ЗБОГ ЧЕГА САМ СЕ СЕТИО „ГОСПОДАРА ПРСТЕНОВА“’?

ЗАШТО БАЈКА? 

Потребна ми је бајка ових дана. Баш у Великом посту кад велико зло удара на човечанство, а и на Србијицу, рушећи све свето и честито у нама и око нас. Нарочито су се обрушили на наше породице и нашу децу. И повела се тешка борба, у којој  учествујем, по мери својих снага, свим својим срцем и вољом. Да одбранимо породичне вредности и заштитимо оно што су нам преци оставили.

Али, тешко је.

Зло једно прође, а друго хита за њим.

Повијам се под теретом, и чини ми се, понекад, изашао бих из приче и отишао, што каже Његош, „на нечесов остров“, само да више не гледам лудило које се маскирало у причу о „људским правима и демократији“, и руши све пред собом.

Тада ми дође да читам неку бајку, да видим да има срећног краја.

Наравно, читам Еванђеље, и знам да је Христос већ победио.

Али, понекад, кад ми Еванђеље не допире до унутарњег слуха, затреба ми и бајка.                 

РАЗЛОЗИ НАСТАНКА БАЈКИ

Велики мајстор бајки за одрасле, Џон Роналд Рејел Толкин, у својој аутопоетичкој књизи „Дрво и лист” настојавао је на тумачењу бајке као неке врсте предхришћанске философије која се у најбитнијим својим елементима слаже са хришћанством и његовим погледом на свет. У једном разговору са пријатељем Клајвом Стејплзом Луисом, такође хришћанским писцем, Толкин је рекао: „Дрво зовеш дрветом и о тој речи више не размишљаш. Али оно није било дрво док га неко није тако назвао. Звезду зовеш звездом и додајеш да је то тек лопта материје која се држи математичке путање. Именујући ствари и описујући их, ти сам изналазиш сопствене термине о њима. А као што је говор изум повезан са појавама и идејама, тако је и мит изум у вези са истином. Ми смо створени од Бога и стога, мада митови које смо исплели неизбежно садрже грешку, они разоткривају и зрак праве светлости, вечне истине која је са Богом. Тек стварајући митове, постајући „подтворац“ који измишља приче, Човек може тежити Савршенству које је познавао пре Пада. Иако наши митови лутају, они су ипак на трагу, ма како несигурном, праве луке, док материјалистички „прогрес” води само зјапећем понору и Гвозденој Круни сила зла”.

Причамо приче – напипавамо Смисао.

Без Смисла се не може живети.

ЕВАНЂЕЉЕ И БАЈКЕ

Пошто је човек створен по лику Творца неба и земље, и он сам може да саздаје „секундарне светове”, каже Толкин. Неки пут човекова стваралачка уобразиља служи тами, али то је злоупотреба Богом дароване моћи, а не оно што је Бог хтео када је човеку дао да ствара. Толкин у свом огледу о бајци каже да је Еванђеље књига која у себе укључује суштину свих бајки света – јер је у Благој вести Новог Завета откривен  „највеличанственији и најдовршенији од свих замисливих Срећних Крајева” (а свака бајка се, као што знамо, завршава Срећним Крајем).

Божић је „Срећни Крај” приче о човековом вапијању за Богом, а најсрећнији Крај је, свакако, Васкрсење, победа над смрћу. Еванђеље није укинуло људске бајке, него их је обасјало, и Срећном Крају дало пуноту Истине…

Зато смо тако волели бајке у детињству.

Знали смо да се иза њих крије нешто много веће од обичних прича.

ЦИЉ НАШЕГ ЖИВОТА   

Толкин је говорио: „Ми смо од Бога, и митови које примамо, мада садрже грешку, неизбежно поседују, макар и у крхотинама, део истинске светлости, вечне истине која је Бог. Заиста, само путем митотворства, само ако постанемо „сатворци” и ако причамо приче, ми, Људи, можемо да стремимо стању савршенства које смо имали пре пада”.

Толкин је био човек који је веровао у Господа Исуса Христа.

Смисао свог живота исказао је овако: „Главни циљ живота, за сваког од нас, јесте да, према својим силама, узрастемо ка Богопознању свим средствима која имамо, и да будемо покренути на славословље и благодарење. Да чинимо као што се пева у химни Gloria in excelsis  (Велико славословље): „Хвалимо Те, благосиљамо Те, клањамо Ти се, славословимо Те, због велике Твоје славе”“.

На том путу, писао је и своје романе, остављајући их у баштину и деци и одраслима. То јест, детету у сваком одраслом.

ПРСТЕН МОЋИ СЕ МОРА УНИШТИТИ

Тако је саздао велику бајку, која се и данас чита, „Господара прстенова“, у коме мали Хобити постају велики јунаци, јер један од њих, Фродо, мора да уништи прстен моћи који је исковао господар зла, Саурон, и који нико не може користити на добро, мада многи имају илузију да је то могуће.

У том смислу Толкин је био врло јасан. Кад се појавила застрашујућа моћ нуклеарне енергије, он је рекао: „Ако уопште има икаквих упућивања на савременост у мојој причи, онда се она односе на, како се мени чини, најшире раширену претпоставку нашег времена: да, ако смо у стању да нешто урадимо, то морамо да урадимо. Мени се то чини потпуно погрешним. Највећи примери деловања духа и разума су у одрицању”.

Толкин је стајао на становишту хришћанске аскезе, смерног одрицања од моћи која, неукроћена разумом и љубављу, води у понор.

То су љубитељи његових прича схватили, али кнежеви таме овога света нису. Они служе Саурону и верују да је прстен моћи могуће потчинити сопственим интересима.

КРАЈ У СЛЕДЕЋЕМ НАСТАВКУ