Прошлог априла, Сенат Монтане (САД) одобрио је Закон 99 који забрањује трансродни третман малолетника. Због тога се малолетницима неће преписивати блокатори пубертета, нити хормони супротног пола, а још мање ће бити дозвољене кастрације здравих делова тела.
Разлог је врло једноставан: ови третмани су неповратни и опрезност нам налаже да се зауставимо. Досадашње искуство показало је да се веома висок проценат случајева родне конфузије у адолесценцији разрешава природним путем у младости, што је и нормално: пробуђени хормони су ускомешани и деца „не разумеју себе“.
Дозволити особи која није пронашла себе, којој тело у хаосу због хормона, да сама бира нешто трансцендентално као што је пол све је само не разумно и разборито. То је управо супротно од онога што се мисли кад се каже да се треба старати о најбољем интересу малолетника.
Да је свет наопак видимо и по томе што овде није реч само о дозвољавању оваквих ствари већ и о прогону родитеља који то покушавају да избегну. Реч је о „експропријацији“ деце на директан и груб начин од стране некога ко их није зачео и носио, нити их је родио, нити се бринуо о њима, нити их је одгајао.
Дакле, Монтана је применила здрав разум, који се, нажалост, чини као најмање заступљена врста разума. Очекивано, закон није прошао без расправе. Један од његових критичара, мушкарац који тврди је жена, Зуи Зефир, агресивно је иступио против закона:
„Доношење овог закона је равно мучењу (…) Надам се само да ће када погну главе у молитви видети да су им руке умрљане крвљу.“
Да ли је потребно толерисати овакву агресивност која је отворено супротна скупштинском декоруму? Срећом, 68 сенатора Монтане мисли да не треба, у поређењу са 32 која мисле да треба.
А пошто добре вести никада не долазе саме, надбискуп Оклахоме Пол Коукли огласио се 1. маја о овом питању путем пастирског писма у ком је упозорио на погрешно схваћено доброчинство, рекавши да треба разликовати оне који пате од родне дисфорије и оне који покушавају да наметну родну идеологију.
У првом случају, треба му помоћи на путу ка прихватању стварности коју је Бог желео, прихватању дара полног тела. Бог овде не греши. Али живот је понекад тежак и производи ране које се морају залечити. Психолошке, афективне или духовне ране.
И упоредо с тим, док пружамо руке онима који пате, боримо се против оних који идеолошки намеравају да се побуне против полне стварности коју је Бог хтео.
То су две добре вести сада када се чини да су Дизни, Нетфликс, Најк и многе друге компаније постале пропагандна рука транс културе. Добротворни реализам против идеолошког наметања.