Last updated on December 16th, 2021 at 01:48 pm
Ако сте родитељ, учитељ, ујак, тетка или стрина, или у свом животу имате децу у неком другом својству, нпр. као учитељ, и ако вам је стало до добробити те деце или сте за њих одговорни: обавезно прочитајте ово.
У часопису Амерички конзервативац, Род Дрехер објавио је ударну вест о којој свака одрасла особа у нашој земљи (што, нажалост, није синоним за „зрелу особу“, као што из дана у дан све јасније видимо) треба да размисли и помогне да тај чланак дође до што већег броја људи.
Чланак се састоји из два дела. У првом делу, говори се о шокантном извештају ауторке Ебигејл Шрајер (о чијој је књизи Неповратна штета: Трансродна помама која заводи наше ћерке портал iFamNews већ извештавао — овде и овде).
У једном чланку, под насловом „Унутар родне фабрике Планираног родитељства: исповест бивше помоћнице за репродуктивно здравље“, Ебигејл Шрајер разговара с некадашњом радницом Планираног родитељства која је радила у клиници „у малом граду са око 30.000 становника.“ Јасно се види да је саговорница присталица абортуса; дакле, није неко ко се идеолошки противи кључној мисији Планираног родитељства, или неко ко има скривену агенду против те организације. Она чак сама примећује, сасвим отворено, да је „абортус најважнија активност у клиници.“ Међутим, њој је засметало нешто друго у клиници, иако је то представљало нову пословну грану Планираног родитељства која је доста обећавала.
Она је Шрајеровој рекла да је феномен убрзаног развоја родне дисфорије (Rapid-Onset Gender Dysphoria) уносан посао за организацију. Према њеним речима,
Деца која се идентификују као трансродна представљају златни рудник и Планирано родитељство такву децу држи на дохват руке у догледној будућности јер су они добар извор зараде, будући да их чекају контролни прегледи, лабораторијски тестови, састанци, итд, док су абортуси (надамо се) једнократна ситуација.
Шрајерова каже да није успела да сазна који је проценат прихода Планираног родитељства заснован на том ђавољем тржишту које убрзано расте – што не изненађује с обзиром на то да Планирано родитељство већ годинама оклева да поднесе извештај о тачним бројкама или да омогући ваљан надзор над својим пословањем. Но, Ебигејл Шрајер је ипак сазнала да Планирано родитељство у својим извештајима за себе каже да је „други највећи пружалац услуга родно-афирмативне хормонске терапије“ у Америци.
Ебигеј Шрајер је од саговорнице сазнала шокантан податак: жена се сећа да су у клиници у којој је радила у просеку примали „1-2 нове тинејџерке, биолошке жене, које су долазиле да траже тестостерон… и то дневно “ [!] (нагласак додат). Чак и ако узмемо доњу вредност те процене и кажемо да је то била једна тинејџерка дневно у периоду од 18 месеци колико је ова жена радила у клиници, то би и даље значило да су се клиници за то време обратиле око 542 тинејџерке. А у граду од 30.000 становника, ако претпоставимо просечну националну демографску расподелу по узрасту и полу, то би значило да је између 9% и 10% укупног броја тинејџерки у заједници дошло у клинику да тражи суплементе тестостерона само током тог периода од 18 месеци!
Интервју Шрајерове објашњава како су запослени у Планираном родитељству инструирани да постављају сугестивна питања, да не поседују одговарајуће сертификате за постављање дијагноза, али то ипак чине, и како се на крају захтеви младих који чине овај нови „златни рудник“ одобравају „ван клинике“.
Дрехер износи још кључних и важних тачака у чланку Шрајерове, но, њен чланак вреди прочитати у целости.
Да се вратимо на Дрехеров чланак. У другом делу, Дрехер говори о свом интервјуу са Мери Хесон, директорком Католичког форума жена, групе са седиштем у Вашингтону при Центру за етику и јавну политику. Њена организација је недавно покренула нови пројекат, Личност и идентитет, који је, како Дрехер примећује, првенствено усмерен на римо-католике, али је важан и за много ширу публику. По његовим речима, „колико сам могао да видим листајући пројекат [Личност и идентитет], већина информација у пројекту корисне су за све хришћане“.
Интервју са Мери Хесон подједнако је узбудљив и шокантан као и интервју Ебигејл Шрајер са анонимном радницом Планираног родитељства. Хесонова је Дрехеру говорила о конференцији којој се обратио др Џо Олсон-Кенеди, медицински директор Центра за здравље и развој трансомладине у Дечјој болници у Лос Анђелесу, који је један од најбољих „транс-афирмативних“ лекара у САД-у. Хесонова открива да је Олсон-Кенеди у једној презентацији:
саветовао педијатрима да буду проактивни у постављању полних и родних питања – да питају децу да ли воле дечаке или девојчице, или обоје, или да ли им је пријатно у свом телу, итд. – без обзира на то да ли је дете дошло због упале грла, убода пчеле или на систематски преглед. (Родитељима се никад не дозвољава да уђу у ординацију). Такво поступање је подмукло и осмишљено с циљем да код деце побуди сумњу у самог себе, и наводи децу да се запитају зашто их доктор увек запиткује да ли су геј, итд. Докторима се говори да њихове оперативне претпоставке треба да буду да „свако“ дете може бити LGBTQ, те се стога свој деци треба обраћати тако да им се олакша „декларисање“ или истраживање других идентитета.
Остатак интервјуа с Хесоновом чита се попут пророчког упозорења за родитеље, свештенике, просветне раднике, медицинске стручњаке и све који желе добро младима у нашој земљи. На пример, она упозорава на елемент „социјалне заразе“ који је део тинејџерских трансродних дијагноза, и то оштрим речима:
3% младих идентификује се као транс, али ово је само врх леденог брега. Социјална зараза је већ на делу, што значи да је изузетно важно обратити пажњу на непосредну околину детета. Школа са једним „транс“ дететом ускоро ће их добити петоро, уз још десетак оних који „траже себе“. Свет адолсецената преплављен је сликама које „трансродност“ представљају као нешто нормално и здраво. Тинејџери на друштвеним мрежама свакодневно се суочавају са дилемама – када се неко из разреда (или позната личност) „декларише“ као „трансродна“ или „небинарна“ особа на Инстаграму, Снепчету или Тиктоку, да ли да „лајкују“ ту објаву о трансродности, или да ризикују да буду означени као „мрзитељи“? Да ли треба да покажу своју „освешћеност“ тако што ће на свој профил додати трансродну или дугину заставу за време „месеца поноса“ или било ког од неколико десетина дана којима се обележава нешто везано за LGBT особе?
Хесонова нас упозорава на нешто што може скупо да нас кошта. То је заиста питање живота и смрти, и Хесонова у интервјуу с Дрехером јасно каже: „Култура је попут моћног таласа који нашу децу одвлачи на пучину, при чему се многи утопе.“
Позивам све читаоце да оду и прочитају цео чланак. Потом прочитајте чланак Ебигејл Шрајер. А затим и њену књигу. И поделите ово са свима које познајете.
У току је рат за животе и душе наше деце, а вандали су пред вратима. Давно је прошло време када је било могуће сагнути се или се сакрити, и чекати да прође криза. Сада морамо да кренемо у напад, да протерамо ову идеологију из наших школа и из живота наше деце: тако што ћемо пажљиво пратити образовање које добијају, распитивати се о њиховим вршњачким односима, пратити и надгледати њихове интеракције на друштвеним мрежама, цензурисати телевизијски, филмски и музички садржај који смеју да конзумирају, и заиста пажљиво надзирати сваки потенцијални пут којим ове погубне и смртоносне поруке могу ући у наше домове.
Упозорења која нам преносе Дрехер, Шрајерова и Хесонова представљају најхитнију поруку, али и благовремену: бити обавештен о овим стварима значи бити упозорен, а самим тим и наоружан и на опрезу. Али дужност сваког од нас иде даље од једноставне заштите наших породица и домова: морамо кренути у заједнички, удружени отпор овој опасној идеологији и њеној брзој колонизацији наше културе.
Завршне речи Мери Хесон о Цркви могу се једнако лако применити на све нас без обзира на вероисповест: „Ако Црква“ – то јест, ако свако од нас – „не устане и не говори истину самоуверено и смело, ко ће то онда учинити?“