мисле да су неспособна. Плаше се света и доживљавају га као опасно место, због чега такође остају у симбиози с родитељима или доминантним партнерима.