Књижевник и слободни мислилац, Мирослав Маравић, дипломирани философ запослен као физички радник – грађевинац, написао је нову књигу – неку врсту хришћанског дневника наших дана. Њен наслов је „Философија глобалне паланке у светлу физикалије“. Вреди да је прелистамо.
Зашто хришћански философ Мирослав Маравић, човек који живи од свог физичког рада, уопште пише?
Чему то служи? Зар није непотребно?
У двадесетом веку, два писца театра апсурда, Семјуел Бекет и Ежен Јонеско, увек иду скупа. Овај потоњи је, још као младић у Румунији, записао речи пуне одговорности: „Даме и господо, или постоји Бог, или не постоји Бог. Ако постоји Бог, нема никакве сврхе да се бавимо књижевношћу. Ако не постоји Бог, опет нема никакве сврхе да се бавимо књижевношћу (…) Зато што ћемо сви умрети. Зато што је најпотресније присуство смрти, која живи у нама.“
Што се Бекета тиче, њега Мирослав Маравић осећа као истинског патника у уметности: „Колико је Бекет озбиљан! Поштен. Чист. Чист у свом аутентичном очајавању у празнини из које је Бог изгнан пре читавог миленијума када је Папа напустио Православље. Бекет је заиста аутентични боготражитељ – аскета међу књижевницима./…/ Колико више ценим Бекетову прозрачност, Бекетову дубинску и дубоку подфилозофичност. Штавише, јасно је да Бекет уопште и није читао филозофију, а ако и јесте, онда нимало није био инфициран опаком болешћу рационализма./…/Јер Бекет је сав саздан од тог питања о смислу живота, оно чини окосницу сваке његове реченице као и радње у којој нема радње (а радње нема, кретања нема јер нема циља, нема истинског Циља кретања, то јест, Бекет Га није спознао). Бити дубоко несрећан зато што је у свету без Бога све бесмислено – то је аутентично стање једног истинског боготражитеља попут Бекета.“
ШТА НАМ ЈЕ ДАТО
Када православни хришћанин чита велике писце (међу којима је свакако и Бекет), он осећа и зна колико му је Господом дато зато што му је откривена истина постојања, тако жуђена на Западу, у празнини без благодати. Онда он, који зна да Бога има, може и да пише – јер свако дело учињено у име љубави Христове и ближњих ради не пропада. Онда он Владимира и Естрагона, Хама и Клова, може да сазире очима које су виделе Голготу и празан гроб Васкрслога, и да зна како ће оживети суве кости из пророштва Језекиљевог (видети пророштво његово, глава тридесет седма).
Православни хришћанин пише зато што зна да мудре и благе речи, речи које потичу из дубина, јесу икона Логоса, Речи Божје, и да могу да отворе путеве ка бесмртности. Као што Бекета чита у светлости боготражитељства, тако Маравић и пише зато што не сумња у чињеницу да ми, људи, имамо почетак, али не и крај – осим бескраја.
СМРТ КОЈА ВРЕБА
У свом роману „Дај нам данас“, који Маравић пажљиво чита, перјаница другосрбијанског атеизма Радомир Константиновић записује: „Ана, ја знам да сви људи морају да умру, ја знам да и ја морам да умрем, и ти. Али ја се бојим. Зашто ми не помогнеш? Зар не знаш како се страшно бојим?… Мораш да се замислиш, као и ја, рекао је. Мораш да се замислиш: једнога дана умрећу. У кревету. Или на улици. Сасвим је свеједно. Долази тај дан. Ја ћу да осетим како умирем. Ту нико не може да ти помогне. Ниједан човек. Ниједна ствар. Осетиш одједном како те сви издају. То није издаја, али теби се чини, рекао је. Ана, чини ти се, зато што ти нико не помаже. Бојиш се. Не можеш да дишеш. Гушиш се. Хтео би да вичеш. Хтео би да зовеш. Ништа ти не помаже. Умиреш, прошаптао је. Ниси мислио на то. А сада, одједном, у кревету или на улици. Свеједно је Ти осетиш како умиреш, како се догађа оно што си заборавио. Али то је постојало иако ниси мислио на њега. Умиреш. Ана, рекао је, не бих хтео да умрем.“
А нико не би хтео да умре. Хришћанин, међутим, зна коме треба да се обрати како би стекао бесмртност.
МИРИТИ СЕ СА СМРЋУ?
И ту не вреди копрцање, попут оног у Константиновићевом роману „Дај нам данас“, који Маравић цитира у свом философском дневнику:„Мртваци морају да умру. Они морају да умру заувек. Они више немају ништа са животом, немају ништа са нама који смо остали, немају ништа овде да траже. Они нису у животу. Мртваци, рекао сам. А живи, казао сам, треба да се бране. Као дрво што се брани својим корењем. Као вук што се брани чељустима. Као змија што се брани уједом. Као рањена звер у прашуми. Као лав из кога истиче крв, али који се спрема на последњи скок. Живети… живети као што се никада није живело. Не рећи ништа преко тога, јер ничега нема. Али, рекао сам, хтео бих да ми кажеш: зашто?… Можеш ли да ми кажеш зашто је то потребно, и чему све то служи?“
То јест – заборавимо смрт, одбацимо покојне, и живимо до потоње границе.
ДУША СЕ НЕ МИРИ СА СМРЋУ
Али душа се не мири с тим. Она осећа да нисмо саздани да бисмо заувек нестали.
За разлику од Константиновића, српски митрополит Михаило, велика личност наше Цркве 19. века ( Маравић га радо наводи ) јесте знао:„Да је наша душа бесмртна, да ће мртви васкрснути, то су истине које се не могу одбацити, то су истине које успокојавају, ободравају и радују праве христијане што са самопрегоревањем бране веру и Цркву. Бесмртност и васкрсење проповеда сво Свето Писмо, потврђује христијанство и тежња душе наше, потврђују свети угодници који живе душом на небу а моштима на земљи до општег воскресенија. Нека ништа не поколеба, блажени христијани, нашу веру у ове истине које само безбожници и телоугодници траже да одбаце!“
Запамтимо: безбожници и телоугодници!
Човек није и не може бити само тело.
ПОРИЦАЊЕ ВАСКРСЕЊА И ПОСЛЕДИЦЕ
Суштина наше пропасти (и пропасти човечанства) јесте у порицању васкрсења. Домаће другосрбијанство је баш у томе укорењено.
Овај живот за атеистичке србофобе, маскиране у евроинтегративце, има смисла само овде и сада – једи, пиј, уживај у самом себи, а никакве радости, ни одговорности, нема изван овдашњице. Литвански религиозни мислилац, Антанас Мацејна, у својој књизи „Тајна безакоња“ каже да је најстрашнија особина нашег доба безрадосност која проистиче из неверовања у Христово васкрсење, која је гаранција свеопштег васкрсење из мртвих. Ако нема васкрсења, и ако је смрт коначни победник, кога и шта можеш да волиш? Не можеш да волиш ни себе на прави, неегоцентричан начин, а камоли свој народ и земљу. То су они што, како каже изрека, до подне мрзе себе, а од подне цео свет. А пара им треба. И зато су спремни да причају приче оних који им дају паре. А паре, зна се, има империјални Запад. И зато они не подносе свој народ – изгледа им одвратан, неприлагодљив „НАТО вредностима“, свему ономе што су замислили да треба да буде пут ка бољој будућности (која никако да дође, осим у форми бомби са осиромашеним ураном и свеопштег уназађивања Србије.)
ШТА ЧОВЕКА ЧИНИ ЧОВЕКОМ?
Васкрсење, макар и сенка прихватања васкрсења, човека чини човеком. Радомир Константиновић, који је, свесно, настојао да опонаша Бекета, а испадао (несвесно) имитатор Сартра, и који је, сасвим лукративно, својевремено „помешао“ Де Брољија и Броза, уздижући бравара у генија над иним, у доба НАТО бомбардовања Србије 1999. није се слагао са бомбардерским цивилизовањем своје земље. Тврдио је, и у име свог покојног оца Михаила, професора права, да је он против режима, а не против своје земље. Али, НАТО је, наводно, рушио режим, а суштински убијао земљу Србију.
Помно читајући његова дела, укључујући и прозу и биографију, Маравић бележи: „Ох бомбардовање, ох света страдања, преко којих је Господ вери вратио и привео толике Србе! Ово што сам сада прочитао у књизи о Константиновићу је неупоредиво значајније од свега до сада прочитаног (а налазим се при крају, на 658. страни). Ове велике речи за којима сам, у незнању, трагао, Радивој Цветићанин је цитирао из Радомировог дневника: „Затишје над Београдом. Чекам, ишчекивање, напетост. Рано устајање. Ускрс, литургија у земунском манастиру. Плач. Скувао три јајетa, два напрсла, на једном написао имена мојих мртвих, Пава, Каћа, мајка, отац. Веома ми је тешко.“ Да ли је Константиновић знао символику фарбања јаја и куцања васкршњим јајима? Док црвена боја символизује страдање и крв, разбијање љуске символизује Христово уништење смрти и устајање из гроба – васкрсење! А сви ћемо васкрснути у последњи дан! Посебно је занимљив Константиновићев плач на васкршњој Литургији! Главно питање је, да ли је Радомир у том тренутку још увек атеиста?“
Душа безбожника често зна да је њен атеизам само израз љутње, немоћи да се схвати, одбијања да себе надиђемо. А има тренутака, какав је овај Констатиновићев, кад „верује се и плаче се и опет је лако све“, како каже Михаил Љермонтов.
Да, чак и код атеиста има обасјајних тренутака. Нарочито о Васкрсу, нарочито кад се, макар обичајно, боје васкршња јаја.