Last updated on September 1st, 2020 at 07:01 am
Признајем, нисам гледао прво вече националне конвенције Демократске странке. У уторак сам ухватио неколико говора, као што је онај који је Мишел Обама одржала претходно вече. Што се тог говора тиче, препоручујем коментар нашег Дага Кларка овде на порталу iFamNews. Такође препоручујем да прочитате одличан чланак Френка Шуберта о платформи Демократске странке, која ту странку води још више улево и ка још радикалнијим ставовима кад је реч о абортусу и прогресивној сексуалној етици него што је то био случај 2016. године: а мислио сам да је скоро немогуће бити још радикалнији у том погледу.
У уторак увече сам решио да мало погледам конвенцију, чисто да бих имао представу о томе шта могу да очекујем у медијима и чиме ће Твитер наредног дана бити преплављен. Није то било лако издржати.
Једна ствар ми је одмах запала за око чим сам се у уторак увече укључио у конвенцију:колико је слабашна и чудна „разноврсност” којом се левица у Америци тако поноси.
Један од првих кадрова с почетка конвенције у уторак приказао је доста углавном младих, свежих лица – по свему судећи, то је демократски подмладак који треба нас да води у светлу будућност. Пренос је монтиран тако да се смењују кадрови младих и помало нејасне, црно-беле слике демократског кандидата старог 78 година, због чега је избор тог кандидата деловао још чудније: као да је тиме још више наглашен контраст између публике и кандидата. Вашингтон пост је тај сегмент назвао „најреалистичнијим говором на у историји конвенције”. Али док сам гледао конвенцију, у мени је све више растао утисак нечег нереалистичног.
Било ми је јасно да и поред наводне „разноврсности”, та скупина младих људи – различите расе, етничке припадности, вероисповести, друштвеног сталежа, порекла – деловала је тако уједињено и тако посвећено истој идеологији да је заиста тешко замислити да постоји група мањеразноврсних појединаца.У једном тренутку, представник доњег дома Филаделфије Малколм Кењата није више био сам у кадру већ с једним мушкарцем. (Због пандемије, говори свих представника снимљени су унапред, углавном од куће, и потом монтирани. – прим. прев.) Наравно, одмах је постало јасно због чега: тај други мушкарац је Кењатин „муж”, па је било важно истаћи у први план да је Кењата део гејпопулације.
То ме је подсетило на још једну ствар која је била заједничка свима који су се укључивали путем екрана: сви они тргују идентитетом, статусом, културом виктимизације, „интерсекционалношћу” и свим другим актуелним терминима прогресивне политике. Сви они цене разноврсност само декларативно, а заправо их не занима права и аутентична разноврсност, она која обогаћује чврсту, уједињену верску заједницу или крај у ком живе имигранти.
Ако вам ово делује преоштро, размислите о следећем: и поред толике разноврсности, позивања на „толеранцију” и „отвореност”, понављања да су сви „добродошли”, и да им је циљ да подигну један „велики шатор” за њихову странку како би „ујединили” нацију под једним кровом, следеће категорије особа су крајње недобродошле и уопште не треба да се пријављују за држављанство у тој утопији „разноврсности”о којој сањају ови млади лидери:
- они који верују да је брак заједница између једног мушкарца и једне жене;
- оникоји верују да људски живот почиње у мајчиној утроби (а камоли од зачећа!), и да заслужује правну заштиту;
- оникоји верују да је људски живот светиња чак и кад су у питању старост и болест, те да држава не треба да дозволи бескрупулозним докторима да пацијентима отварају врата смрти, уместо да им олакшају патњу;
- оникоји верују да је пол одређен нашом биологијом и да је бинаран (тј. да постоје само два пола), као и да се не може „променити” козметичким операцијама или хемијским сакаћењима;
- оникоји верују да сви из горе наведених категорија заслужују да се према њима опходимо с поштовањем и да их саслушамо, а не да их ућуткује, малтретира и застрашује побеснела маса која заговара „културу отказивања.”
Изгледа да конвенција демократске странке баш и није тако разноврсна.
Сигуран сам да је на конвенцији било довољно разноврсности да обухвати свих 159 „родова” (или колико год да их има у тренутку док пишем овај чланак); али сви они неизбежно мисле исто и не толеришу одступање од тог мишљења када је реч о питању „права жене на избор” (мисли се на избор да ли да задржи бебу или да абортира – прим. прев.) или о томе да ли верска слобода треба да уступи место посебним интересима сексуалних радикала у јавној арени. Реч је о оној врсти „разноврсности”за коју постоји само један пример из историје, а он нимало није похвалан: „разноврсност” какву смо видели у Вавилонској кули. Тачно је да су у новој Демократској странци „сви добродошли” – под условом да на вратима замене своје мишљење колективним мишљењемстранке, и да усвоје збуњујући језик у ком се умножавају измишљене заменице за исказивање рода и еуфемизми којима се прибегава када се говори о убијању невиних.
Ако Демократска странка заиста покушава да привуче неодлучне гласаче, не би се рекло да јој то добро иде. Напротив, споља делује као да њен пројекат уопште нема за циљ подизање „великог шатора”, већ проширење понуде циркуских тачака које већ нуди под својом досадном и монохромном цирадом.