[Овај есеј преузет је са сајта Fidesz-а; преносимо га овде уз њихову сагласност. –гл.ур.]
Увод у јесењу политичку сезону
Нема летњег универзитета (Tusnádfürdő). Нема традиционалног страначког конгреса у селу Кеце. Нема уметничке конференције Транзит. Ту је пандемија. Вирус је спречио и летње скупове и радионице политичке мисли. Но, има доста тема за размишљање и расправу: ствари о којима би било тешко разговарати усред уобичајене парламентарне халабуке и унутар уских граница сажете, редуковане савремене комуникације. И тако, уместо говора имамо текст, уместо усменог обраћања имамо есеј.
Нелиберални, демохришћански, конзервативни либерал
Борба за духовну превласт и интелектуалну слободу, коју смо пре више година покренули на летњем универзитету, полако почиње да даје плодове. Побуна против политичке коректности, против диктата либералне доктрине, начина изражавања и стила тече као река, све ширим коритом. Све више људи показује све више храбрости да се ослободи од окова заглушујућег, рестриктивног, униформног начина говора, који је једини одобрени концепт демократије и једино дозвољено тумачење Европе и Запада. Покушај бекства нимало није једноставан, а ризик од казне је велики: искључивање из академског живота, губитак запослења, стигматизација, трчање кроз шпалир за кажњавање на универзитетима. Овакви примери постају скоро свакодневна појава. Али чак и ако успемо да умакнемо систематским патролама добро плаћених лудих либералних граничара, и даље се морамо борити против дубоко укорењених рефлекса вазда добронамерног јавног мњења. Софистицирани аргументи не воде никуда: ако хвалите национализам, Немци ће добити грчеве у желуцу – реакција слична оној коју су произвела дела професора Хазонија из Јерусалима. Ма колико умилно да говоримо о нелибералној демократији, тај појам је просто ужасно груб за немачко и англо-саксонско ухо. И то важи и дан-данас.
Побуна против либералне интелектуалне тираније не само да се шири већ се и продубљује.Све је више есеја, темељних студија, незаменљивих монографија. Већ видимо да је цар го – иако они у бриселском мехуру од сапунице одбијају да то признају. Доктрина која каже да „демократија може да буде само либерална” – то златно теле, тај монументални фетиш– свргнута је са свог трона. Сада само треба да чекамо да се прашина слегне како бисмо то и сазнали, али и видели својим очима. Чини се да конзервативне и демохришћанске странке и политички покрети коначно могу да побегну из смртоносног загрљаја либерала.Без обзира с које висине се прокламују, изјаве као што је ова да „нелиберална демократија једноставно не постоји” сада се бележе у књигама политичких глупости. Конзервативни политички мислиоци најзад су скупили храброст и с бистрином ума, која превазилази чак и елегантност математичког резоновања, доказују да либерализам и конзервативизам представљају две непомирљиве позиције у политичкој теорији. Они су показали мане у аргументима оних који желе да одвуку конзервативизам под велики шатор либерализма. Благо речено, грешке чине они који тврде да се раздвајање грана власти, грађанске и политичке слободе, заштита приватне својине и управљање унутар граница – тј. владавина права – могу замислити само унутар интелектуалних граница либерализма, и могу се спровести само у либералној демократији. Наравно, ми знамо и за Мађаре који су решили ту загонетку, али су увидели да је много пријатније да вас у Бриселу тапшу по раменима и љубазно вам се осмехују по млаким либералним салонима него да се шћућурите код куће у Будимпешти као црне овце. Изгледа да блага мучнина у желуцу није тако велика цена коју за то треба платити. Но, климатизовани, лепо намештени салони по средњој Европи – да не помињемо одличну кухињу – данас постају све већи ривали онима на Западу. Ускоро ће почети да се потајно враћају – баш као што се раније десило у Москви.
Савремено мешање конзервативизма и либерализма потиче из времена када су конзервативци и либерали оставили по страни своје суштинске – и у то време и даље очигледне – разлике како би повели велику битку против тоталитаризма. Оставили су разлике по страни и склопили савез против заједничког непријатеља: савез против нацизма и комунизма, против Нациста и комуниста. Била је то дугачка борба која је трајала више од сто година. Тек када је овај савез изгубио своју сврху с падом Берлинског зида на Западу и повлачењем совјетских трупа на Истоку, постало је јасно до које мере су се испреплетале мисли, аргументи и основна начела савезника.
Политичари, новинари па чак и научници са охолошћу наизменично употребљавају конзервативне и либералне представе и концепте. Предуго – заиста, заиста предуго, скоро две деценије – чинило се да није нимало погрешно бити интелектуално непрецизан, па чак и немаран; чинило се да из тога не може проистећи никаква озбиљна штета.То је био став и англо-саксонских конзервативаца и европских демохришћана. Сада се, међутим, ситуација променила и дошло је до озбиљног заокрета. Оно што је раније деловало као мања интелектуална грешка, лоша позиција, неправилност која се може толерисати, сада нас спречава да имамо јасан поглед на важна питања. Скрива чињеницу да либерализам и либерали данас поново представљају највећи изазов и опозицију конзервативцима и демохришћанима. Основни постулати демохришћанског и либералног мишљења дијаметрално су супротни. Приликом напада, либерали циљају на оно што је нама најважније, на угаони камен политичког уређења које ми прижељкујемо, на вредности које су сама срж конзервативног, хришћанског демократског наслеђа – као што су нација, породица и верска традиција.
Полако се увиђа да ако све остане овако како јесте, хришћанско-конзервативне струје биће саучесници у слабљењу нација, елиминацији верских традиција и унижавању и исмевању породице. Овде у Средњој Европи такво схватање допрло је до нивоа јавне и државне политике. Овде се упалила црвена лампица упозорења, ми смо повукли кочницу за случај опасности и – првенствено у Пољској и Мађарској – позвонили звонима на узбуну. Овде има довољно снаге да се Европска народна партија (ЕПП) – европски политички дом демохришћана и конзервативаца – врати са ивице провалије. Овде постоји довољно јак нагон за преживљавањем и довољно снажан глас да узвикне да не смемо довести у опасност будућност хришћанске, демократске Европе – чак ни зарад тако разумљивог захтева, као што је захтев Немачке да се партијска коалициона структура у Бриселу усклади са оном у Берлину јер би то био најлакши начин да се два центра моћи ускладе.
Према том начину резоновања, ако у Берлину демохришћани уђу у коалицију с левичарима, онда и ЕПП треба то да уради у Европском парламенту. Ако прихватимо такав приступ, после избора у Немачкој моћи ћемо да ценимо лепоту коалиције између ЕПП-а и Зелених – која се тренутно испитује у бечкој лабораторији.
Но, у Средњој Европи дошло је до побуне против такве перверзије – не само по основу доброг укуса већ и здравог разума. Разлике између либералне и демохришћанске политичке теорије нису важне само у академској сфери. Оне имају и озбиљне практичне, политичке последице.
Без улажења у филозофске аргументе који сежу уназад све до Канта, можемо рећи да либерали верују да се све земље – укључујући и оне у којима тренутно не влада либерална демократија – морају натерати да прихвате такав облик управљања. Насупрот томе, демохришћани одбацују тај облик иностране политике јер према њиховом мишљењу, постоји више начина да се друштво држи на окупу и да се одржи мир; као што се недавно показало приликом арапског пролећа, либерална демократија може да донесе хаос и урушавање, и да учини више штете него користи. То је један од разлога зашто навијамо за још једну победу Доналда Трампа, јер смо добро упознати са спољном политиком америчких демократских администрација, изграђеној на моралном империјализму. Ми смо ту политику осетили и на својој кожи – премда под принудом. Није нам се допала и не желимо да се понови.
Наше политике се разилазе и кад је реч о питању које се у Бриселу отмено назива политиком супсидијарности. Према либералима, најбоље је да међународним организацијама препустимо овлашћења наших националних влада – и то што више овлашћења, то боље. Они у томе виде даљи подстицај и признање универзалним идеалима, европским вредностима и универзалним људским правима. Зато, кад год нека међународна организација добије нова овлашћења и надлежности, а наравно и ресурсе и могућност ретрибуције, они уљудно аплаудирају, очи им се зацакле, а пулс им се убрза.
Но, демохришћани показују ограничен ентузијазам за то: они виде да су те организације неизбежно склоне деспотизму који воле да називају „владавином права”, а који је заправо обична „владавина уцене”; они су рањиви кад је реч о инфилтрацији од стране мрежа попут Сорошеве, а ако су приморани да бирају између грађана појединачних националних заједница и великог калибра глобалног капитала, на крају ће увек изабрати ово друго. Грађани европских нација веома брзо су увидели да европске институције не служе њима, већ интересима Џорџа Сороша и оних сличних њему. Они нису спремни да прогутају бриселску измишљотину да финансијски спекулатор који се богати на штету других и који се шетка по ходницима Брисела заправо несебично нуди своју помоћ Европи.
Либерална и конзервативна политика такође су сукобљене – па чак се хватају и у борбу на живот и смрт – кад је реч о питању миграција. Према лудимлибералима, нема разлога да страхујемо од масовне имиграције, нити од поплаве имиграната; и нема разлога да страхујемо од тога иако су националне и верске традиције незваних гостију сасвим различите од наших – па чак и супротстављене нашима. Говоре нам да су тероризам, криминал, антисемитизам и појава паралелних друштава само привремене неправилности, или можда порођајни болови блиставог новог света који се управо рађа. Али конзервативни, демохришћански блок одбацује такав непредвидљив експеримент на друштвима и појединцима јер верује да постоји неприхватљиво висок ризик од хроничних међукултурних тенденција и насиља. Осим ако не занемаримо законе математике, није тешко видети реалност која нас чека: спора, али извесна и све бржа замена становништва.
Постоје непомирљиве разлике и кад је реч о образовној политици. Конзервативци сматрају да се морамо усредсредити на одлике националних традиција, а да је сврха образовања да наша деца постану патриоте и као такви одрже и наставе наше испробане и проверене традиције. Истовремено, демохришћани очекују и да школе учврсте полни идентитет који је Творац сваком детету подарио на рођењу: да девојчицама помогну да постану добре и дивљења вредне жене, а да дечацима помогну да израсту у мушкарце који су у стању да породици пруже безбедност и подршку. Школе треба да штите идеале и вредности породице, и да малолетнике чувају од родне идеологије и „дугине”пропаганде. У најбољем случају, либерали то виде као средњовековну заосталост, а у најгорем као клерикални фашизам. Према њиховом мишљењу, сврха школског образовања може да буде само да децу одведе ка њиховој унутрашњој личности, да их оспособи да се самоостваре, упознајући их с лепотом универзалног политичког уређења, одлепљујући их тиме од слојева традиције који их обавијају, а које су наследили од прародитеља и родитеља.
Либерали такође верују – а из неког непознатог разлога то и најусрдније бране – да је општи, универзални разум довољан услов за праведно и морално утемељено управљање, те да нема никакве потребе за апсолутним вредностима које нам је Бог открио, нити за верским и библијским традицијама које су из тих вредности поникле. Штавише, кажу они, између Цркве и државе треба подићи зид, а утицај религије мора се прогнати из јавне сфере. Мађарски читаоци нису много упознати са ширином, дубином и тешком борбом у вези са овом дебатом која се води широм западне цивилизације. Они верују да су ово само остаци нашег мађарског постојања, или можда нашег постојања као „јадне, мале средњоевропске државе.” Стога не могу да виде – а можда ни да цене – чврсто и дубоко основно начело у нашем национално-хришћанском Уставу, према ком држава и Црква делају на засебним паралелним стазама. Поред тога што се на овај начин чува аутономија Цркве и државе, ово начело тежи да ту раздвојеност замени интеграцијом религије у живот друштва, одржавајући дух толеранције за верске ставове. Демохришћани заиста верују да је ради јачања праведности, јавног морала и општег добра, потреба за религијом, библијском традицијом и нашим црквама данас много већа него што је вековима била.
Политичка стратегија либерала заснована је на подели света политике на два дела. На једној страни су либерали који су поштени, добри људи и који прихватају да сви поштени, добри људи морају доћи до истих политичких уверења и закључака на основу правила разума; а на другој страни су они који су скренули с поља либерализма због свог незнања или исконске, нагонске мржње која их спречава да се крећу напред и иду у корак с временима и историјом – очигледан циљ овога јесте да нас одведе ка срећи коју пружа свет либералних светских вредности, светског мира и светске владе. Стога, са становишталудихлиберала, јединствену групу образују следећи актери: Трамп и Џонсон; хришћани који стоје на темељима Новог завета и Јевреји који стоје на темељима Старог завета; све врсте ајатолаха; диктатори свих нивоа и реда; комунисти и нацисти; и, без сумње, ми – средњоевропски демохришћани. Чак 90 одсто западних медија понавља ово попут папагаја.
Међутим, ми, демохришћани, користимо сопствени интелектуални систем да опишемо свет политике. Уз дужну скромност, можемо рећи да је то много интелигентније од тренутно преовлађујућег али ускогрудог либералног описа света којим се воде међународне организације.
Хришћанска демократија има само једну шансу – под условом да уђе у отворену интелектуалну и политичку борбу. Ако престане да околиша, ако престане да се понаша као глупак који не види и не разуме шта се око њега дешава. Ако устане и заузме се за себе, и изговори четири реченице које могу да промене свет европске политике: наши основни национални и хришћански принципи нису либерални; настали су много пре либерализма; стоје насупрот либерализму; данашњи либерализам их уништава.
Европа и њено место у свету
Средином прве деценије новог миленијума, 81 одсто свих инвестиција у светској привреди дошло је са Запада, а 18 одсто са Истока. Данас, мало више од деценије касније, 58 одсто свих инвестиција долази са Истока, а 40 одсто са Запада. Тешко је појмити брзину којом се технолошки развој одвија. Европа, која технолошко надметање види као засновано на привреди у грађанској сфери, толико заостаје да је изгубила из вида САД и Кину, које економску трку воде у војној сфери. А будући да су епохална технологија и иновације дошли у цивилне економске системе преко војних истраживања, Европа не може ни да уђе у ову трку док не буде имала војску тако велику да је сви морају узети у обзир – другим речима, заједничку војску.
Пре једва 20 година, Европска унија је објавила да ћемо, када за десет година евро постане конкурентан долару у светској економији, створити јединствено тржиште, од Лисабона до Владивостока, па ће се Европа пробити у прве редове глобалне трке за технолошким напретком. То су били циљеви. Десило се оно што се десило: долар је надјачао евро, ми прибегавамо санкцијама да бисмо себе одсекли од руског тржишта и купујемо важну технологију од конкурената.
ЕУ је осетила да се ствари не одвијају онако како је она замишљала. Године 2012. Генерални директорат ЕУ за истраживање и иновацију приметио је да је 2010. године допринос ЕУ глобалној производњи износио 29 одсто, и предвидео да ће до 2050. тај број пасти на15–17 одсто. Данас, 2020. године, то се већ обистинило –и то 30 година раније него што је предвиђено. Овај дивни Генерални директорат предвидео је и да ће демографски проблеми навести ЕУ да подржи повећане миграције, нарочито из Северне Африке и с Блиског Истока. И то је све написано 2012!
Према још једној процени, до 2050. године20 одсто европског становништва – без Русије – чиниће муслимани. Данас се чини да можемо очекивати да до 2050. муслимани буду већина у градовима на Западу.
Није изненађујуће што су земље Средње Европе одабрале другачију будућност, без имиграција и миграција. Нити је изненађујуће што се Вишеградска група усредсређује на унапређење конкурентности, иако Брисел жели да се креће у потпуно другачијем правцу: да се климатски циљеви следе до тачке апсурда, да се тежи социјалној Европи, јединственом пореском систему, мултикултуралном друштву.
Не изненађује нас што се заиста остварило оно што се могло предвидети с веома мало здравог разума. У очима Средње Европе, Запад више није привлачан, а начин на који ми уређујемо свој живот не делује много привлачно Западу. У годинама које долазе, морамо задржати Европу на окупу, истовремено признајући да по свему судећи нема изгледа да ће се ова историјска тенденција променити. Они нама не могу наметнути своју вољу, а ми нисмо у стању да их изместимо са интелектуалног и политичког колосека којим се крећу. Чак и у оваквој безизлазној ситуацији, морамо наћи начина да сарађујемо све док се будућност Европе не одлучи у Италији: хоће ли ићи десно или лево. Повлачење Велике Британије може да представља опадање моћи оних који подржавају национални суверенитет, противе се миграцијама и верују у привреду засновану на конкурентности. Но, те силе успеле су да спрече бриселску интервенцију чији је циљ требало да буде да збаци с моћи демохришћане у Пољској; оневећ годинама учвршћују свој положај у Хрватској и Србији, Словенци су такође на правом путу да то остваре, а чак и владајућа партија у Бугарској и бугарски премијер – који се налазе под општим нападом – нису у лошој позицији. Бабиш и Фидеш се држе, а нова словачка влада није напустила Вишеградску групу. Још није уведена владавина система уцене, познатог као владавина права. Премда се Низоземска упадљиво удаљава од Европске уније, а њена позиција све више подсећа на Велику Британију пре Брегзита, засад нам полази за руком да их сачувамо. Такође смо успели да евро зони сачувамо изгледе за опстанак спречавајући слом јужних држава и чувајући привредну динамику Средње Европе. И још увек нисмо заробљени између жрвњева глобалне битке између Кине и САД-а.
Морамо остати на путу споразума и компромиса и – без обзира на то што каже Европски парламент – морамо спровести свеобухватне финансијске и буџетске планове које смо током лета успешно привели крају. Ово је могуће остварити, под условом да Немци успеју да поставе наследника канцеларке Меркел, а да не изазову потрес јачине четири степена на Рихтеровој скали.
Вирус, заштита и изгледи за будућност
Дошао је други талас вируса. Већ га осећамо. Дошао је – као што се могло очекивати и као што смо и очекивали. Баш као и први талас, дошао је из иностранства. Донет је у Мађарску из иностранства. То је глобална пандемија, а ми живимо у глобализованом свету, у ком свако добије свој део не само погодности већ и великих изазова као што је овај вирус. Мађарска се овог пролећа добро одбранила. Били смо међу 25 најуспешнијих земаља на свету. Друге земље нису биле у стању да тако делотворно спрече ширење вируса као ми, те су тиме вирусу омогућиле да се разбукта.
Сада опет морамо да се бранимо. Биће критичних ситуација, али одговарајућу негу добиће сви којима то буде потребно. Ми можемо и успећемо у томе да заштитимо здравље и животе људи. Благовремено смо се консултовали с народом Мађарске: у националним консултацијама сви су имали прилику да изнесу своје мишљење. То је учинило скоро два милиона људи, и тако су одлучили како треба да се бранимо када дође јесен. Народ је показао јединствену вољу: Мађарска мора наставити да функционише! Не смемо поново дозволити вирусу да паралише земљу, привреду, школе и свакодневни живот. Морамо се бранити од вируса на одговарајући начин, а истовремено штитити животе угрожених, старијих грађана, оставити школе и вртиће отворене и сачувати запосленост.
Ова тактика разликује се од оне коју смо применили за време првог таласа. Ситуација је другачија него у пролеће. Тада смо морали све да затворимо јер смо се суочили с непознатим непријатељем. Морали смо да добијемо на времену како бисмо припремили здравствени систем. И у томе смо и успели. Добили смо прву битку. У пролеће смо заравнили криву пандемије и на тај начин припремили државу. Данас више не морамо да бринемо о томе хоће ли сви добити одговарајућу негу будући да је мађарски здравствени систем такође спреман да се ухвати у коштац с масовном инфекцијом.Сада нам је доступно све што нам је потребно да се заштитимо: производимо довољно потребне опреме и довољно свих других потрепштина. Болнице су у стању приправностида држе болест под контролом. Знамо које болнице примају пацијенте с ковидом и када, и можемо да пошаљемо лекаре и сестре тамо где су потребни. На хиљаде квалификованих стручњака брине се о животима Мађара. Свако ко се разболи биће у добрим рукама у болници.
Нови талас пандемије захтеваће већу одговорност од свих нас. Успех одбрамбене операције зависиће од тога да ли се сви придржавамо правила или не. Посебно морамо водити рачуна о старијим пацијентима и рођацима. Без њих породица није потпуна: они су незаменљиви.
Сада је време за наше стручњаке. Они су ти који нам опет могу рећи како да се добро и успешно заштитимо. Добро припремљен здравствени систем, савесни професионалци, широка сарадња. Већ смо једном успели у пролеће – успећемо још једном и на јесен.
Сетимо се старе шале из времена комунизма: „Знамо шта ће се десити у будућности, али шта ће с нама бити до тада?” Знамо да ће у пролеће 2022. бити избори. До тада одвијаће се одбрамбена операција. Према оптимистичнијим вирусолозима, до пролећа 2021. могуће је развити вакцину која се може применити против вируса корона. Због тајанствености фармацеутских компанија које штите своје комерцијалне интересе, као и због трке великих сила, постоји право море лажних вести које збуњују људе који с надом очекују вакцину, а охрабрују десетине или стотине хиљада ко бајаги вирусолога да се препусте спекулацијама. Наши научници који учествују у раду Оперативне групе такође се надају да ће добре вести стићи у неком тренутку следеће године. А када вакцина буде спремна, мораћемо да набавимо неколико милиона доза, након чега можемо почети да планирамо вакцинацију за оне који се пријаве. У међувремену, морамо непрекидно радити на јачању нашег стања приправности и нашег здравственог система који ће поднети највећи терет, затим морамо унапредити управљачки систем, убрзати дигитализацију, рационализовати административне трошкове и увести ред у замршену правну ситуацију. Поред тренутног повећања зараде за медицинске сестре од 70 одсто, морамо осигурати и договор у вези с платама за лекаре. И све то морамо урадити док бранимо земљу и настављамо да спроводимо различите облике реструктурирања с којима смо отпочели овог пролећа.
Исто тако, очекујемо да Економска оперативна група осмисли економске мере које ће моћи да сачувају запосленост, животни стандард породица и сигурност пензија. Штавише, од њих очекујемо још и више. Они морају да гурну земљу из дефанзивног у офанзивно стање. Ми не желимо само да сачувамо ниво и стандард који је Мађарска остварила протеклих десет година, већ и да осигурамо да чак и после пандемије сваки грађанин буде у стању да сваке године начини још један корак напред. Између 2015. и2019.наш БДП по глави становника повећан је за 39,65 одсто,док је БДП Немачке повећан за 13,3 одсто, а Француске за 10,1 одсто. Након таквог успеха, не можемо се задовољити нечим мањим; доказали смо да смо способни за то и да имамо потребне таленте, снагу, знање и вољу. Мађарска се не сме сакрити у кућицу као пуж већ мора наставити да иде напред, да тече, да расте и повећава се – као Листова рапсодија или пенушаво вино. То је огроман задатак, због чега у 2021. години нико у Мађарској неће завидети [министру финансија] Михаљу Варги на његовој улози.
Надам се да ћемо се до избора 2022. године успешно одбранити од вируса, да ћемо имати јачи здравствени систем, привредни раст који ће доћи до рекордно високог нивоа, пуну запосленост, велики напредак у стварању дома који ће засенити овај претходни, као и тринаесту пензију, чије је увођење у току.
У међувремену, левица нас неће оставити на миру, и на њу не можемо рачунати – чак и сада, усред највећих тешкоћа и у околностима глобалне пандемије. Можемо рачунати само на то да ће нам забити нож у леђа и да ће нас нападати, подривајући националну снагу и солидарност, кидишући на политичке лидере и стручњаке који воде одбрамбену операцију наше државе, одајући наше тајне и издајући нас у Бриселу, саботирајући и варајући. То је левица какву данас имамо. Штавише, она се сада помешала са Јобиком.[1] Ове две мешавине се заједно ферментишу у тегли. Не знате да ли да се због тога смејете или да плачете.
Мада то може бити забаван призор, улог је велики, као што је и увек случај овде код нас у Карпатском басену. И 2022.године поново ће наша слобода бити главно питање.
Уобичајени осумњичени
Слобода је способност да одлучујете за себе. Главно питање током више од 1.000 година историје Карпатског басена одувек је било очување и поновно успостављање слободне и независне Мађарске. Свакога дана морали смо да се боримо да стекнемо или задржимо право да сами доносимо своје одлуке. Ова мисао прожима мађарску историју – управо ова заједница слободе уједињује народ који живи у Карпатском басену.
Највећа претња националном самоопредељењу данас јесте мрежа која промовише отворено глобално друштво и тежи да укине националне оквире. Циљеви мрежа попут мреже Џорџа Сороша, које имају неограничене финансијске и људске ресурсе, сасвим су јасни: створити отворена друштва помешаних етничких група путем појачане миграције, укинути национално доношење одлука и предати га у руке глобалне елите.
Почетком друге деценије 21. века, у Европи је дошло до настанка националног покрета отпора управо против тих тенденција, а Мађарска је од самог почетка у томе представљала значајну силу. Промена власти у Мађарској 2010. године и конституционална револуција пружили су прилику да се укину оквири и структуре који служе интересима либералне и колонизаторске глобалне елите. У том циљу, усвојен је нови Основни закон [Устав], као и мноштво других законодавних аката и несвакидашњих мера. Национална политика одвојила се од уског, елитистичког и идеолошког управљања, и формирала ново политичко уређење захваљујући деловању у складу са жељама друштва. У основи тога налази се слобода, тј. способност за самостално одлучивање.
Битка између глобалне елите и националног отпора није готова. Јасно је да се глобална елита неће помирити с тим да дозволи да се у Средњој Европи укорени политика која је супротна њеним интересима.
Видели смо шта се десило на председничким изборима у Пољској. У пролеће се чинило да је пољска левица и даље растројена, и да због непрекидних унутрашњих сукоба њен кандидат неће имати никаквих изгледа да победи. Али није било тако. За само неколико седмица кандидат левице – уз Сорошеву мрежу, бриселску елиту и међународне медије који су га подржали – приморао је националну страну да се добро потруди. На крају је Анджеј Дуда победио левичарског противкандидата с веома малом разликом.
Не смемо се заваравати: глобална елита примениће исту стратегију и у Мађарској за време изборне кампање 2022. године.
Њен инструмент је левица, која је већ неколико пута доживела неуспех. Њен вођа је Ференц Ђурчањ, њена омладинска организације је Моментум, а њен милијардер-спонзор је Џорџ Сорош.Они су силе из прошлости које су већ једном уништиле нашу земљу.
Мада на страни опозиције и даље има различитих странака, и понекад чујемо да из њихових редова допиру звуци свађе, у суштини више не постоје странке које имају сопствену слободну вољу. Посао је обављен до краја: све странке, од Јобика до ЛМП-а, самлевене су и стављене у један те исти пакет. Заједнице које су некада имале независне идентитете замењене су левичарским народним фронтом који служи Сорошевој мрежи.
Они се припремају за одлучујућу битку 2022. године. Иза њих биће међународни медији, бриселске бирократе и НВО прерушене у организације цивилног друштва. Не смемо ни сумњати да ће учинити све што могу да би дошли до власти и новца. Дошао је час да и ми саберемо наше редове. Након тешких година управљања земљом, сада се морамо вратити на изборно бојно поље. Време је да се наоружамо, да бисмо у правом тренутку могли да одјашемо у бој. Велика битка очекује нас 2022. године. Спремите се.
[1]„Јобик – покрет за бољу Мађарску”назив је националистичке странке деснице или крајње деснице у Мађарској. (Прим. прев).