Говорећи прошлог септембра на комеморацији 75. годишњице Уједињених нација, генерални секретар Антонио Гутерес приметио је да су УН „толико снажне колико су и њени чланови посвећени својим идеалима и једни другима“. Изјава је изузетна не због онога што поручује, већ због онога што није рекла јер је Гутерес пропустио да помене темељни извор снаге друштва који су 1948. године признале новоосноване Уједињене нације: „Породица је природна и основна ћелија друштва и има право на заштиту државе и друштва“.
Том изјавом мудри аутори Универзалне декларације о људским правима (УДЉП) нису оставили места за сумњу у то шта подразумевају под појмом породица. „Као што се види по прецизној и одмереној терминологији Универзалне декларације“, приметио је покојни професор Ричард Вилкинс, „породица није само конструкт људске воље или маште. Породица има дубоко важну везу с природом“ која „започиње са стварностима репродукције… и протеже се на силе које обликују саму цивилизацију… Укратко, породица је ‘природна и основна ћелија друштва’ управо зато што све већи број доказа сведочи да опстанак друштва зависи од позитивних исхода који произилазе из природне заједнице мушкарца и жене“.
Еленор Рузвелт, која је играла кључну улогу у изради декларације као председавајућа Комисији за људска права, усрдно се надала да ће она постати „међународна Магна карта свих људи на свету“ и да ће служити као „заједнички стандард постигнућа за све народе свих нација“. И тако се и десило, јер је преко стотину држава широм света следило тај пример и у својим уставима — као што се види у Светској породичној декларацији — потврдило исту ванвременску истину да је породица природни и основни градивни елемент друштва, било да је означена као јединица, језгро, ћелија, база, темељ, камен темељац или неком другом речи.
У међувремену, саме Уједињене нације биле су доследне и посвећене породици, као што се видело 1959. године по Декларацији о правима детета у којој се инсистира на томе да деца треба да имају могућност за „здрав и правилан физички, психичи, морални, духовни и друштвени развој у условима слободе и достојанства“, и да „где год је то могуће, да расту под родитељском негом и одговорношћу“. И у разним документима УН-а и конференцијама, поновљена је улога породице као природне и основне ћелије друштва. Даљи корак предузет је 1994. године када су УН почеле да славе 15. мај као Међународни дан породице, а ту годину обележиле као Међународну годину породице.
Године 2004, на десету годишњицу Међународне године породице, Генералној скупштини се обратио представник САД-а Вејд Хорн и том приликом изнео једну од најмоћнијих изјава о породици икада изречених у просторијама УН-а још од израде нацрта УДЉП:
„Породица је универзална и незамењива заједница, укорењена у људској природи и основа за сва друштва у свако доба. Као колевка живота и љубави према свакој новој генерацији, породица је примарни извор личног идентитета, самопоштовања и подршке деци. То је такође прва и најважнија школа живота, јединствено погодна за подучавање деце интегритету, карактеру, моралу, одговорности, служби и мудрости… Најважнија обавеза државе… јесте да поштује, брани и штити породицу као институцију“.
Ми који смо били присутни тог дана били смо итекако свесни да те речи нису пријале многим слушаоцима, јер су Уједињене нације, у наручју раскошно финансираних НВО, почеле да се одричу своје посвећености заштити породице. Главна прекретница догодила се 1994. године с конференцијом у Каиру чија је тема било становништво и развој, а након које је наредне године уследила конференција у Пекингу која се односила на жене. Иако су бројне нације биле уздржане на тим конференцијама, као услов за њихово придруживање консензусу о коначним документима наредних година вршен је све већи притисак како би се свака нација ускладила с противпородичним и противживотним принципима које УН форсирају. Два делегата у два различита наврата из две различите земље, рекли су ми готово идентичним речима, „УН уништавају наше породице!“ Још једна делегаткиња изашла је из напете преговарачке седнице и поверила се да је њеној земљи управо запрећено ускраћивањем помоћи ако не буде гласала „како треба“ о веома важном питању које се тиче деце. Одмах је додала да ни она ни њена земља неће попустити пред таквим претњама.
Интензитет борби око живота и породице на конференцијама и комисијама УН-а тешко је замислити ако нисте лично присуствовали тим догађајима, али Габријеле Куби је понудила овај користан резиме:
„У року од неколико деценија [од свог оснивања], УН су постале институција која ће користити своју моћ и ресурсе да промени слику човечанства која је проглашена у Декларацији о људским правима и да замени универзалне моралне вредности релативистичким постмодерним ‘вредностима’ као темељима културе… Данас се УН и његове моћне подорганизације боре за разарање мушког и женског сексуалног идентитета, и елиминацију брака и породице“ као део „глобалне сексуалне револуције“ која тражи „уништавање слободе у име слободе“.
Председник Трамп ушао је у историју супротстављајући се УН-у када је упозорио Генералну скупштину: „Глобалне бирократе немају апсолутно никаквог права да нападају суверенитет нација које желе да заштите животе невиних.“ Његова администрација је тада захтевала да генерални секретар „уклони помињање ‘сексуалног и репродуктивног здравља’ и његових изведеница“ из Глобалног плана хуманитарног одговора, и најавио да се „тиме даје јасан знак. Агенције УН више не могу изнова тумачити и погрешно тумачити појмове око којих је постигнут договор, а да за то не снонсе одговорност“. Администрација је такође наставила са историјском Декларацијом о Женевском консензусу којом су 32 нације потврдиле да „сваки човек има урођено право на живот“, и да је „породица природна и основна ћелија друштва и има право на заштиту од државе и друштва“. И коначни извештај који је сачинила администрација Комисије за неотуђива права осудио је погубну праксу – која је била раширена у Уједињеним нацијама – подривања основних права у име права: „Настојање да се легитимна расправа прекине преиначавањем спорних преференција политике као фиксних и неупитних императива људских права промовише нетолеранцију, спречава помирење, обезвређује основна права, и негира права у име права“.
С новом Бајденовом администрацијом, Сједињене Државе чине пун заокрет и придружују се редовима ЕУ и моћних невладиних организација, саучесницима УН-а у подстицању глобалне сексуалне револуције. Колико је ово забрињавајуће? Ако је, како је описао историчар Вил Дурант, „породица била најважнији темељ сваке цивилизације познате у историји“, онда не чуди сазнање које је објаснио Мајкл Новак, бивши амерички амбасадор у Комисији за људска права УН-а: „Оно што јача породицу, јача и друштво“. А како се породица може ојачати? Новак одговара: „Улоге оца и мајке, и деце у односу на њих, апсолутно су најважније средиште друштвене силе“ без које нема цивилизације, јер „кроз историју су нације могле да преживе многе катастрофе – инвазије, глад, земљотресе, епидемије, депресије – али никада нису успеле да преживе распад породице“. Позивамо вас да се придружите Међународној организацији за породицу да се у овом најкритичнијем тренутку ујединимо и омогућимо вођама широм света да бране оно што с правом називамо нашим „највећим благом“ – породицу.