Преносимо чланак о веома важној иницијативи покренутој на светском нивоу – покушају да се заштити право на слободу говора од забрињавајућих покушаја цензуре под изговором борбе против „дезинформација.“
редакција портала IFamNews
Чланак је написала Кристина Лалић Спирковић, а изворно је објављен у недељнику Печат, бр. 783 од 20. октобра 2023.
Велики број новинара, уметника, писаца, активиста и академика, „који долазе и са левице и са деснице”, потписао је Вестминстерску декларацију у којој се упозорава на све већу међународну цензуру која прети да наруши вековима старе демократске норме и слободу говора, навео је новинар Мет Таиби за Рекет.
У тексту се истиче забринутост због покушаја да се слобода говора означи као „дезинформација” и додаје се да је злоупотреба тог термина довела до цензуре обичних људи, новинара и дисидената у земљама широм света.
Декларацију су потписала звучна имена као што је Мет Таиби (новинар који је разоткрио такозване „Твитер фајлове”), Мајкл Шеленбергер (такође учествовао у разоткривању „Твитер фајлова”), новинар Џулијан Асанж („Викиликс”), узбуњивач Едвард Сноуден, познати амерички економиста Џефри Сакс, режисер Оливер Стоун, новинар Глен Гринвалд, психолог и писац Џордан Питерсон и многи други.
Мешање у право на слободу говора гуши „ваљану дискусију о питањима од јавног интереса и подрива темељне принципе представничке демократије”, наводи се у тексту.
Широм света, владини актери, компаније друштвених медија, универзитети и невладине организације све више раде на праћењу грађана и сузбијању њихових гласова. Ти координисани напори великих размера се понекад називају „цензорско-индустријски комплекс”, пише у Декларацији.
Тај комплекс, како се наводи, често функционише директно преко владине политике: власти у Индији и Турској могу да уклоне политички садржај са друштвених медија, законодавна власт у Немачкој и Врховни суд у Бразилу криминализују политички говор. Мере попут ирског Закона о говору мржње, шкотског Закона о злочинима из мржње, Закона о безбедности на мрежи у Уједињеном Краљевству и аустралијског Закона о дезинформацијама прете да озбиљно ограниче слободу изражавања.
Али цензорско-индустријски комплекс функционише и кроз суптилније методе које укључују филтрирање видљивости, етикетирање и манипулацију резултатима претраживача, упозорава се у тексту.
Уклањањем садржаја с платформи или његовим обележавањем, цензори друштвених медија већ су ућуткали нека мишљења о питањима од националног и геополитичког значаја. Они су то учинили уз пуну подршку „стручњака за дезинформације и проверавање чињеница” у мејнстрим медијима, који су одустали од новинарских вредности попут дебате и постављања питања.
Како је откривено у „Твитер фајловима”, технолошке компаније често врше цензорско „модерирање садржаја” у координацији с владиним агенцијама и невладиним сектором. Ускоро ће Закон о дигиталним услугама Европске уније формализовати тај однос давањем података о платформи „провереним истраживачима” из невладиних организација и академске заједнице, препуштајући одлучивање о праву на слободу говора дискреционој одлуци „неизабраних и неодговорних субјеката”.
Иако су прави проблем дезинформације између држава, агенције створене да се боре против тих претњи, као што је Агенција за сајбер безбедност и инфраструктурну безбедност у Сједињеним Државама, све више се окрећу „ка унутра”, против сопствене јавности.
„Под маском спречавања штете и заштите истине, говор се третира као дозвољена активност, а не као неотуђиво право”, наводи се у Декларацији, уз поруку да заштита слободе говора не важи само за ставове са којима се слажемо, већ да морамо снажно да штитимо слободу говора за ставове којима се најоштрије противимо.
Током историје, напади на слободу говора били су претеча напада на све друге слободе. Режими који су ограничавали слободу говора увек су неизбежно слабили и друге суштинске демократске тековине, истиче су у тексту. На исти начин, елите које се данас залажу за цензуру такође поткопавају демократију. Међутим, оно што се променило је обим и врста технолошких алата помоћу којих цензура може да се спроведе.
Због тога потписници Декларације позивају владе и међународне организације да испуне своје обавезе према народу и да поштују члан 19 Универзалне декларације о људским правима (УДХР) у коме се наводи да „свако има право на слободу мишљења и изражавања”.
Позивају се и технолошке корпорације да преузму обавезу заштите дигиталног простора на начин како је то дефинисано у члану 19 УДХР и да се уздрже од политички мотивисане цензуре, цензуре мишљења са којима се не слажу и цензуре политичког мишљења.
Најзад, у тексту се позива шира јавност да се придружи у борби за очување демократских права народа, уз напомену да „промене закона нису довољне”.
„Морамо да изградимо атмосферу слободе говора из темеља одбацивањем климе нетолеранције која подстиче аутоцензуру. Уместо страха и догматизма, морамо да прихватимо испитивање и дебату”, поручује се у Декларацији.