Покушајте да замислите следећу сцену: улазите у раскошну балску дворану где вас дочекују широки осмеси беспрекорно одевених младих дама. Који тренутак касније, међу уваженим званицама распознајете и 3 нарочита господина. Као припадници праве српске елите, господин Петар Петровић Његош, Вук Караџић и кнез Милош Обреновић несумњиво су међу најистанкутијима од близу 3000 присутних…
Ако мислите да је поменута сцена тек плод маште каквог историјом залуђеног особењака, сама историја ће вас у томе демантовати.
Наиме, свака сличност са наведеним описима је стварна, а догађај о коме је реч збио се 1847. године у Бечу. Тадашњи владар Кнежевине Србије, Милош Обреновић, већ је годинама уназад планирао да уприличи пригодну свечаност за знамените Србе из аустријске престонице.
Тако је пала одлука да се једном годишње, у дворанама најраскошнијих бечких дворова, почне одржавати Светосавски бал. Словени који су тада живели у Аустрији су већ од 1843. године приређивали своје балове, али традицију организовања ових свечаности – које су се по гламуру и величини могле поредити са оним царским – званично је 1846. године установио кнез Милош.
Светосавски бал тада постаје још један вид обележавања дана Светог Саве. Специјално за ту прилику, Милош Обреновић је од аустријског композитора Јохана Штрауса Млађег наручио и пригодну композицију. Поменути Српски кадрил премијерно је изведен управо 1846. године, а чувени композитор у њему је искористио мотиве старих српских напева. Запажена је била и свечаност одржана 1861. године, где су се аустријском државном министру и српским официрима придружили пољски, мађарски и руски племићи. Уз подужи музички репетоар славонских, српских и хрватских кола – али и полки, мазурки и валцера – заплесали су познати писци попут Ивана Мажуранића и Петра Прерадовића, да би, према записима једног учесника, „око поноћи сва славенска младеж заиграла уз јуначку песму Радо иде Србин у војнике“.
Није прошло пуно времена, а дворске свечаности по угледу на тадашње европске метрополе преселиле су се и у овдашњу престоницу. Према подацима из писаних извора, први српски бал одржан је још 1827. године, а приредио га је неименовани гостионичар из Земуна. 7 година касније, кнез Милош је уприличио посебну фешту: тачно у поноћ, у згради Народног суда у Крагујевцу, отпочело је велико славље уз песму и игру. Свечаност је приређена за чланове породице Обреновић и њихове најближе пријатеље, а цео догађај употпунили су заглушујући звуци топова.
Поменута светковина се уједно сматра и претечом српских дворских балова. У Србију је обичај њиховог одржавања доспео право из Беча, и то заслугом млађег сина кнеза Милоша, Михајла Обреновића. Његов наследник, краљ Милан Обреновић, наставио је ову традицију подигавши је током година на европски ниво.
А Нови двор, у коме је обитавала краљевска породица, беше идеално место за приређивање свечаности. Странци који су у то време боравили у Србији оставили су драгоцена запажања о резиденцији Обреновића, где салони беху уређени у ренесансном, оријенталном и рококо стилу. Из белешки путописаца сазнајемо и да се храна служила из сервиса од саксонског порцулана, а најквалитетније вино точило се у чаше израђене од чешког кристала, украшене иницијалима краља Милана.
Па ипак, није само краљ Милан допринео „европеизацији“ српских балова – нарочиту улогу у томе имала је и његова супруга, краљица Наталија.
Од раскошних тоалета до савременог српског гламура
Истанчаног укуса и беспрекорних манира, Наталија је веома држала до ондашњих модних трендова. Тако се досетила да правила понашања уведе и на београдски двор, и то по угледу на остале европске престонице и тадашње монденске центре.
Имућне Наталијине земљакиње са одушевљењем су прихватиле ову идеју, јер су управо краљевски балови били савршена прилика да прикажу отмене драгуље и тоалете, истичући тиме и статус и богатство својих очева и мужева.
У том маниру, припреме за балове постају најважнији догађај у свим угледним породицама – нарочито онима са више женске деце. Младе даме је ваљало на време опремити хаљинама, ципелама и накитом по узору на европску моду, док су свечана грађанска одела носила господа у зрелијим годинама. Отменошћу су се посебно истицале удате жене, које су носиле искључиво тоалете са шлепом.
У исто време, неудате девојке су се опремале лепезама и свиленим марамицама. Њихов раскошан изглед употпуњивао је и посве необични аксесоар: то беху специјалне књижице са убележеним распоредом плесова, али и именима каваљера којима су обећале поједине игре.
По угледу на остале европске метрополе, и у Србији је сезона балова била искључиво током зимских месеци. Најсвечанији је свакако био новогодишњи бал, на коме су даме могле прошетати своје дугачке хаљине од скупоцених увозних материјала. Уважена господа су, пак, носила фракове кројене по мери, док су перјанице, ешарпе и ордење красили парадне униформе официра.
Краљица Наталија је пак, преферирала тоалете наручене из Беча, Пеште и Париза, због чега је управо она била узор дамама из високог друштва. Почетком 20. века, улогу модне иконе преузела је књегиња Олга Карађорђевић, а њена тоалета би одмах постала тренд који су даме ревносно пратиле током целе године.
Традиција ондашњих церемонија тиме је верно пресликана и на Светосавски бал. Приређивање надалеко чувене свечаности, међутим, није прошло и без подуге паузе: током 2 светска рата и обнове уништене државе, тешко да је икоме било до отмених свечаности…
Тако је и остало све до 1996. године, када су се тактови Штраусовог Српског кадрила поново зачули на бечком двору. Наиме, српски центар у Бечу, на челу са председником Милорадом Матеовићем, по први пут је, након готово читавог века, уприличио (савремени) Светосавски бал. По угледу на традицију краљевских балова, међу главним званицама били су Срби који живе у престоници Аустрије. Светковини су могли присуствовати сви који су на време резервисали улазнице, али и данас се међу њима истичу чланови краљевске породице, домаће и стране дипломате, као и научници, уметници и пословни људи познати у српској заједници у Бечу.
А последњих година, редовни посетиоци церемоније су и личности из овдашњиег јавног живота. Осим по гламуру и добром расположењу, свечаност се данас истиче и по свом хуманитарном карактеру. Идеја господина Матеовића наишла је на одобрење бројних припадника српске елите, те је Светосавски бал, осим у главном граду Аустрије, постао једном од најпрестижнијих манифестација и у свим већим градовима Србије.
Остаје да се надамо да ће се поново прекинута традиција наставити у славу и част Светог Саве.