По ко зна који пут: то није књига против вакцинисања поузданим цепивима, него против експериментисања здрављем и будућношћу свих нас, и, пре свега, будућношћу наше деце.
Ствар је прилично проста, бар кад је логика у питању:
Ако су вакцине добре, оне дејствују. Ја сам вакцинисан против великих богиња, и нисам их добио; вакцинисан сам против туберкулозе, и нисам је добио. Кад примим антитетанусну вакцину, годинама сам безбедан. Ако су вакцине добре, примићемо их, и оне ће деловати.
Ако су вакцине бескорисне – нити штете, нити користе, глупо их је примати, јер се човек безраложно трауматизује.
Ако су вакцине штетне, на краћи и дужи рок, не треба их примати.
Ко се вакцинише, па се, вакцинисан, разболи од короне, чак и у тежем облику, кажу му: „Да се ниси вакцинисао, ти би умро“. Из перспективе формалне логике, може се, међутим, рећи: „Не мора да значи да би умро, можда се не би ни разболео, или би имао сасвим благе симптоме“.
Две дозе не помажу – да ли ће помоћи трећа?
Најављују и четврту, а у италијанским ковид пасошима има места за осам печата.
Прошле године – деца и труднице нипошто да се не вакцинишу, ове године: обавезно да се вакцинишу.
И тако даље, и томе слично.
Ова књига помаже да се размишља логички. Она, још једном, вели: пре но што се вакциниште, користите мозак. Не да бисте падали у сумњу и очајање, него да бисте, шта год да урадите, донели промишљену одлуку. Не дозволите да вас медији и ширитељи страха вакцинишу у мозак. Од тога се тешко опоравити.