Страшне и грозне су последице непокајаног самољубља, хедонизма и изопачености! Примери из Холадније, поробљене материјалним благостањем и колонизаторском логиком живота, заиста леде крв у жилама! Човек се свео на инстинкте, свео се на „ у се(бе), на се(бе) и пода се(бе)” .Кад тога нема, живот нема смисла. Зато овакви примери бивају све бројнији. И док се позивају на милостивог Бога, дотле Божије заповести „Не убиј!” и ”Љуби ближњега својега као самога себе” не држе! Свет њихов већ се био окренуо у пакао, јер живот за њих нема смисла. Тада еутаназија делује као логично решење. Преносимо нашим читаоцима овај опасан пропагандни текст Би-Би-Си-ја на српском језику, који на суптилан начин и читаоцима у Србији потура еутаназију као нешто нормално и прихватљиво. Она то наравно није, нити ће икада бити!
Редакција iFamNews-a
У Холандији није неуобичајено да пацијенти са деменцијом траже еутаназију. Међутим, у каснијим стадијумима болести могу постати неспособни да потврде своју сагласност – један лекар у таквом случају тренутно је пред кривичним гоњењем.
Страх пацијената да ће њихов захтев бити одбијен наводи неке међу њима да траже смрт раније него што би то иначе учинили.
Ани Звајненберг ни у једном тренутку није била у недоумици.
Тражила еутаназију и добила – доктори сад морају пред суд
Португалски парламент против еутаназије
Суд у Италији подржао еутаназију у посебним случајевима
„Неуролог је рекао: ‘Жао ми је, али нема грешке, у питању је Алцхајмерова болест’“, каже Анеке Сауте-Звајненберг, описујући тренутак када је њеној мајци постављена дијагноза.
„А она је рекла: ‘У реду, онда знам шта желим.’“
Анекин брат Франк додаје: „Оклевала је можда пет секунди и онда рекла: ‘Сада знам шта да урадим.’“
Обома је било јасно да је говорила о еутаназији.
За Анин случај би се могло рећи да је школски пример правилног спровођења еутаназије у Холандији – са веома доследном и јасном сагласношћу. Међутим, постоје други случајеви, у којима је сагласност пацијента мање доследна, а у последњем тренутку и мање јасна.
Прича о Ани приказана је у филму „Пре него што буде прекасно“ холандског редитеља Гералда ван Бронкхорста. Гледаоци тог документарца прате ток Анине болести, који се завршио смрћу путем еутаназије када је имала 81 годину.
Ани је приказана као поносна жена, која је сама подигла троје деце, бавила се планинарством и имала снажну веру у бога, а коју је напослетку погодила деменција.
„Некад сам планинарила, скијала и још свашта нешто“, Ани каже у филму. „У селу су говорили: „Она Ани је увек у покрету“.
„Ујутро бих ставила ранац на леђа и отишла у пешачење. Ходала бих по цео дан. Сада не могу ништа да радим. Стално сам збуњена.“
Еутаназија и прописи
Еутаназија је лишење живота из самилости, како би се пацијент ослободио патње и бола. Еутаназија се разликује од потпомогнутог самоубиства (такође се назива потпомогнутом смрти), које подразумева пружање помоћи при самоубиству.
Еутаназија и потпомогнуто самоубиство су забрањени у Великој Британији.
Еутаназија је дозвољена у Белгији, Канади, Колумбији, Луксембургу и Холандији, а потпомогнуто самоубиство је дозвољено у Швајцарској и у неколико савезних држава у САД.
У Енглеској и Велсу, могуће је унапред донети одлуку (а у Шкотској унапред дати налог), којом се одбија одређено конкретно лечење убудуће, у случају да особа у каснијем тренутку постане неспособна да одлучи о томе.
Према ставу Националне здравствене службе, ако је најбољи избор за пацијента непредузимање медицинских мера и поступака ради одржавања у животу, онда то не представља еутаназију, већ квалитетну палијативну негу.
Врховни суд Уједињеног Краљевства је у јулу 2018. године пресудио да за ускраћивање лечења пацијентима у трајном вегетативном стању, са становишта права, није потребна дозвола.
Ани је желела да други схвате њену одлуку, па је дозволила да је снимају на дан смрти.
У филму, Ани седи на софи, изгледа опуштено и чини се да позитивно гледа на ситуацију. Присутно је њено троје деце. Са лекарима који су дошли да изврше еутаназију се шале у вези са посебним оброком од претходне вечери.
„Отишли смо у ресторан са три, односно четири звездице“, накнадно ми каже Франк.
„Питао сам је: ‘Шта желиш да урадимо пре него што умреш?’ Појели смо одличан оброк, смејали смо се и плакали. Те вечери, ‘сутра’ није постојало. Било је врло посебно.“
„Али кад смо отишли кућама, тешко да смо ока склопили те ноћи.“
Анеке ми прича како је пронашла писмо које је њена мајка написала те ноћи.
„Написала је писмо Богу и тражила је да води бригу о њеној деци. Знала је да Бог, ако постоји, прашта и да је пун топлине.“
Лечење депресије ускраћивањем сна – метода која је поделила психијатре
Зашто се корона вирус тако брзо раширио светом
Франк додаје: „Рекла је: ‘Штета што не могу својој деци да пошаљем имејл са оне стране, да им опишем какав је осећај.’“
У филму се види да лекар предузима све мере како би осигурао да је Ани у потпуности свесна свог избора да умре путем еутаназије. Неколико пута је пита да ли је сигурна да зна шта ради.
„Да ли сте сигурни да желите да попијете раствор који ћу вам дати?“, пита лекар. „Свесни сте да ће вас успавати и да се нећете више пробудити?“
Ани каже: „Поново сам синоћ размислила о свему, од почетка до краја. Ово је крај какав желим. Искључиво због себе. Ово је најбоље за мене.“
Када јој лекар пружи чашу са провидном течношћу која садржи смртоносну дозу седатива, не оклева да је попије. Пожали се само на горак укус.
Затим је чланови породице грле док тоне у последњи сан.
„Попила је течност“, сећа се Франк касније. „А онда је потрајало неко време.“
„Сан је постајао све дубљи и дубљи“, додаје Анеке. „Дејство је било веома благо.“
Међутим, док је Ани неколико сати касније и даље спавала, одиграла се надреална сцена. Препричао ми ју је Гералд ван Бронкхорст, који је у том тренутку снимао.
„Спавала је на каучу и одједном је почела да хрче. Чланови породице су почели да коментаришу како су гладни и неко је рекао: ‘А да направимо сендвиче?’ И тако смо жвакали сендвиче покрај жене која је спавала на каучу и умирала. Из тога видимо како редован живот превладава, чак и у таквој ситуацији.“
Лекари су се забринули да би Ани чак могла да се пробуди, па су јој напослетку дали смртоносну ињекцију.
„Након 20 секунди, више је није било“, каже Франк.
Франк и Анеке кажу да су све време подржавали мајку поводом њене одлуке, упркос стрепњама које су у вези с тим осећали.
„Веома је тешко гледати сопствену мајку како умире путем еутаназије, али није било на нама да о томе одлучимо, то је била њена одлука“, каже Анеке.
„Не постоји исправна или погрешна одлука. Тешко је одлучити да желите да умрете, али мислим да је такође тешко одлучити да желите да живите. Било јој је грозно када би јој људи рекли да је веома храбра што је донела такву одлуку. Сматрала је да је подједнако храбро изабрати живот са деменцијом.“
„Добар пријатељ ми је рекао: ‘Мораш да спречиш мајку, то је твоја дужност као њеног сина’“, додаје Франк. „Одговорио сам му: ‘Не, нећу да је спречим, подржавам је.’ Тада ми је његова мајка рекла: ‘Убићеш своју мајку, ако се то деси, то је убиство…’. Тешко је кад вам други говоре такве ствари.“
Несугласице те врсте честе су међу породицама и пријатељима и одраз су дебате која је на општем плану започела у Холандији током седамдесетих година двадесетог века.
У том периоду, лекари су започели да релативно јавно извршавају такозвана „убиства из милосрђа“. Супротстављени ставови наставили су да постоје не само до легализације еутаназије 2002. године, већ заправо постоје и даље.
Број пацијената који се одлучују на еутаназију у непрекидном је и равномерном порасту, нарочито у последњих 10 година. Холандским властима је у 2002. години пријављено 1.882 случаја, док је 15 година касније тај број износио 6.585.
Да би били испуњени услови прописани Законом о еутаназији, пацијент мора да увери лекара да је његова одлука потпуно добровољна, да његов живот подразумева, или ће подразумевати, „неподношљиво мучење без могућности за побољшање“ и да не постоји „разумна алтернатива“. Затим је неопходно да други лекар изврши независну процену.
Први забележени случај еутаназије пацијента са деменцијом догодио се 2004. године, две године након измене закона.
Међутим, у случајевима пацијената који болују од деменције, еутаназија се скоро увек спроводи у раним стадијумима болести, због тога што је у каснијим стадијумима тешко уверити лекара да је пацијент способан да схвати своју одлуку да умре.
Током 2017. године, 166 пацијената у раним стадијумима деменције је умрло путем еутаназије, док су само три пацијента била у касним стадијумима деменције.
Упркос томе, Берна ван Барсен, етичар у области медицине, сматра да су промене у току и да ће убудуће бити све више случајева.
Ван Барсен је раније била члан комисије која је испитивала сваки случај еутаназије у једном региону Холандије. Међутим, поднела је оставку јер је сматрала да се случајеви који би требало да буду забрињавајући ипак одобравају превише лако.
„Ја сам увидела тај преокрет“, каже. „Проблем је у томе што је тај помак тешко приметити. Али он се засигурно дешава. Одвија се свима нама пред носом, а на крају ћемо схватити да се преокрет већ догодио.“
Ван Барсен сматра да се у случајевима еутаназије превише ослања на писане декларације, односно изјаве воље о примени или непримени одређених медицинских третмана. Такве документе пацијенти који ће потенцијално желети еутаназију често предају својим лекарима у раним фазама болести.
„Ако не можете да разговарате са пацијентом, онда не можете ни да знате шта пацијент жели.“
„У таквим документима пацијенти могу да наведу чега се плаше или шта не желе да искусе. Али то је само жеља. Или је исказивање неког страха, а људи се, као што знамо, мењају.“
„У почетку ће можда рећи: ‘Не, не желим да живим у дому за стара лица’ или: ‘Не желим да будем у колицима.’ Али када се то заправо догоди, људи нађу начин да живе с тим. То је оно што је дивно у нашој људскости.“
Ван Барсен због тога заступа мишљење да су лекари у обавези да провере да ли пацијент и даље жели еутаназију, пре него што је заправо и спроведу. Када су у питању пацијенти у касним стадијумима деменције, то није увек могуће.
„Ако не можете да разговарате са пацијентом, онда не можете ни да знате шта пацијент жели“, каже.
Међутим, ако је Берна ван Барсен у праву да се клатно помера у корист еутаназије за пацијенте са деменцијом у касним стадијумима, кривично гоњење лекара који је учествовао у једном таквом случају могло би да га гурне назад у супротну страну.
У питању је случај жене од 74 године која је потписала писану изјаву да жели еутаназију, али само када буде одлучила да је спремна. Такође је, у другим приликама, рекла да не жели да умре путем еутаназије.
Лекар који је радио у дому за стара лица ставио јој је седатив у кафу, а да јој то претходно није рекао. Потом се жена пробудила док је лекар покушавао да јој да смртоносну ињекцију.
Напослетку су чланови породице морали да је спутају до завршетка еутаназије, премда је интензитет принуде споран.
Јакоб Констам, председник који координира рад комисија за надзор над еутаназијом у Холандији, које испитују све случајеве еутаназије, сматра да је лекар очигледно прекорачио овлашћења.
„Закључак комисије је да писана изјава није била довољна и да је лекар требало да прекине поступак еутаназије чим се пацијенткиња пробудила“, каже.
Комисија је закључила да лекар није поступио са одговарајућом стручном пажњом и упутила је случај тужилаштву.
Суђење ће можда помоћи да се разјасне околности у којима пацијенти са деменцијом смеју да умру путем еутаназије, па ће случај бити пажљиво праћен у јавности.
Међутим, иако ће многи лекари то сматрати корисним, донеће узнемиреност онима који су вољни да изврше еутаназију чак и на пацијентима са узнапредовалом деменцијом, као што је Констанс де Врис, лекар Ани Звајненберг.
Она је спремна да оконча живот пацијената којима је можда тешко да изразе своје жеље, ако су увек били веома јасни у погледу својих жеља онда када су били у стању да их изразе.
Каже да јој је важно да изгради дуготрајан однос са пацијентима и њиховим породицама, како би могла да разговара са њима о писаним изјавама које су дали, као и да утврди да нису променили жељу за еутаназијом током дугачког временског периода.
Испричала ми је о једном таквом случају.
„Пацијенткиња је била веома несрећна, плакала је и викала, није јела ни спавала и била је агресивна према другима. На први поглед је било јасно колико је несрећна. А у изјави је написала: ‚Желим да умрем када више не будем могла да препознам своје унуке.’“
Када је дошао тај тренутак и пацијенткиња више није могла да препозна своје унуке, Констанс де Врис спровела је еутаназију, уз подршку породице пацијенткиње.
„Када сам јој пружила чашу са воћним соком, рекла сам јој: ‚Када ово попијете, спаваћете заувек.’ Погледала је у своју ћерку и ћерка јој је рекла: ‚У реду је, мама.’ И онда је узела чашу. Не знам да ли је у потпуности разумела, али знам да је оно што смо урадили било у реду, јер је била толико несрећна.“
Да ли је први случај кривичног гоњења лекара због окончања пацијентовог живота путем еутаназије чини забринутом због сопственог учешћа у таквим случајевима?
„Да, то ме забрињава“, каже. „Помало страхујем од накнадне осуде. Зато настојим да будем врло, врло, врло сигурна у вези са оним што радим.“
Да ли, пак, има намеру да престане?
„Не“, чврсто тврди.
Ипак признаје да због тренутног случаја кривичног гоњења убудуће може бити теже да се врши еутаназија на пацијентима са деменцијом у касним стадијумима. А ако се то деси, могло би посредно да утиче и на случајеве пацијената са деменцијом у раним стадијумима који желе еутаназију у неком будућем тренутку.
Многи од њих већ се брину да ће њихов захтев за еутаназију бити одбијен ако предуго чекају.
Тај страх је постао толико распрострањен, да је установљена скраћеница за описивање савршеног тренутка за еутаназију – „у пет до поноћ“. Баш као Пепељуга, сви желе да сачекају последњи тренутак за одлазак са журке, у пет до поноћ, али многи сматрају да је превише ризично толико чекати.
То је једино због чега Анеке и Франк жале у вези са смрћу мајке, Ани.
