Читава воук култура која се сада фундаменталистички шири на све аспекте људског и интелектуалног деловања, усмерена је на радикалну трансформацију друштва.
Тема недеље у дневном листу „Политика” овог викенда (6. октобра 2024.) била је воук култура. Један прилог писао је и др Миша Ђурковић, научни саветник у Институту за европске студије, и овде га преносимо у целости.
редакција портала IFamNews
Изјава председника Србије о воук покрету, садржана у недавном говору у Скупштини Уједињених нација, за нас који се бавимо овом проблематиком доста је збуњујућа. Јер управо је наша држава последњих година најозбиљнији промотор на Балкану онога што се назива воук идеологија – и у погледу општег џендерисања образовања и других делова правног и друштвеног система, и у погледу видљивости и промоције ЛГБТ и трансродне агенде и у погледу прогона десетине нас који се стварно опиремо воуку и бранимо традиционалне вредности. Но, овај чин је важан јер је у УН највиши званичник државе поменуо појам воук и тиме скренуо пажњу домаће јавности на ову заиста фундаменталну тенденцију, која је посебно од периода ковида попримила застрашујуће размере.
Шта заправо значи воук? Овај енглески термин који у преводу значи пробуђен, пробуђени, означава особе, покрете и тенденције промовисања једне радикалне и екстремно нетолерантне идеологије засноване на месијанизму, која се наводно по сваку цену бори управо за толерантност, једнакост, различитост, еколошко освешћивање итд. О томе како се овом феномену прилази, говори дефиниција у речнику Миријам Вебстер. Ту се нуде два дијаметрално супротстављена политичка виђења. Прво се односи на изворно значење које се појавило после 2010. и које указује на особе изразито заинтересоване или освећене у питањима расних предрасуда, социјалне неправде и статуса мањинских група. Но, следи критичко виђење овог термина, који указује на екстремистичке, фундаменталистичке ставове таквих „либерала” или прогресиваца.
И заиста, читава воук култура која се сада фундаменталистички шири на све аспекте људског и интелектуалног деловања, усмерена је на радикалну трансформацију друштва. Њен етос, међутим, више подсећа на троцкизам и друге облике радикалних идеологија него на класични либерализам, будући да владавина права, класична демократија и светост приватне имовине не спадају у домен вредности које се овде баштине. На пример, у области правосуђа, воук теоретичари уместо класичне примене закона заговарају идеју да судија својим пресудама треба да обликује друштво и да кроз њих уноси елементе социјалне правде. Дакле, уместо да штити приватну имовину, он би требало да доприноси друштвеној прерасподели и да на друге начине сам дефинише шта види као праведно, наравно у складу са оним што воук култура одреди.
С друге стране, ако чак и на „Гуглу” прегледате књиге које се односе на воук проблематику, добићете низ скорашњих наслова који говоре о воук капитализму или о воук идеологији као изданку и инструменту најбруталнијег савременог корпоративизма. На пример, књига Карла Роудса из 2022. „Воук капитализам: како корпоративни морал саботира демократија”. Наиме, за ових десетак година испоставило се да су главни носиоци ове наводне борбе за једнакост и друштвену правду управо хипстерске дигиталне корпорације Пало Алта које уживају скоро па монополски положај на тржишту капитала, информисања итд. „Гугл” и „Мета” контролишу половину укупног глобалног тржишта реклама у дигиталној сфери док се истовремено боре за наводну једнакост. Директна последица воук идеологије коју они несебично помажу и гурају, како финансијски, тако и тиме што критичаре протерују и забрањују у дигиталној јавној сфери коју они контролишу, јесте разарање класичних друштвених институција као што су породица, парохија или било који облик заједнице.
Знајући из историје да су ове посредничке институције увек биле највећа брана од диктатура и тоталитарних система, све више људи говори о дигиталном корпоративном тоталитаризму, чији је главни инструмент све оно што спада у домен воука: еколошки фундаментализам, хипстерски анархични индивидуализам са фигуром потрошача као главним моделом, трансџендеризам, богоборачки однос према свим верским идентитетима, псеудоегалитаризам итд. Једна од најопаснијих ствари коју је воук донео је такозвана критичка расна теорија. Наиме, док се у последњих педесетак година радило на елиминисању значења расних подела и стварањем друштва у коме ће људи заиста бити једнаки пред законом, посматрани као равноправни чланови друштвене заједнице, воук је вратио реафирмацију значаја расних подела и подстицања расних сукоба у Америци. Читаво лудило у вези са покретом „Црни животи су важни”, чији су донатори биле највеће корпорације, довело је делове САД и Европе на ивицу грађанског рата. Уништавање и фарбање споменика великанима који су чинили темеље европске културе јер не одговарају данашњим стандардима „једнакости” довело је физичких сукоба, пљачкања радњи, међурасних сукоба итд.
Уз подршку корпорација и њихових фондација, воук активисти су овладали и савременим академским животом, посебно у хуманистичким наукама. И код нас је преведена изванредна књига Хелен Плакроуз и Џејсма Линдзија „Циничне теорије”. Они су описали процес у коме се класичне студије и дисциплине хуманистике на западним универзитетима замењују измишљеним наукама и теоријама које су супротне здравом разуму. Осим поменуте критичке теорије расе, ту ћете сретати постколонијалну теорију, квир теорију, интерсекционалност, џендер студије, и последњи хит студије гојазности и дисабилитета. Пошто је у воук свету све конструкција (мада опет тврде да је џендер идентитет природан), онда наиме гојазност није проблем. То што је стварна наука емпиријски показала директну везу гојазности са разним обољењима, њима је само повод да кажу како су таква наука и медицина „белачке, хетеронормативне, маскулинистичке итд.„ и понудиће вам сајтове са „алтернативним” докторима који вам неће тврдити да треба да смршате него да прихватите себе таквима и да уживате у својој гојазности.
А кад представници већине који и даље тврде да су два и два четири и да је читава воук прича самоубиствена по друштва која је усвоје, почну да добијају већи простор и и симпатије људи, они уведу разне облике цензуре и прогона, што се данас назива кенселовање. Напросто вам укину или преко алгоритама максимално смање могућност да остварите неки јавни или академски утицај. Следи затим новчано кажњавање, а од скоро и слање у затворе људи који бране традиционалне погледе на свет или спречавају своју четрнаестогодишњу ћерку да уништи себи живот тиме што ће ући у процес транзиције и тиме заувек одузети себи право на потомство.
Ова пробуђеност је заправо идеологија новог корпоративног тоталитаризма.
