Живимо у доба када је бесплодност постала масовна појава. Истовремено, све је присутније уплитање биомедицинских технологија у процес зачињања људског живота, што прети духовном и физичком здрављу личности, а у исти мах разара и традиционалне породичне односе, који су темељ сваке заједнице. Идеологија тзв. „реподуктивних права“ ствара однос према људском животу као према својеврсном производу, који се може бирати као у супермаркету. И у Србији се о томе расправља, и нуде се нарочите врсте „репродуктивне помоћи“. Управо ових дана нашем народу се нуди „анонимно семе“ из иностранства, и ко се буни против неетичности таквих поступака проглашава се за „мрачњака“ и „фашисту“ од напредних ликова какви су Ана Брнабић и Драган Шутановац.
Шта о томе учи православно хришћанство, као темељ нашег народног постојања?
Када се млади људи венчавају у Православној Цркви, читају се молитве да имају благословено потомство. Зато у „Основама социјалне концепције Руске Православне Цркве“ јасно стоји да супружници који не могу да добију децу треба то да схвате као нарочити призив, и, по узајамној сагласности, усвоје дете.
Руска Црква истиче и ово:„Манипулације везане за донацију полних ћелија нарушавају целовитост личности и искључивост брачних односа, допуштајући да се у њих умеша и трећа страна. Осим тога, таква пракса појачава неодговорно очинство или материнство, јер је оно отворено ослобођено сваке обавезе према онима који су „тело од тела“ анонимних донатора. Коришћење донаторског материјала подрива темеље породичних односа јер подразумева да дете, осим „социјалних“ има и такозване „биолошке“ родитеље. „Сурогатно материнство“ тј. уношење оплођене јајне ћелије у жену која након рођења враћа дете „поручиоцима“ противприродно је и морално недопустиво чак и у оним случајевима кад се остварује на некомерцијалној основи. Тај метод претпоставља рушење дубоке емотивне и духовне блискости која се између детета и мајке успоставља још током трудноће. „Сурогатно материнство“ траумира како жену која носи дете и чија се материнска осећања газе, тако и само дете које касније може доживети кризу самосвести.“ Са православне тачке гледишта, морално су недопустиви и различити облици тзв. вантелесног оплођења, који подразумевају припрему, конзервацију и намерно уништење „сувишних“ ембриона. Управо је на схватању да чак и ембриони поседују људско достојанство заснована морална процена абортуса, који Црква осуђује (в. 12. 2).
Оплођење неудатих жена коришћењем донаторских полних ћелија или реализација „репродуктивних права“ неожењених мушкараца, а такође и лица са тзв. „нестандардном сексуалном оријентацијом“ лишава будуће дете права да има и оца и мајку. Употреба репродуктивних средстава изван контекста од Бога благословене породице представља један облик богоборства, у име тзв. „људских права“.
Тако каже Руска Црква.
МИТРОПОЛИТ НИКОЛАЈ ХАЏИНИКОЛАУ: ВЕШТАЧКА ОПЛОДЊА ИЗ ПРАВОСЛАВНЕ ПЕРЕСПКТИВЕ
Целокупан етички поглед на методе потпомогнуте репродукције полази од четири основна проблема:
1) Зачеће човека уз помоћ савремених техника је асексуално, у том смислу што такво зачеће нема ничега од свештености, безбедности и сигурности коју пружа брачни интимни телесни однос. Човек већ може да се не рађа физиолошки, односно према законима физиологије који су му урођени, него да се вештачки „производи“.
Тренутак телесног и душевног човековог почетка зачеће без сексуалности лишава атмосфере интензивне брачне љубави и пуноте њиховог душевног и телесног сједињења. Закон Божији одређује да се сваки човек рађа из ерупције љубави, а не механичким сједињењем полних ћелија (гамета).
Савремена технологија нас већ уводи у прихватање логике брачних телесних односа без репродукције и репродукције без телесних односа.
Присуство технологије изводи почетак живота из свештеног простора мајчиног тела смештајући га у хладноћу лабораторије. Лишава га тајанствености непознатог тренутка зачетка живота, замењујући природну тајанственост прецизно одређеним тренутком почетка. Лишава га јединствености присуства супружника да би њихово присуство било замењено присуством медицинског особља. У свештеном тренутку човековог почетка двоје родитеља нису заједно, па чак нису ни присутни. Дете „производе“ лекари и медицински техничари. Не „зачињу“ га родитељи. Поврх тога генетски материјал може и да не буде од његових родитеља. Међу њих може да се умеша неко трећи, „давалац“.
Изванредно створење, човек, као врхунац Божијег стварања, више ни по чему није изузетно. Човек може да се нађе у ситуацији да се одрекне једног… почетка коме Сам Бог, језиком Своје природе, даје пристанак. Када се, међутим, брачни пар међусобно сједињује може да се повуче, или да се потруди да започне један јединствени догађај, да настане почетак коме нема свршетка: почетак једне нове, непоновљиве иконе Божије.
2) За разлику од ембриона и сперме, јајне ћелије се веома тешко замрзавају. Због тога уобичајена пракса препоручује вађење великог броја јајних ћелија, а њихово оплођење доводи до стварања проблема прекобројних и замрзнутих ембриона.
Непосредна последица вантелесне оплодње је стварање „прекобројних ембриона“. Црква одбија овај термин јер не може да прихвати ни саму могућност постојања сувишних људи, чију судбину одређују неки трећи. Сваки човек – па следствено томе и ембрион – поседује јединственост личности, свештеност непоновљивости иконе Божије и нужност општења осталих са њом.
Несрећно названи „прекобројни ембриони“ одржавају се у замрзнутом стању, или за неку будућу употребу од стране природних родитеља, ради донаторства другим „родитељима“, зарад вршења експеримената, или пак да послуже лабораторијама за развијање појединих органа у случају потребе за пресађивањем, или, напослетку, да би били уништени. Ништа од свега тога Црква, разуме се, не би требало да благослови. Сваки ембрион представља икону Божију којој треба пружити прилику да Му се уподоби.
Замрзавање ембриона, међутим, везано је и за друге нерешиве проблеме. На пример, колико времена је допустиво одржавати ембрионе у замрзнутом стању и шта ће се десити у случају да их због развода, смрти, или неког другог разлога, родитељи не траже? Да ли их је боље уништити, или дати неком другом пару? И ко је компетентан да између ова два зла изабере мање?
3) Чињеница да се оплодња врши изван тела мајке и у одсуству родитеља ствара неограничене могућности избора неприродних и етички сумњивих оплодњи, заједно са свим оним проблемима који су за то уско везани. Тако се по први пут на сцени појављују идеје о донацији сперме и ембриона, као што је омогућавање репродукције трећој жени, што је и практично могуће. Тако нешто може да доведе до појаве слабљења, или чак и довођења у питање односа родитељ–дете, или до неизједначеног односа родитеља према детету, или чак до појаве мешања мајке, која само носи плод, у однос генетских родитеља са дететом, до стварања браће и сестара који се међусобно не познају, до опасности од инцеста из незнања и др. Сваки облик оплодње донираним гаметом у суштини изазива деградацију суштине материнства и очинства и представља уметање трећег лица у свештени процес човековог рађања живота – и следствено томе у Тајну брака.
У случајевима када се, зарад пораста вероватноће успешности, врши увођење већег броја ембриона, често се јавља вишеструка трудноћа. Ако се у таквим случајевима, у циљу успешности трудноће, предложи „смањење броја ембриона вршењем избора“, то је у суштини уништавање живих ембриона, што је у сваком случају етички неприхватљиво.
Могућност да трудноћу изнесе друга жена (позајмљена, изнајмљена, или сурогат–мајка) може да има позитивну страну по томе што трудноћа започиње у љубави, али будући да је развијање везе са ембрионом током трудноће од суштинске важности и да је нераздвојни део, не само материнства, него и ембрионовог развоја, наставак трудноће у телу позајмљене мајке и развијање новог односа мајка–дете наноси неправду генетским родитељима, прекид те везе наноси неправду позајмљеној мајци, али све то пре свега наноси неправду детету. Овакве ситуације из темеља потресају јединство породице и представљају скретање са природног пута.
Када само један од родитеља биолошки учествује у рађању детета, то је случај сличан усвајању, а разликује се по томе што је један од родитеља природни родитељ, а други преузима улогу оца или мајке. Случај донације ембриона чини се да је сличан класичном усвојењу. Разликује се по томе што је класично усвојење нешто што произлази из љубави и на шта треба да гледамо с љубављу, а трудноћа уз помоћ донираног ембриона је нешто неприродно што ми сами изазивамо из егоистичних разлога.
Вантелесна оплодња даје могућност рађања и неудатим мајкама. То се свакако мора одбацити, са једне стране због тога што доводи до подстицања рађања деце ван брака, а са друге, наноси неправду детету због тога што се већ планира његов развој без оца.
У исту категорију, на основу исте логике, могли бисмо сврстати и случајеве оплодње спермом супружника на самрти, или трудноће уз помоћ замрзнутог ембриона од умрлог мужа.
То исто важи и за вештачко изазивање рађања деце код престарелих жена. Зачећа такве врсте заснована су на самољубивој жељи мајке да добије дете, иако су предуслови да буде уз њега током развоја самом природом ограничени. То дете ће својим рођењем пружити радост својим родитељима, али оно само ће имати веома ограничене могућности да се радује физичком присуству, а никакве могућности да се радује пуној снази својих родитеља. Природни закони одређују параметре развоја једног човека. Рађање престарелих мајки представља егоистичну кратковиду жељу и наноси неправду новорођеном детету.
Вештачка оплодња даје и хомосексуалним паровима могућност да добију децу, што не представља само природну аномалију, него и етичку изопаченост са поуздано катастрофалним психичким последицама на дете и непредвидивим последицама на друштво.
Микрооплодња представља метод који побољшава успешност вештачке оплодње, али још више ограничава улогу природног избора – што често има заштитну улогу – будући да се оплодња јајне ћелије не одвија у семеној течности са много сперматозоида, него се оплодња врши само једним, унапред изабраним сперматозоидом.
Чињеница што за сада не можемо унапред да утврдимо могуће генетске аномалије на сперматозоидима – чији избор се природно врши по биолошким критеријумима – има за последицу замењивање природе у одговорности стварања генетски патолошких ембриона, а то представља један разлог више за етичку резервисаност према микрооплодњи.
Исто тако, прелазак са идеје о донацији на праксу купопродаје, који је тако лак и у суштини се не може контролисати, рађа опасност потпуне деградације свештеност рађања. Она би се претворила у економску размену, а љубав би се претворила у уговор.
4) Извођење сједињавања гамета, то јест зачећа, изван мајчиног тела, отвара огромне могућности за интервенције и обраде пре имплантације (ембриона), које непоправљиво могу да промене човеков облик и у биолошком и друштвеном смислу, што се у опасној мери не може контролисати. Немогућност успостављања механизама контроле, у спрези са великим могућностима генетских интервенција, може се показати катастрофалном за човечанство.
Из свега овога може се закључити да савремене технике вантелесне оплодње имају етичке и духовне размере и то такве које од Цркве захтевају да буде добро обавештена, мудра и опрезна.
Све почиње испитивањем пре имплантације. Када то испитивање подразумева интервенцију у циљу лечења или превентиве, а потом имплантацију, онда је то у складу са класичним медицинским приступом. Али такви случајеви су, са једне стране, до сада веома малобројни, а са друге, не искључују све остале последице вантелесне оплодње. Штавише, када су тестови позитивни (то јест када се утврди постојање генетских деформација), одлука родитеља да се изврши прекид трудноће је готово сигурна.
Поврх тога, такво испитивање би могло да доведе до могућности избора (пола, боје косе, или очију итд.), или чак до уништења ембриона са нежељеним карактеристикама, па ће следствено томе послужити еугенетичким схватањима живота.
Репродукција клонирањем укида физиолошки процес зачећа. У суштини, оно деградира мушки пол (јер укида његово учешће и улогу у репродукцији), повређује учешће мајке (јер не уноси њен генетски материјал), ремети равнотежу међу половима, јер у први план истиче егоистичност и пре представља „богохуљење“, него достигнуће.
Све ове технике, ако нису увек јасно еугенетичке у изразу, онда су еугенетичке у схватањима. Не успевају да уклоне опасност од инвалидитета, него обично уклоне инвалида. Уколико се не издвоји болест од болесника, једини начин да се са њом суочимо изгледа да је смрт болесника у најбеспомоћнијој и најосетљивијој фази његовог живота. Уништење ембриона са деформацијом јавља се као једина предложена „терапија“.
5) Постоји још једно, пето, жариште проблема. Оно се крије у томе што нове технике потпомогнуте репродукције, економском коришћу лекара, клиника и компанија (нпр. висока цена гонадотрофина представља вероватно један од основних разлога што се јајна ћелија, уместо током природног циклуса, узима радије пошто се претходно вештачки, хормонским препаратима, изазове овулација) често помућују чисту жељу родитеља да имају децу. Из тог разлога било би добро кад се овим техникама не би прибегавало на брзу руку, или под утицајем психолошких притисака од стране лица која вероватно имају од тога материјалне користи.
Исто тако, ове технике се широко примењују, а да ми, наравно, нисмо у стању претходно да знамо могуће психолошке проблеме тако зачетих ембриона. Узимају се у обзир психолошке потребе родитеља, али не и вероватне негативне психолошке последице код деце. То представља потцењивање вредности ембрионовог живота. Сирочад, деца која се усвајају, деца разведених родитеља, обично имају проблеме адаптације и психолошке равнотеже и хармоније. Још један неповољан фактор при неопрезном прихватању вантелесне оплодње представља вероватноћа да разне примене вантелесне оплодње, нарочито када то укључује оплодњу страним, или донираним гаметима, стварају људе са непремостивим компликацијама при формирању личности (у психолошком смислу) и са урођеном, или стеченом, психичком нестабилношћу.
На то се непосредно надовезује питање, какво психолошко дејство може да има чињеница што би, са напретком генетичке технологија, деца већ могла да знају како су зачета, или да ли потичу од донираног семена или јајне ћелије.
Веома је вероватно да ће се једно такво дете суочити са озбиљном кризом идентитета, а затим и социјализације, што је веома озбиљно, нарочито у случају ако сазна да није носилац генетских карактеристика својих родитеља и не зна своје генетске родитеље, или схвати да је степен његове сродности са оба родитеља различит, или да има две, или три потенцијалне мајке итд. Проблеми таквог типа добијају на интензитету у случају да дође до пуцања породичног мира и јединства, и да се ту још уплету и правне заврзламе. Проблеми психолошког карактера могу да се јаве и код родитеља, нарочито у случају зачећа донираном спермом, јер су неодређена сродничка права и односи, или због неуспеха у случају више пута поновљених покушаја вештачке оплодње.
Слични проблеми се јављају и у сфери права. Није довољно изгласавање одговарајућих закона, или одредби, које ће до најмањих појединости уредити проблеме који би се могли од случаја до случаја јавити, и због тога што наука и технологија иду много бржим темпом од било каквог законског предвиђања и стога што разни облици проблема те врсте не могу на време да се предвиде и са успехом да се реше./…/
Упоредо са тим, немогућност да се законски прецизно утврди какво је наследно право и биолошка перспектива ембриона пре имплантације у случају смрти његових родитеља, или тешкоћа да се одреди надлежност и права над залеђеним ембрионима у случају развода, показатељ су компликованости и тежине поменутих проблема, који се на крају крајева ипак завршавају уништавањем ембриона.
Будући да је у потпомогнутој репродукцији главни узрок сукоба интереса између родитеља и ембриона, а да ембриони не могу да подрже своја права, или да изразе своју вољу, вероватноћа легализације неправди је толика да изискује крајњи опрез.“
Тако каже митрополит Николај. Било би крајње време да Српска Православна Црква разради јасан и на Светом Предању заснован став о овој тематици. Он би, наравно, обавезивао Србе који верују као православни хришћани, али би свима био опомена и путоказ у Христу.