Смрт је страшна ствар, а поготову смрт неке веома драге особе као што је мајка,отац или неки други ближи члан породице. Смрт нас тада погађа, мења ток мисли, осећања.Нагони да се питамо да ли постоји решење? Постоји. А то решење је дао Господ Исус Христос.
Господ Исус Христос је не речима, не философијом, не апстрактним идејама, дао одговор на вечно питање човеково: како победити смрт? Свој одговор је дао на делу, својим славним Васкрсењем. Васкрсењем нам је показао да ће сви они који су умрли, приликом Његовог Другог доласка васкрснути из мртвих, као што је и Он после свог крсног страдања васкрсао из гроба. „Васкрснувши из мртвих Христос је васкрсење из мртвих учинио могућим за све људе и добре и зле. Питаће се неко, како је то Христос победио смрт када ми и даље умиремо пређашњом смрћу? Тачно, смрт постоји, али је благодаћу Богочовековог Васкрсења она престала да буде за људску природу проклество, ужас, страх, већ је постала привремен и пролазан сан. Свети Јован Златоусти на једном месту каже: „Ми и сада умиремо пређашњом смрћу, али не остајемо у њој.“ А то не значи умрети. Права, истинска смрт је кад онај који је умро нема више могућности да се врати у живот. Ако ће он после смрти оживети и притом живети бољим животом, онда то није смрт већ спасење.
Појмовник:
Преминути– значи прећи из овог привременог живота у онај други, вечни.
Задушнице – (за душу) – дан посвећен умрлима, када се чине молитве и даје милостиња за душе покојника.
Покој – значи вечни мир, каже се: покојна му душа била, одн. вечни мир души његовој.
Парастос – (грчки: парастасис – што значи посредништво, заступништво – јер се у овој служби Црква молитвама заузима, посредује, заступа и моли пред Богом за умрлог.
Панихида – ( панихис – пан = сав, цео; никс = ноћ; адо= певам) – панихида је у почетку била свеноћно богослужење, а касније је постала служба за умрле.)
Даћа – (Од глагола дати – даје се; или се у неким крајевима назива мртвено или подушје) – народни изрази за парастос. Даћа – даје се – чињење милостиње у храни потребитима и присутнима који су дошли на гробље или у цркву да се помоле за покојника.
Откуда парастоси и молитве за умрле?
Пре свега сам појам Цркве као заједнице верних која се састоји не само од живих (по људском поимању) него и од уснулих њених чланова, као и вера у загробни живот, у опште васкрсење мртвих, праведни Суд Божији, имали су као нужну последицу приношење молитава за „блажени покој“, оних који су у Христу уснули. При вршењу помена и молитава за умрле, Црква се руководи апостолском заповешћу да се молимо један за другога и за све људе. „Молите се Богу једни за друге“ (Јк 5,16). Црква се тако моли за све своје чланове. Јер „било да живимо, било да умиремо, Господњи смо“ (Рм.14,8) а пред Богом сви су живи!
Задушнице – (задушни дани)
У Православној Цркви задушнице (задушни дани) освежавају и јачају нашу свест да смо ми и наши умрли хришћани и рођаци, један недељиви живи организам, једна иста жива Црква.
Наша Црква је прописала посебне дане, Задушнице, и то четири пута годишње, када се посебно молимо за покој душа у Господу уснулих. Зимске задушнице су у суботу, пред Месне покладе, у суботу пред Духове су летње задушнице, михољске су у суботу пред Михољдан, а јесење, митровске задушнице у суботу пред Митровдан. Тог дана се посећују и уређују гробови наших драгих, обавља се парастос или помен, освећује се жито, свештеник прекађује и прелива вином гроб, пале се свеће за покој душа, а ако су нам сродници сахрањени далеко или није могуће отићи на гробље из било ког разлога, онда се у цркви служи помен.
Задушнице су дан за душе преминулих. Увек падају у суботу, јер је то и иначе, у току читаве године, дан кад се сећамо преминулих. Разлог томе је што је и сам Господ Христос у на Велику суботу пребивао телом у гробу, након спасоносног страдања на Крсту на Велики петак.
На гробље и у цркву се носи кувано жито – кољиво. Жито нас символично подсећа на Христове речи да зрно тек кад умре род доноси, и то не у земном мраку, него у светлости сунца.
Жито је символ смртног тела и бесмртне душе у светлости Царства небеског.
Црвено вино, којим свештеник прелива жито, означава Божје милосрђе којим се залечују ране греха и подсећају да је Христос пролио своју пречисту крв да би нас саваскрсао у Последњи дан.Свећа је симбол светлости Христове. Он је рекао: „Ја сам светлост свету.“ Та светлост треба да нас подсети на светлост којом Христос обасјава душе преминулих. Свећа је малена жртва Богу, који се за нас жртвовао. Даће и подушја се не дају да се „нахрани“ покојник, односно, да душа његова „једе“, него да се сиротиња нахрани и у молитвама помене покојника. Наш Патријарх стално говори, саветује и упозорава да даће никако не смеју да буду гозбе са много скупоцених јела и пића.
Уместо на нехришћанске гозбе, новац треба да се употреби у племените сврхе и то према могућностима. Колико ко може, треба да помогне некој сиромашној породици, избеглицама, удовицама, болеснима или сирочади. Патријарх даље каже: „Није ли боље и племенитије свима да поступамо хришћански, него да, угледајући се на неразумне поступке појединаца, преступамо заповести своје Цркве – заповести којих су се наши преци свето држали.“
На дан задушница се иде у цркву, где се служи Света Литургија и парастос на којем свештеник вином прелива жито, после службе се иде до гробова покојника, уколико се може. Тамо се пале свеће, а дежурни свештеник обавља кратки помен и кади гробове. Ако су наши покојници сахрањени далеко и није могуће отићи на гробље, увек може да се оде у цркву, где се одслужи помен, а Господ све види и зна да смо се помолили и принели жртву за покој душе својих ближњих.
На задушнице се дели милостиња. Како на гробљима тада има највише просјака, треба сваком уделити по неки прилог, јер се милосрђем угађа Богу, који погледавши на наше милосрђе покојнику, у чији спомен смо дали милостињу, даје опроштај непокајаних грехова. Постоји још један вид милостиње који је код нас заборављен: духовна милостиња. Духовна милостиња је поклањање духовних књига.