Избор песме која ће на Евровизији представљати Државну заједницу Србије и Црне Горе 2006. године, непосредно пре референдума о отцепљењу Црне Горе, обележен је једним скандалом. Скандал са свађом два жирија завршен је слањем песме групе „Ноу нејм“ (No Name) и био је, сада је то већ очигледно, повезан са референдумом у Црној Гори који му је уследио. А иза самог референдума је несумњиво јасно стајао НАТО који је руководио целим подухватом, прво преко тадашњег високог представника ЕУ за спољну политику и безбедност Хавијера Солане (генералног секретара НАТО током 79 дана војне агресије на Савезну Републику Југославију 1999), кума Београдског споразума о преуређењу СРЈ у Државну заједницу СЦГ.
Затим се у ствар најагилније укључио и Мирослав Лајчак, незаобилазни извршилац операција чији резултат треба да буде растурање српских земаља. Сетимо се само како су он и Франтишек Липка, као Лолек и Болек, дефиловали по Радио-телевизији Црне Горе у време референдума 2006. Куриозитета ради треба рећи да је Лајчак дипломац московског универзитета МГИМО, чији су сви бивши студенти из Пољске крајем 2022. избачени из Министарства спољних послова те земље. Срећа његова што је Словак а не Пољак, иначе би остао без посла. У Лајчакову одбрану ваља приметити да вероватно ту нема ништа лично, човек је обучен за хладнокрвног апаратчика, само што је блок коме служи сада НАТО а не Варшавски пакт, а он као робот ревносно испуњава радне задатке.
Скандал на избору песме за Евровизију која ће представљати СЦГ режиран је тако да и на културолошком плану потпуно закува чорбу пред распад земље. Чини се да се иста ствар понавља сада, када су Александар Вучић и Ивица Дачић на прагу издаје националних интереса, кроз покушај потпуне десуверенизације Србије признавањем сецесије Косова и Метохије прихватањем француско-немачког, а у ствари америчког ултиматума. Пристанак на ултиматум отворио би оставинску расправу за даљи распад земље о чему се већ огласио народни посланик Шаип Камбери који је обавио мисију лобирања у Вашингтону. Ту су и квазивојвођанерске заставе на фебруарском проукрајинском протесту у Новом Саду као очигледан сигнал да после Косова треба да се спреми Војводина по рецепту немачког амбасадора Андреаса Цобела, коме је због тога својевремено отказано гостопримство.
Наравно да данашњим властодршцима, од председника на доле – који се према странцима понашају крајње полтронски, као мишеви, или прецизније као њихови ботови према њима док се у земљи иживљавају над политичким противницима – није ни на крај памети да ускрате гостопримство Кристоферу Хилу. Кад је већ тако, шта стоји на путу Хилу да се свако мало директно умеша у послове Србије, као недавно у Новом Пазару одакле је захтевао да Србија без одлагања уведе санкције Русији? Може се само претпоставити и да је био у мисији подбуњивања првака локалног становништва, као што је то већ радио на Косову са Ричардом Холбруком.
С обзиром да смо поново на прагу још једне фазе растурања српског простора у коме је као и 2006. кључни саучесник наша тренутна власт, ево благо нама опет Евросонга, културолошке музичке подлоге за ову важну државну ствар. Све је исто, с том разликом што се сада суочавамо с нечим неупоредиво опаснијим. Очигледно је малигни утицај Европске уније и НАТО-а досегао усијање, и да је рак захватио добар део српске државе, али и друштва, које изгледа може да спасе само једна темељна хемиотерапија.
Да подсетим, непосредно после инцидента са избором песме 2006. уследио је Евросонг 2007. на коме је Србија победила и као награду добила је велику част да организује у Београду Евросонг 2008. Част је била велика, скоро као част коју смо добили 2019. да организујемо Европрајд 2022. Евро префикс увек некако смирује, то је права реч за источноевропске покондирене тикве. Тако је после распада СССР широм постсовјетског простора веома популаран био, како то Руси изговарају, Јевроремонт. То вам је кад набуџите кухињу, WC и ставите нови намештај у стан. Али џаба, евро ипак не помаже увек. На пример, амерички комичар Конан О’Брајан крајње неувиђавно је једном приликом исмевао најевроатланта Драгана Шутановца, поредећи га са имагинарним совјетским боксером Иваном Драгом из филма „Роки 4“.
Случајно или не, исте 2008. године, три месеца пре Евросонга у Београду, у Приштини је група сепаратиста нелегално прогласило сецесију Косова и Метохије од Србије, после чега су у Београду избиле демонстрације у којима је под и даље неразјашњеним околностима у америчкој амбасади 21. фебруара 2008. погинуо Зоран Вујовић. С обзиром да је здање амбасаде у међувремену срушено до темеља, попут чувене зграде у Шилеровој, нећемо никада ни сазнати како се тачно то догодило, осим ако неко у САД не одлучи да отвори архиве поводом овог случаја. Као анестезија за драматичне догађаје, уследила је организација Евросонга која је заиста утицала на смањење напетости у српском друштву.
Србија, међутим, иако још међу такмичарима није имала брадату жену из циркуса, ове године наступа корацима од седам миља, усклађујући се са трендовима на великом Евросонгу. Дакле, на Евровизију шаљемо једну лошу песму, у суштини бедну копију песме „Лалабај“ (Lullaby) енглеске рок групе „Кјур“ (The Cure) из 1989. године, која не само што звучи слично већ јој је идентична и естетика и кореографија извођача. Изглед и наступ нашег кандидата толико неодољиво подсећају на спот групе „Кјур“ да је већ на први поглед јасно да је реч о флагрантном плагијату. Истини за вољу, то не би био први плагијат виђен на овим музичким приредбама.
Ове године је, рецимо, фронтмен групе „Гифт“ направио од себе реплику измишљене верзије персијског цара Ксеркса из холивудског спектакла „300“ о Спартанцима и Персијанцима у бици код Термопила. Ипак, најалармантнија појава на српском Евросонгу 2023. било је мноштво окултних и псеудонацистичких елемената у наступима такмичара. Овакву врсту визуелног и музичког насиља над гледаоцима одавно нисмо видели на јавном сервису. Осмех водитеља програма и понашање као да је све у најбољем реду, подсетили су ме на слоган „Нормално“ са једне сличне манифестације коју је Београд морао да истрпи пре неколико година.
Што се окултизма тиче, било је ту свега и свачега. Рецимо певач из Врања „Принц“ (Princ), који је добио највише гласова публике и објективно имао једну од најбољих песама, подражавао је хиндуистичку богињу смрти Кали. Она је у хинду иконографији представљена као антропоморфна фигура избезумљеног лица и исплаженог језика која држећи крвави мач у једној од мноштва руку, око врата носи нанизане одсечене људске главе а за појасом су јој одсечене људске руке. У Јегоровој (Eegor) песми „Старац дана“, извођач попут свештеника на себи носи лажни епитрахиљ, а начином на који је држао руке на почетку перформанса ругао се православној иконографији. Иако је извођач у првом полуфиналу објаснио о чему је реч, морам да признам да сам, кад сам чуо песму о старцу са истока који седи на трону, аутоматски помислио да алудира на Владимира Путина, у покушају да и неко из Србије конкурише увредљивој песми хрватске групе „Лет 3“ и тиме се учепи Западу вређајући Русију на Евросонгу, што ће бити део основног бонтона као и прошле године.
Цео догађај у Великој Британији биће обележен тим бонтоном, односно осудом Русије и промовисањем Украјине, што је, више кроз програм а мање експлицитно, било јасно и на нашем Евросонгу. Кад се већ о окултизму и Евросонгу говори, посебно је занимљиво колико је у самој Украјини окултизам генерално, нарочито место вештице, постао доминантан у популарној култури. То је показала и песма коју је Украјина промовисала 2021. Узгред ради се о доброј музици. Песма „Шум“, групе „Гоу еј“ (Go-A) којом се Украјина тада представила, свакако је знатно боља од свега што смо ове године видели на српској Евровизији. Овакве музике тамо има доста, а иначе занимљив је развој музике у Украјини после 2014. Песме са вештичијим шапатом и бајалицама нису ретке, а посебно је 2022. био популаран спот у коме вештица у народној ношњи српом коље руског војника. Овде се мешају неотрадиционални локални окултизам, углавном са Карпата, са неонацистичком и отвореном сатанистичком естетиком.
На нашој Евровизији било је овог пута којечега, укључујући бласфемичне призоре и појаве, али највише је шокирао перформанс у коме је, у извођењу „Филарија“ (Filarri), где је у видеопратњи иза извођача коришћена псеудопаганска неонацистичка иконографија са низом руничних симбола, од Валкнута (три закључана троугла), односно чвора мртвих, до низа других попут Одинових рогова, руне Ингуз или Ингваз (Ingwaz), Ајисхелмур (Aegishjalmur) која подсећа на снажну пахуљицу, Трајкветра (Triquetra), односно келтског чвора, и руне Феху. Ови и други слични симболи су од 2014. године легитимисани у Украјини у неонацистичким војним јединицама а цео свет је могао да их види када су из „Азовстаља“ у Мариупољу излазили заробљени припадници пука „Азов“ који су готово сви имали истетовиране такве симболе на себи. Код неонацизма постоји посебан вид уметности, који се укратко састоји у томе како нацртати кукасти крст а не нацртати га. У том смислу нордијске руне су незаобилазне. Посебно се у псеудорелигијском нордијском култу на ово ложе бели интернационалисти који су из читавог света похрлили да помогну опстанку неонацистичког Дизниленда у шта се претворила Украјина. То је поготово важило за град Мариупољ у коме је „Азов“, током страховладе у овом руском граду, по узору на Исламску државу, организовао читав друштвени живот, од система кампова и школа за индоктринацију деце до наци блекметал музичких фестивала.
После свега намеће се питање да ли РТС, као 2006. и 2008. године, поново на неки начин учествује у затупљивању, анестезирању и преобликовању свести наше јавности. У тренутку кад стојимо пред највећом велеиздајом на коју нас подстичу страни амбасадори и емисари Запада попут Лајчака, Габријела Ескобара, Жозепа Бореља, Урсуле фон дер Лајен и осталих хијена, који са све већим бесом захтевају да пристанемо да уведемо санкције Русији и да признамо насиље над собом као легитимно, дакле да легализујемо сецесију Косова и Метохије коју је прогласила група људи, чиме бисмо практично рекли да је НАТО агресија 1999. била исправна и добра. Обеспокојава и ћутање врха Српске православне цркве које ће, надам се, бити прекинуто – поготово што се све одиграва у атмосфери медијског наметања окултизма и промоције антихришћанства, чак и популарисања греха као таквог јер имали смо и песму баш тог назива. Наравно, још је важније како ће наша црква реаговати на покушај отуђивања трона патријарха у Пећаршији. На ово питање мора да одговори и државни и црквени врх, и народ, па и свако од нас појединачно, јер неће нам се понављати прилика уколико бисмо једном поклекли и пристали на продају вере за вечеру, односно на продају душе. Ово не би био „Мој први ожиљак на (српској) души“, како је насловљена једна од ретких пристојних и лепих овогодишњих песама, већ би био фатални ожиљак од којега нема опоравка.
