Преносимо сјајан разговор са Јасмином Грковић-Мејџор, која је један од најбољих познавалаца српског језика, професор на Одсеку за српски језик и лингвистику у Новом Саду, редовни члан САНУ и потпредседник Огранка САНУ у Новом Саду. Интервју је првобитно објављен у Политици.
редакција портала iFamNews
Поборник сам равноправности мушкараца и жена, која укључује и уклањање родних стереотипа о друштвено прикладним улогама жена и мушкараца. И противник сам било каквог облика дискриминације. Зато ми и смета што закон који уређује ову област садржи параграфе који отварају врата неједнакости и искључивости. Прописивањем обавезног коришћења родно осетљивог језика, под претњом новчане казне, уведен је вербални деликт.
Тиме се отвара много значајније питање: да ли ћемо као друштво дозволити да нам политика одређује како морамо да говоримо и пишемо – каже за наш лист aкадемик Јасмина Грковић-Мејџор, професор на Одсеку за српски језик и лингвистику у Новом Саду, редовни члан САНУ, потпредседник Огранка САНУ у Новом Саду и један од најбољих познавалаца српског језика.
Усвајање Закона о родној равноправности у нашој научној језичкој заједници изазвало је буру незадовољства, уз најаве да ће се од Уставног суда затражити да се изјасни о спорним одредбама. Узурпирањем овлашћења језичке струке и науке, уз игнорисање њених ставова, октроисана је обавезна употреба именица у женском граматичком роду (фемининатива) за звања, занимања, квалификације… Легислативном силом наметнуте су речи попут психолошкиња, водичкиња, ватрогаскиња, боркиња или филолошкиња, а то је само врх леденог брега наступајућег језиколомства.
Које последице примене Закона о родној равноправности, када је у питању језик, нису јасно предочене јавности?
У питању је принудно ускраћивање права на слободно коришћење матерњег језика, када је реч о социјалним фемининативима, као претпостављеном виду родно осетљивог језика (будући да није једини). Прописана је, уз казнене одредбе, обавезна употреба родно осетљивог језика у образовању, медијима, уџбеницима и образовном материјалу, али и у свим органима јавне власти. А под овим органима се не подразумевају само републички, покрајински органи и органи локалне самоуправе већ и све институције које су у потпуности или делимично финансиране из буџета. Дакле, и универзитети, и Српска академија наука и уметности, и Матица српска. То значи да уз моје име у САНУ свуда мора да стоји академкиња и да у Матици српској мора да пише уредница часописа. А све то је супротно мом језичком осећању, не само као лингвисте већ и као жене. Усвојена решења су не само удар на слободу мишљења већ и на слободу научног стваралаштва, будући да је предвиђено „процењивање садржаја уџбеника и другог наставног материјала са аспекта њиховог утицаја на промоцију родне равноправности”, а родно осетљив језик дефинисан је као „језик којим се промовише равноправност жена и мушкараца”. Значи ли то да ће сутра, када напишем уџбеник, неко интервенисати, па ће говорници прасловенског језика променити у говорнице и говорници прасловенског језика? А слобода мишљења и научног стваралаштва права су гарантована Уставом.
Чуле су се и аргументоване примедбе да је овакво наредбодавно задирање у језичка питања апсолутно супротно нашој традицији и пракси у овој области.
Језик је човекова слика света. Стварност, онаква какву је видимо, утиче на то шта ћемо кроз језик исказати као битно и важно. Језик се и мења онако како се мења наша опажајна стварност. Тако су се и фемининативи у српском језику стварали природно, без наметања, одражавајући промене у реалности. И нико нема право, нити би смео да има право да оспорава да се тај део језика обогати. Речи попут краљица, владарка, учитељица или професорка давно су укорењене, друге се тек развијају у том правцу. Тај процес не треба „одозго” пожуривати и наметати. Да би језик у одређеном колективу могао да задовољи све комуникативне и стваралачке потребе, он мора да се нормира. Наравно, ми који одређеним језиком говоримо стварамо нова изражајна средства, и у том смислу сви смо језички ствараоци, али историја језика показује да ће се само нека средства укоренити. И ту ступа на сцену нормативна лингвистика. Њен задатак је да увиди шта се у употреби усталило, постало доминантно. Сходно томе, мења се норма, а не на основу тога шта неко сматра да би било пожељно да постоји у језику.
Изгледа да су творци Закона о родној равноправности сматрали да је добро да се у језику стави знак једнакости између рода и пола.
Треба правити разлику између рода као друштвено одређене улоге која се сматра прикладном за жену и мушкарце, како га и закон дефинише, пола као биолошке категорије и граматичког рода у језику. У језику не постоји знак једнакости између рода и пола. Именица родитељ је мушког граматичког рода, али означава и мајку и оца. Када је реч о фемининативима, женски род је у српском маркиран, увек знамо да је реч о жени, док је мушки немаркиран и има двоструку функцију. У зависности од комуникативних околности, означава конкретно мушкарце, али се њиме кад је реч о занимању или титули упућује на читаву класу, без обзира на то да ли су у питању мушкарци или жене. Однос маркираног и немаркираног лако уочавамо у следећим примерима. Када кажете „Марија је најбоља математичарка у Србији”, то значи да је најбоља међу женама математичарима. Али ако кажете да је најбољи математичар, онда је она најбоља међу свим мушкарцима и женама који се у Србији баве том науком.
Радикални заговорници родно осетљивог језика истичу да је његово увођење наша обавеза, у складу са стандардима за чије смо се достизање као држава определили.
Колико сам видела, у Смерницама Уједињених нација за родно инклузивну употребу енглеског језика дају се одређене препоруке, каже се да се такав језик може применити, не кажу да мора. Наводи се да род треба учинити видљивим кад је то релевантно за комуникацију, уз савет „да се с тим не претера јер може одвлачити пажњу читалаца, посебно у наративним текстовима”, те да „може довести до недоследности и нејасноћа, на пример, у правним текстовима”. У документу Родно неутрални језик у Европском парламенту наведено је, рецимо, да је циљ да се подстакну административне службе да посвете пажњу родној осетљивости у језику. Што је у реду. Дакле, реч је о препорукама, о подстицају, не о нечему што се намеће. Упоредите ово што сам навела с нашим Законом о родној равноправности, где су за огрешење о родно осетљиви језик предвиђене казне од 50.000 до два милиона динара.
У делу Закона о родној равноправности где се дефинише родно осетљиви језик наведено је да је он „средство којим се утиче на свест оних који се тим језиком служе у правцу остваривања равноправности, укључујући промене мишљења, ставова и понашања”. Звучи баш као илустрација магијског мишљења, из давних времена када се веровало да реч није пуки језички знак, већ делатна сила којом се утиче на стварност.
Закон изражава идеју да се употребом језика утиче на свест говорника. У историји лингвистике постојале су различите хипотезе, али је у свом „строгом виду” она да структура језика одређује наше мишљење, поимање стварности и ставове у најмању руку ‒ спорна. Друга је ствар језичка употреба, где ви моделовањем исказа средствима која су нормативно прихваћена можете да утичете на то какву поруку прима ваш саговорник. Можемо имати различите ставове, али је код закона кључни проблем то што се њиме у име остваривања права дела популације која се сматра дискриминисаном ако се не користе фемининативи уводи неравноправност оних који тако не мисле, и лингвиста и говорника српског, и не само српског језика. Оне који су против присилне употребе фемининатива жигошу као конзервативце, а женама се уз то прилепи етикета да заправо нису свесне да робују патријархалним обрасцима. Другим речима, мени је потребан неко да ме освести. У име антидискриминације спроводи се дискриминација.
Неколико пута сте поменули појам слободе. Имате ли утисак да је из те речи исушено суштинско значење, да је остала само љуштура, као и код појмова једнакост, поштење, част?
Речи имају „тежину” када су појмови које означавају важни. Рецимо, људима некада није био потребан писани уговор, договорено су печатили вером. То је био одраз културе у којој су људи себе доживљавали као део универзума чију би равнотежу нарушили ако пољуљају неки од носећих стубова. Дато обећање се доживљавало као упоришна тачка система вредности. Данас се много тога изгубило. И опет нас одаје језик. Погледајте на шта се углавном своди „дијалог”. Претворио се у убеђивање друге стране у исправност властитих ставова. Уз све облике дискредитације, јавног срамоћења, етикетирања онога што се назива културом поништавања. Свако ко у јавном простору изнесе мишљење суочава се с опасношћу да буде изложен линчу неистомишљеника. Но, човек не треба да говори да би се неком допао, већ по мери своје савести. И ту долазимо и до речи слобода: она по свом пореклу означава стање у којем сте своји и независни.
И код питања родно осетљивог језика, заговорници и опоненти поделили су се у непомирљиве таборе.
Разговор о овој теми морао би да буде врело различитих мишљења, с кога би се свако напајао знањима и ставовима које би чуо од других, па на основу тога преиспитао своје погледе. И тежио компромисном закључку, прихватљивом за највећи број учесника у дијалогу. Штета је што у школама немамо предмет који би се тицао културе дијалога – да се деца уче како се разговара с неистомишљеницима. Да науче шта су аргументи, како се излажу, како се уважавају. Да буду толерантни. Ако неко жели да себе зове министарком, нека тако и буде, али ако ја желим да ме ословљавају академик, немојте ми наметати оно што је супротно мојој вољи.
Да ли исправно закључујем да је наредбодавно увођење родно осетљивог језика оно што највише замерате Закону о родној равноправности?
Да, јер се тиме отвара и шири проблем: да ли ћемо прихватити као принцип то да се језик мења и законом прописује његова употреба и када она никога не вређа? Можда ће у блиској будућности неко, негде, поставити као циљ промене језика нешто сасвим друго, а не борбу против дискриминације. Неизбежна је помисао на новоговор из Орвеловог дистопијског романа „1984”. Ова књижевна имагинација казује како би присила у језику изгледала доведена до крајњих консеквенци. У концепту новоговора, забрана речи слобода мотивисана је идејом да људи неће више моћи ни да мисле о појму слободе, те ће престати да јој теже. На могуће кретање у правцу таквих визија гледам са великом зебњом.