Широкоевропски ЛГБТ лоби и њихови савезници у политици и масовним медијима нападају одлуку извршног одбора УЕФА-е која је била неизбежна: град Минхен није смео да освтли Алианз Арену у „дугиним бојама“ када се Немачка састала с Мађарском у одлучујућој фудбалској утакмици. (Али су свакако провоцирали допустивши да „навијач” протрчи са заставом дугиних боја за време интонирања мађарске химне, прим. ур. срб) Идеју за осветљење изнео је левичарски градоначелник Минхена Дитер Рајтер наводећи да је сврха да „постави знак“ против недавно усвојеног закона у Мађарској који ће заштитити малолетнике од сексуалног злостављања. Али овај покушај коришћења међународних спортских догађаја као позорнице за политичку пропаганду није нимало нов: најгори историјски пример су, наравно, биле Олимпијске игре 1936. у Берлину, где су спортисти морали да подигну руке за „Велику Немачку“ у присуству Фирера.
Данас неки спортисти (попут белгијске и енглеске фудбалске репрезентације) клече у знак подршке инверзно расистичком покрету БЛМ који промовише насиље, док други, попут немачког голмана и капитена тима Мануела Нојера, који (упркос јасним УЕФА-иним правилима, али некажњено) носи траку у боји дуге, прихватају узрок промоције содомије и других облика сексуалног (само)злостављања. Упркос ономе што могу да тврде, није сасвим јасно да ли то спортисти раде на сопствену иницијативу или зато што су под притиском, али ово друго је вероватније.
Што се тиче предложеног осветљења стадиона, и упркос слању јасних порука саосећања са содомском агендом, УЕФА је на крају била везана сопственим регулаторним оквиром, који намеће политичку и верску неутралност. Ова правила постоје из доброг разлога: они служе у сврху спречавања политизације спортских догађаја, који би, гледајући светску публику, иначе неизбежно били претворени у позориште пропагандних ратова. Закон мора бити једнак за све: ако би Немачкој било дозвољено да користи ЕУРО првенство као позорницу за ЛГБТ пропаганду, онда би га свака друга земља могла користити за можда мање срамотне, али без обзира на то подједнако политичке (и, према томе, подељујуће) агенде. Фудбал би престао да окупља људе и претворио би се у средство поделе и насиља. Ако Енглеска и Белгија могу да промовишу БЛМ (и очекују од случајних пролазника да покажу „поштовање“ према овом новом облику расизма), како се може критиковати Трећи рајх ако неко тражи да изрази поштовање према „Дер Фиреру“? Ако немачки политичари желе да промовишу ширење содомије код малолетника, да ли ће Мађарској барем бити остављено да користи свој стадион и дресове играча за одбрану традиционалнијег погледа на сексуалну етику? Занимљиво је да је већина немачких главних медија, извештавајући о овој причи, отворено и некритички стала на страну ЛГБТ пропаганде и ретко који је дозволио коментаре читалаца. Неки, међутим јесу и ето, читалачка публика је била надмоћно критична. Још једном, чини се да постоји безнадежно велика разлика између јавног и објављеног мишљења.
Још увек постоји – не међу политичарима и људима из медија, али унутар шире популације – основни осећај доброг спортског духа који захтева од земаља-домаћина спортских догађаја да се према посетиоцима односе с поштовањем, а не да им држе предавања о политичким питањима. У случају Мађарске, влада Виктора Орбана засигурно је заслужила поштовање више од било ког од њених непристојних клеветника.