Хришћанин зна одговор: смисао мог постојања је вечни живот.
Код свих народа прошлости постојало је веровање да човек није само телесно биће, да у његовом телу живи бесмртни дух или душа. Кад се душа одвоји од тела, оно умре и враћа се у прах, од кога је и постало, а „дух се врати Богу, који га је дао” (Пропов. 12, 7). Јер Бог ствара душу и даје јој живот (Јов. 33, 4; Дела ап. 17, 25) и узима је из тела, кад Он хоће. У Његовој је „руци душа свега живог и дух сваког тела човечијега” (Јов. 12, 10). Али какав живот душа проводи по одвајању од тела и где, о томе људи нису могли да докуче, упркос свима напорима у том правцу. Чак ни Јевреји, иако су били изабрани народ Божји и имали Божје откривење, нису о овоме више знали од осталих народа. У старозаветним Мојсејевим књигама кад се говори о смрти потомака Адамових: роданачелника, патријараха, царева и других вели се: умре, и би прибран ка роду своме (1. Мојс. 25, 8; 35, 29; 49, 29, 33). Одговор на ово питање, које је толико интересовало и мучило људе, дао је сам Бог.
Кад је Бог створио првог човека „од праха земаљског”, човек још није био живо биће, док Бог у њега није удахнуо свој животни дух; тек тада је човек постао „душа жива” (Мојс. 2, 7). Душа је начело живота или мотор тела. Тело је оруђе, хаљина и стан душе. Зато се оно у погледу вредности не може упоредити са душом: она је неупоредиво драгоценија од тела. Зато се више треба старати о души него о телу, и више се бојати душевне смрти него телесне. Ово упозорење дао је Господ људима, кад је рекао: „Не бојте се оних који убијају тело, а душу не могу убити; него се више бојте онога који може и душу и тело погубити у паклу” (Мт. 10, 28).
Кад је сиромашни и напаћени Лазар, о коме говори Спаситељ у причи о богаташу и Лазару у Јеванђељу по Луки, умро, душу његову узели су анђели и однели „у наручје Авраамово”, то јест у рај. А кад после тога умре и богаташ, пред чијим је вратима Лазар лежао у ранама и просио макар само мрвице са трпезе богаташеве, али ни то није добијао, – душа немилосрдног богаташа обрела се у паклу, у великим мукама. Угледавши у даљини Авраама и Лазара, он завапи Аврааму: „Оче Аврааме, смилуј се на мене и пошаљи ми Лазара нека умочи у воду врх од прста свога и расхлади ми језик, јер се мучим у овом пламену”… Али његовој молби није било могуће удовољити.
Рај се заслужује вером и побожним животом, а који се састоји у испуњавању заповести Божјих, датих људима ради њиховог спасења. Лазар је задобио рај својом вером у Бога и надом на милост Његову, својом смиреношћу, кротошћу, трпељивошћу. Он није завидео богаташу нити роптао на своју тешку судбу (сиромаштво, болест). Богаташ је доспео у пакао због свога раскалашног живота, суровости, немилосрђа и недостатка љубави према Богу и ближњима. Сами по себи, нити је сиромаштво услов за улазак у рај, нити је богатство препрека томе. Јер нити ће сви сиромаси ући у рај, нити ће сви богаташи отићи у пакао: зависи од тога како ко проводи живот. Ко живи по заповестима Божјим, воли Бога и своје ближње и према својим могућностима чини им добро, тај ће наследити рај, па био он богат или сиромах.
Зато и ми волимо Бога и своје ближње и чинимо дела милосрђа што више можемо, имајући на уму страшну судбу оног немилосрдног богаташа и речи Господње: „Блажени су милостиви, јер ће бити помиловани” (Мт. 5, 7).
То је основна порука и поука у данашњи дан, када је лудило канцер-капитализма решило да на планети прави „златну милијарду“, и када се, како рече Дес Грифин још пре више од пола века, ствара „четврти рајх богаташа“. Они су устали против Бога, и желе да униште сиромахе, да би планета остала њима. Али, сваки човек на овој планети дело је Божје, а љубав Божја према људима јача је од сваке мржње и зла злочиначких умова. Немојмо то губити из вида: од нашег повратка Богу зависи и све остало.
Буде ли покајања, биће и Божјег праштања и опоравка човечанства. Све остало је заваравање.