Живела два брата у два различита села: један је био богат, а други сиромах. Сиромах дође богатоме у госте за празник и рече му: – Брате, теби је данас празник, хоћеш ли ме почастити вином? – Хоћу, како не бих – одговори богати, – ено у тестијама па се напиј колико хоћеш! А у тестијама је била вода. Брат га послуша и напије се. Када је пошао кући, сиромах запева, али му се учини да неко пева са њим. Упита, ко је то и зачу глас:
– Ја!
– А ко си ти?
– Ја сам невоља.
– Па куда си пошла?
– С тобом.
– Како са мном?
– Са тобом идем без престанка.
– А шта ћеш са мном, ја сам сиромах и умрећу чим стигнем кући.
– И ја ћу с тобом.
Чим дође кући он направи дрвени сандук и повиче: – О, невољо, јеси ли легла у сандук?
– Јесам, ево ме, одговори она. Сиромах брзо затвори сандук, однесе га на гробље и закопа. Од тада он поче да се богати. Његов брат сазна за то и позавиди му.
– Откуда то – упита он – да се ти обогатиш?
– Сећаш ли се, одговори му бивши сиромах, када сам био код тебе на гозби, а ти си ме понудио водом да се напијем. Учинио сам то, а када сам кренуо кући, запевао сам. Учинило ми се да неко пева са мном а када сам питао ко је то, одазвала се невоља.
Онда га је богати брат упитао где је та невоља сада.
-У сандуку који сам закопао на гробљу. Обузет завишћу, богаташ отрчи на гробље, откопа гроб и позове невољу а она се одазове, једва жива. Он је пусти и рече јој да иде код његовог брата јер се сада обогатио. А она му одговори:
– Са њим сам се доста намучила, боље је да пођем са тобом.
И невоља пође са богатим братом. А онај који је закопао живи и сад лепо и срећно.