Last updated on July 31st, 2023 at 06:50 am
УМЕСТО УВОДА
Шта остаје човеку који је напунио педесет и четири године живота него да се сећа и да се потруди да своја сећања подели са ближњима, пре свега младима, нарочито ако су то сећања на нешто лепо, вредно, стваралачки плодно? То је разлог због кога сам, с Божјом помоћу, решио да се сетим Мисионарске школе при храму Светог Александра Невског у последњој деценији прошлог и првој деценији овог столећа, верујући да ће читаоци од тих сећања имати духовне користи. Ипак, да дам уводну напомену.
Иконе су, како је говорио велики руски философ Павле Флоренски, окна отворена ка вечности. На њима православни хришћани гледају своје вечне узоре – Бога Који је постао Човек, Господ наш Исус Христос, Пресвету Богородицу и свете – остварене људе. Византијска (читај: православна) икона је позната по тзв. „обратној” перспективи, која је сасвим различита од ренесансне, тзв „природне” перспективе. Рецимо, Свети Стефан Дечански, кога Свети Никола, исцелитељ краљевог слепила, приводи Богородици с Христом у наручју, у руци држи Високе Дечане – не макету Високих Дечана, него сам манастир. А зашто је Стефан већи од Дечана? Зато што је човек најмилији храм Божији – свети човек, Богочовеков човек. Као што деца на цртежу приказују да имају веће родитеље од куће, јер их цртају по важности у свом животу, тако и фрескописац Стефана краља чин већим од краљеве задужбине.
И наша сећања су иконична: никад не памтимо „објективно” (јер објективно је нешто занавек опредмећено, претворено у објекат), него личносно – оно што нам се у душу упечатило као истина о свом ближњем или неком догађају. Иконичност сећања је и доказ неизрецивости истог: никада у потпуности не можемо своје доживљаје нити описати речима, па ни савршено рећи шта смо осећали у присуству вољених. То треба имати у виду кад се ова сећања читају.
ШТА ЈЕ ТО ПРАВОСЛАВНА МИСИОНАРСКА ШКОЛА?
На званичној страници храма Сетог Александра Невског пише: „Православну мисионарску школу (ПМШ) при храму Светог Александра Невског у Београду основао је протојереј-ставрофор хаџи-Љубодраг Петровић (1934-2010), старешина храма и вероучитељ, у јесен 1985. године, од старијих ученика веронауке које је подучавао предходних шест година (од 1979. до 1985.), а који су били дорасли до средње школе.
Била је то група младих људи жедних Речи Божије и евхаристијског (литургијског) начина живота. Њима се прикључило и неколико одраслих парохијана који су се при храму истицали ревношћу за истински духовни живот. На почетку те школске године било је свега 15 полазника, да би до краја јуна 1986. године број порастао на 43. Већина ових првих мисионара-оснивача школе је и до данашњег дана остала најприсније везана за храм и школу и чини њено језгро.
Прва предавања у Православној мисионарској школи била су катихуменског карактера, у виду поучавања о основним истинама православне вере и живота, да би, касније, биле заступљене и теме из области литургике, догматике, апологетике, етике, историје васељенске Цркве и Српске Православне Цркве, уметности, националне историје и хришћанског живота у савремености. Поред свештеника храма Св. Александра Невског, у Православној мисионарској школи предавања су држали епископи и свештеници, професори Богословског факултета и Богословијa СПЦ, као и млади православни мисионари, публицисти и православни Хришћани-стручњаци из различитих области.
Школу похађају сви заинтересовани, за живу реч Божију, људи различитог узраста, од 14 до 50 година, разних занимања: правници, економисти, лекари, службеници, магистри наука, студенти различитих факултета, средњошколци, и то оба пола. Ова школа има за циљ да ове полазнике „поучи православној вери да би они могли, где год да се нађу, православно сведочити истину, исправљајући оно што је кривоверно, а што је, можда, присутно у хришћанској животној пракси, православног верника.“
Школска година у ПМШ траје од почетка септембра до половине јуна сваке године. Часови су отвореног типа. Одржавају се суботом у 17 часова. Почињу молитвом (бденијем) у храму, а настављају се предавањем у парохијском дому.“
То је, наравно, укратко.
А сада треба кренути ка светлости у сећању.
О ДЕСЕТОГОДИШЊИЦИ
О десетогодишњици Мисионарске школе 1995, подвучени су резултати дотадашњег рада. Кроз школу је прошло око 3000 полазника. Многи мисионари су, због женидбе, посла и сличних ствари, отишли из Београда и Србије. Многи су склопили бракове и засновали хришћанске породице, остајући у вези са Мисионарском школом и храмом Светог Александра Невског. Многи су, после завршених студија, отишавши у своје средине, наставили са мисионарским радом – у Нишу, Чачку, Крагујевцу, неким банатским местима. Многи су се уписали на Богословски факултет или Институт СПЦ. Године 1995. рукоположени су први ђаци Мисионарске школе – Бранислав Јелић за ђакона и Серафим (Милојковић) за јеромонаха. Сваке суботе у 15 часова веронаука за децу, у 18 за одрасле (после бдења). Поука за катихумене организује се свакодневно, два пута недељно су часови певничког појања, два пута недељно пробе хора. Објављиване су књиге, часописи, одржавни сусрети, трибине, представљања нови наслова, итд. Делују милосрдна секција, одељење за породична и брачна питања, поуке пред венчање, одељење за борбу против алкохолизма, наркоманије и проституције, секташтва, мисионарство, иконографију, као и преводилачко братство „Инок Исаија“. Телекс, као и компјутер, Мисионарска школа је добила 1995. (компјутер је поклонио отац Митрофан Хиландарац). У малим просторијама парохијског дома духовни живот се умножавао и бујао.
Поводом прославе, на Светог Јована Богослова је служена Света Литургија у храму Светог Александра Невског. Проповедао је славни апологета, протојереј – ставрофор др Лазар Милин, који је похвалио мисионаре због њихове ревности, и истакао да они следе реч Господњу по којој је жетве много, а посленика мало. Црква је ову заповест о жетви и посленицима испуњавала у три своје епохе – раној, обливеној мученичком крвљу, затим у „константиновској“, која се завршила мучеништвом Цара Николаја Романова, и данас, у „периоду антихристовом“, када су све адске силе насрнуле на Цркву Божју. Прота Милин је истакао: „Зато ви, који сте се решили да будете мисионари, имате и имаћете пуне руке посла. Атеисти и материјалисти вам говоре: „Искористите овај живот, нема ништа осим њега“. На овако саблажњиве речи њима Света Црква одговара: „Зар ви заиста верујете да је слепи случај могао формирати ваша тела, која се никаквим техникама не могу конструисати? У музејима има много кипова. Да ли је иједан од њих могао постати сам, без вајара? А ви који се правите напредни верујете у то. Кажете, наука је то доказала. А која је то наука? Чули смо ту паролу у 19. веку од Ничеа. И на тој пароли Хитлер је изградио свој план. Па зар вас то одушевљава? Ако мислите да сте успели, погледајте мало око себе. Погледајте колико има људи који верују у васкрсење Христово. Отидите у Русију, у Москву, у Петроград, видећете коликом снагом живи Православна црква која ни после седамдесет година комунизма није пропала“. Затим је прота Милин говорио о изазовима секташтва, од јеховиста до кришнаиста. Ми смо верујући зато што нам и срце и разум сведоче о Богу, а хришћани смо јер је Христос васкрсао.Додао је да смо православни зато што је Господ основао нашу Свету Цркву и снабдео је благодаћу Духа Светога и светима чија чуда сведоче где је Истина. Православље је дало и високу културу, и учинило да су народи који су га усвојили неодвојиво везани за православну истину. Српска Црква је очувала националну свест свог народа. Ко је отпао од Цркве, отпао је и од Српства. На крају, прота је рекао: „Били смо православни у време царева наших кад смо могли певати:„Господи, милостију Твојеју возвеселитсја Цар“. Били смо православни и у доба ропства, кад смо могли певати заједно са Јеврејима: „На рјеках вавилонских сједохом и плакахом“. Били смо православни, јесмо православни и остаћемо православни. Хоћемо ли?! Из свих грла зачуло се:„Хоћемо!“
