БРИТАНСКА КРАЉИЦА И ДРУИДИЗАМ
О британској краљевској породици у оквирима „теорије завере“ писало се много. Нека то остане по страни, као и чињеница да је краљевска кућа велика подршка и стуб светске масонерије. Задржимо се само на причи о томе да је краљица Елизабета била бранитељ хришћанске вере, о чему се у нас, претходних дана, причало.
Можда је она имала неку синкретистичку веру са елементима хришћанства – и окултизам Њу Ејџа има, поред кабализма, индуизма и будизма, елементе деформисаног хришћанства. Али, краљица Елизабета је, још у младости, пре ступања на престо, била иницирана у другу, сасвим другачију од хришћшанске, веру – то јест, у келтски друидизам, једну од најмрачнијих религија паганске Европе, и о томе постоји документарни снимак из 1946. године.
Ко не верује, нека погледа.
ДРУИДИ И НОЋ ВЕШТИЦА
У ноћи између 31. октобра и 1. новембра у САД се слави тзв. „Ноћ вештица“, када деца, маскирана у вештице, вукодлаке и вампире иду од куће до куће и траже слаткише, представљајући собом душе мртвих. Ово „празновање“, када се сматра да je силама зла све допуштено, потиче од друидског празника мртвих, када су се Келти клањали богу зла Самхајну, приносили људске жртве и гатали о будућем времену и наступајућој години.
Ево о каквој традицији је реч. Пред нама је мисионарски листић Руске Заграничне Цркве: „Наступило је време када се друштво у коме живимо, с узбуђењем припрема за «празник» Halloween. Међутим, далеко од тога да је свима познато шта он представља, које је његово порекло и суштина и због чега противуречи учењу Цркве. Празник Halloween се појавио међу келтским племенима у Енглеској, Ирској и северној Француској (Галији) у прехришћанској епохи. Будући многобожци, Келти су веровали у настанак живота из смрти. Они су почетак «нове» године, и новог живота уопште, празновали у дубоку јесен, у ноћи између 31. октобра и 1. новембра, када је почињало време хладноће, таме и смрти. Те ноћи су прослављали паганског бога Самхаина, кога су поштовали као Господара Смрти. Уочи «новогодишњег славља» друиди (келтски жреци) палили су домаћа огњишта, ватру, светиљке. Сутрадан увече би палили огромну ватру, на којој су приносили жртве кнезу таме и смрти. Друиди су веровали да уколико Самхаин буде задовољан жртвама које су му принели његови верни, он ће онда дозволити душама упокојених да тога дана посете своје куће. Одатле и води порекло обичај који се укоренио у паганском свету да се у ноћи на Halloween лута накинђурен у костимима утвара, вештица и свих других духова, који симболизују општење са загробним светом и нечистом силом. Важан део паганског култа је такође и «забава» Trick-or-Treat, који представља ритуални акт приношења мрачним силама, које су у служби код Самхаина. Сматрало се да душе умрлих, које су се зацариле у свету таме, хладноће и смрти, на дан своје посете свету живих осећају неутољиву глад. Зато су келтски пагани спремали гозбу духовима који лутају по ноћном мраку, јер су веровали да уколико их не умилостиве својим приносима, да ће се гнев Самхаиновог проклетства обрушити на људе. Ето који је прави смисао тог паганског празника. Потпуно је очигледно да православни хришћанин не сме да узима учешће у сличним «слављима», јер је то директно идолопоклонство, издаја Господа Бога нашега и наше Свете Цркве. Узимајући учешће у ритуалу подражавања мртвих, лутајући у мраку ноћи и молећи или делећи гошћења, ми пројављујемо жељу да уђемо у општење са мртвима, чији господар није Самхаин, већ сам сатана, нечастиви, који је устао против Господа Бога. Делећи храну, ми не дарујемо бомбоне невиној деци, већ приносимо дар на помен и част Самхаина, а значи и сатане. Постоје и други обичаји који се односе на Halloween, које не треба да прихватамо. На пример, сва могућа гатања, пророштва, врачање или обичај да се поставља тиква са страшним очима и устима које су изрезане на њој и унутра запаљеном свећом, такозвани «Jack O’Lantern» (Џек кадионичар). У тикви (а у старо време су користили и друго поврће) приносили су «нови» огањ од светог огња, а изрезани лик на тикви је служио као лик мртвих. Та «света светиљка» која гори целу ноћ је изопачење светог кандила од стране злих духова, које гори пред Ликом Спаситеља и Његових Угодника. Чак и украшавање куће таквом тиквом с «веселим» ликом представља учешће у паганском празнику смрти. Свети Оци ранохришћанске Цркве, која је у то време била строго православна, трудили су се да се супротставе келтској паганској традицији и установили су на тај дан хришћански празник Свих Светих (у Источној Цркви се Сви Свети славе у прву недељу Педесетнице). Од празника Свих Светих је и настала реч Halloween – то јест All Hallows’ Even, што значи «дан уочи Свих Светих», која се временом скратила на «Hallow E’En». Нажалост, из незнања људи, пагански празник се слави у исти дан са хришћанским празником Свих Светих (на Западу), који су погрешно почели да називају Halloween. На напоре Цркве да се супротстави том паганском празнику, антихришћански настројени људи су одговорили с још већом пројавом ревности те вечери. Многи обреди су се вршили уз оскверњење и изругивање над хришћанским богослужењима, облачећи костуре као поругу над поштовањем моштију Светих, украдени крстови и чак и Свети Дарови су се употребљавали ради богохулних дела. Обичај тражења хране се претворио у систематско гоњење хришћана, који због својих уверења нису могли да узму учешће у празнику, који је посвећен кнезу таме и смрти. Приврженост западног друштва паганском празнику сведочи о томе, да покушаји западне цркве да замени паганско славље хришћанским празником и појмовима нису имали успеха. Али зашто се пагански култ, који тако очигледно противуречи православној вери, тако јако укоренио међу многим хришћанима? Узроци свега тога су пре свега у духовној апатији и млакости хришћана, који обилато хране безбожје, атеизам и богоодступништво. Друштво, које нас убеђује у то, да су Halloween и њему слични празници, без обзира на своје очигледне паганске корене и идолопоклоничку суштину, безопасни, невини и да немају велики значај, подрива самим тим наше духовна начела, доприносећи ширењу маловерја и атеизма. Празник Halloween подрива сама начела Свете Цркве, основане на мученичкој крви, одбацујући њих и поштујући и служећи идолима. Света Црква треба да заузме строг став према сличним појавама, јер нам је Христос Спаситељ рекао, да нам је Господ Бог судија у свим нашим поступцима и уверењима, и да наша дела могу бити или «ЗА БОГА» или «ПРОТИВ БОГА». Нема средњег «неутралног» пута.“
Јасно и за савест комарца, рекао би Свети Јустин Ћелијски.
СВЕТИ ПАТРИКИЈЕ ИРСКИ ПРОТИВ ДРУИДА
Свети Патрикије, просветитељ Ирске (рођен око 390. на Западној обали Енглеске или Велса), по једном чудесном виђењу позван је у Ирску која још није била сва крштена да дође и проповеда веру Христову. Тамо је стигао 432, као епископ, и одмах почео да обраћа Ирце Христу. Када је стигао у област Таре, престонице ирских краљева, краљ Лојгуир, који је био незнабожац, решио је да га убије. Претходно је са собом повео двојицу друида, Лукетмајла и Локруа, вичних свакој чаробњачкој вештини. (Друидска магија била је једна од најстрашнијих; друиди су, да би стекли демонске моћи, без зазора приносили људске жртве. Сада се њихови култови обнављају у оквиру Њу Ејџа.)
Када су стигли до Светог Патрикија, Локру је почео да ружи Христа и веру Његову најпогрднијим именима. Патрикије га је погледао страшним погледом, и помолио се Богу да покаже Своју силу, као што се негда Свети Петар помолио да Господ сакруши Симона мага. И десило се исто: сила Божја је подигла Локруа у ваздух, и треснула о земљу, после чега је овај испустио своју црну душу. Војници, који су са краљем дошли у бојним кочијама, насрнули су на Светитеља, али их је изгинуло седам пута седам због земље која се под њима отварала. Краљ је, са својом пратњом, у страху побегао.
Сутрадан је био Васкрс, и Свети Патрикије је отишао на Лојгуиров двор, да би проповедао Васкрслога. Уплашени краљ га је примио за трпезу, где се нашао друид Лукетмајл, који је преживео сукоб са Светитељем на Велику Суботу. Да би га искушао, он му је сипао отров у пехар са вином. Свети Патрикије је то приметио, и благословио чашу. Сва течност се следила, осим капи отрова које је друид усуо. Кад је отров просут, Свети Патрикије је поново благословио чашу, и вино се вратило у природно стање. Лукетмајл га је онда изазвао на двобој чудима, као што су то некад чинили фараонови жреци, кушајући пророка Мојсеја. Патрикије је пристао.
Изашли су напоље, праћени мноштвом знатижељног народа. Друид је предложио Светитељу да призове снежне облаке (био је Ускрс!) који ће снегом покрити сву земљу. Патрикије му је одговорио: „Нећу чинити оно што је у супротности с вољом Божјом“. Тада је сам Лукетмајл то урадио, и висораван се прекрила снегом. Онда је Свети Патрикије од њега затражио да уклони снег, али је друид одговорио да то не може учинити до сутра. Свети га укори: „Можеш да чиниш зло, али не и добро. Није тако са мном“. И благослови предео, и снег неста, као да га није ни било, што све задиви и наведе да прославе Бога.
Лукетмајл је онда, уз помоћ демона, навео таму на читав крај, али ју је Свети Патрикије одагнао. Последњи предлог упућен обојици био је проба ватром. Друид се побунио, тврдећи да је Патрикије човек који се клања ватри као богу, и да је ватра његова стихија, па га од ватре и сама одећа штити. (Он је, несрећник, мислио да је светитељева одећа магијска.) Светитељ је онда предложио да се направи кућа пола од сировог, а пола од сувог дрвета, да се у суви део постави његов ученик Бенигнус одевен у одећу друидову, а у сирови део дома постави Лукетмајл коме је Свети Патрикије дао своју одећу. Тада нека се све запали, па шта Бог да. Друид је на ово пристао, а сложили су се и Ирци.
Кућа је направљена, ватра упаљена: Лукетмајл је, у делу куће од сировог дрвета, изгорео, – остала је читава сама одећа Светитеља. Бенигнусу није било ништа, осим што је изгорела друидова одећа која је била на њему. Видевши ово чудо, краљ Лојгуир и његови дворјани су се крстили, и напустили друидско безбожје…
УМЕСТО ЗАКЉУЧКА
Прошло је шеснаест векова од борбе Светог Патрикија за хришћанску веру, а против друидског паганизма. Краљица Елизабета Друга, док још није ступила на престо, иницирана је у келтски друидизам. Није нимало случајно што је баш у њено време Велика Британија потонула у мрак незнабоштва, гори од оног у коме је била пре крштења.
Какву је она веру бранила, Бог зна.
Какву ми веру бранимо, и то Бог зна.
Али, Бог СИГУРНО зна каква је чија вера – и краљице Елизабете Друге, и наша.