Усмени аргументи представљени су Врховном суду САД-а у историјском случају Добс против Организације за женско здравље Џексон који оспорава постојање уставног права на абортус у Америци. Увек постоји изазов да ћемо превише тога учитати у усмене аргументе у смислу нагађања о томе какву ће одлуку судије донети у одређеном случају. Након што сам се овако оградио, изнећу предвиђања и претпоставке до којих сам засад дошао: аргументи прилично јасно показују да ће овај случај бити све или ништа за пресуде у случају Роу и Кејси. Чини се да нема много интересовања за „средњи пут“. Шансе јасно иду у прилог поништавању обе ужасне пресуде.
Дозволите ми да прво кажем да мислим да је државни тужилац из Мисисипија Скот Стјуарт одлично представио становиште заговорника права на живот да су пресуде у случају Роу и Кејси погрешно донете и да их треба поништити. Те пресуде су биле погрешне тада када су донете, и погрешне су и дан-данас. Не постоји ништа у америчком Уставу, историји или традицији на основу чега би постојало федерално право на абортус. Педесет година сукоба који су проистекли из пресуде у случају Роу и тридесет година од пресуде у случају Кејси показале су не само да су те пресуде погрешне, већ и да се не могу применити ни на који предвидљив, правичан начин, те да је дошло време да суд врати питање абортуса тамо где му је место – појединачним државама.
Троје либералних судија јасно су дали до знања да за њих не долази у обзир нити поништавање пресуда у случајевима Роу и Кејси, нити било какве измене тих пресуда. По њиховом мишљењу, то би било погубно по жене и суштински им ускратило право да буду равноправни учесници у друштву. Ово су поновили и адвокати пружаоца абортуса, Организације за женско здравље Џексон, и амерички државни тужилац из Бајденове администрације. Чини се да ова стратегија искључује сваку идеју да би се могао направити компромис који би спасио уставно „право“ на абортус, али и мења правила о томе како и када се оно може умањити. То је правна стратегија која иде на све или ништа.
Главног судију Џона Робертса многи виде као некога ко би могао да се заложи за компромисну позицију, што је он и учинио неколико пута током изношења усмених аргумената, сугеришући да ће можда бити вољан да размотри уклањање садашњег правила о тачки вијабилитета – тренутка у развоју бебе када превремено рођено дете може да преживи ван материце, што у САД-у тренутно износи 24 недеље. Ако тачка вијабилитета није нешто што би требало преиспитати, већ уместо тога размотрити питање да ли закон представља превелики терет за „право“ жене на абортус, онда би се забрана обављања абортуса након 15. недеље трудноће, усвојена у Мисисипију, могла сматрати уставном. Међутим, као што је поменуто, ова „компромисна“ позиција коју је предложио Робертс није наишла на подршку заговорника абортуса или троје либералних судија.
Сматра се да још један могући глас у корист Мисисипија може доћи од судије Брета Кавана, међутим он је у више наврата истицао да Устав нигде не помиње право на абортус и изгледа да је усвојио став Мисисипија да суд треба да буде „скрупулозно неутралан“ по том питању, чиме би се дозволило државама да решавају ова питања онако како њихови грађани и изабрани званичници сматрају да треба. Он је истакао да постоје кључни интереси на обе стране овог питања. Жене имају интерес у виду телесног интегритета и слободе, док нерођено дете има интерес да остане у животу. Ови интереси су непомирљиво у сукобу; један интерес мора да превлада над другим у било ком тренутку. Судија Кавано поставио је реторичко питање: шта Устав каже о решавању ових тешких питања? Зашто би баш овај суд требало да буде арбитар, а не Конгрес, законодавна тела поједначних држава и народ?
Као што је предвиђено, кључни фокус присталица абортуса био је да свој став заснују на правној доктрини stare decisis, тј. начелу које каже да будући да се људи ослањају на пресуде Врховног суда како би уредили свој живот, ове пресуде морају бити сачуване чак и ако неко мисли да су погрешно донете. Ову идеју директно је оспорио судија Алито, који је притискао и америчког државног тужиоца и адвоката пружаоца абортуса да одговоре са „да“ или „не“ на питање да ли пресуда која је била очигледно погрешна када је донета треба да буде поништена само због тога. Заступници су на крају рекли не, чак и очигледно погрешне преседане треба задржати због тога што се грађани ослањају на њих.
Ово је потпуно поткопао судија Кавано који је прочитао дугачак низ великих пресуда Врховног суда САД којима су поништени управо такви погрешно донети преседани. По мом мишљењу, био је то снажан потрес за позицију заговорника абортуса.
Рекао бих да су судије Томас, Алито, Горсуч и Кавано постављали питања којима су јасно наговестили да одбацују идеју о томе да треба задржати пресуде у случајевима који су погрешно одлучени, као што су Роу и Кејси. Ако покушавамо да читамо будућност, рекло би се да су то четири од пет судија потребних за већину.
То нас доводи до судије Ејми Кони Барет. С једне стране, она је у неколико тачака указала на свеприсутне законе о „сигурном уточишту“ који би омогућили женама да оставе нежељену новорођенчад на различитим локацијама, као што су ватрогасне станице, и да буду ослобођене свих накнадних родитељских обавеза. Њена питања о томе поткопала су сву параду ужаса које су наводили заговорници абортуса о последицама „присилног родитељства“ и „присилног мајчинства“ – што све наводно утиче на женину каријеру, будућу зараду, будуће оснивање породице, итд. Она је изазвала адвоката који заступа Организацију за женско здравље Џексон због тога што је истицао ове наводне проблеме, а да није признао да би жене тада лако могле да избегну те проблеме захваљујући постојећим сигурним уточиштима.
С друге стране, Баретова је такође довела у питање шта би се десило ако би нека држава имала уставну одредбу исту као 14. амандман и када би државни суд одлучио да су абортуси заштићени током другог тромесечја, односно до 27. недеље. Таква пресуда би ефективно проширила право на абортус преко тачке вијабилитета из пресуде у случају Кејси (којом се генерално сматра 24. недеља трудноће). Наћулио сам уши кад је поставила то хипотетично питање и запитао се да ли би она можда била вољна да размотри приступ „средњег пута“ судије Робертса. Али можда правим нешто ни из чега. Ед Велан, правни аналитичар којег изузетно поштујем, рекао је: „Ништа што су судије Томас, Алито, Горсуч, Кавано или Барет рекли није у мени одјекнуло звонима на узбуну. Напротив.”
Опет, тумачење будућности тешко је у готово сваком случају, а нарочито у случају тако важном као што је Добс. Уз то, не знам како би Робертс могао да добије пет гласова за свој приступ „средњег пута” осим ако на своју страну не придобије Баретову и ако некако не убеди троје либералних судија да се сложе са идејом којој се снажно противе. По мом мишљењу, постоје најмање четири судије које ће поништити пресуде у случају Роу и Кејси. Баретова би била пети глас. Да ли нам следи одлука за коју ће резултат гласања бити 5-4?
За крај, поделићу с вама запажање правног аналитичара Дена Меклафлина из Националне ревије: „Сада чекамо до краја јуна и, наравно, надамо се да се у међувремену ништа неће догодити судијама. Но, тешко је видети како би пролајфери могли да буду оптимистичнији у вези с начином на који су се усмени аргументи одвијали… Раније нам се у великим случајевима дешавало да нам узму лопту, тако да све ово ипак узмите с резервом. Али ако сте мислили да ће суд коначно поништити пресуду у случају Роу, онда би изношење усмених аргумената требало да изгледа управо овако.”
Помолимо се да најзад дође крај ужасима какви су пресуде у случајевима Роу и Кејси . Душе око 60 милиона жртвоване нерођене деце придружују нам се у молитви.