Last updated on March 28th, 2020 at 11:56 am
У Србији је због пандемије корона вируса уведено ванредно стање. Кретање је ограничено на 12 сати дневно, војска и полиција патролирају по улицама, а ако имате преко 65 година, не смете да изађете из куће ни минут осим недељом од 4 до 7 ујутро да одете у продавницу. У паркове више не изводимо децу, а комплетан школски програм за основне и средње школе се предаје ђацима преко телевизијког програма јавног медијског сервиса. Тако, образовни систем у Србији, гломазан и застарео, почео је под присилом ванредног стања са образовањем на даљину и код куће, за шта већ скоро деценију постоји законски оквир у Србији (чл. 38. и 39. Закона о основном образовању и васпитању) , али никада није спроведен, понајвише из лукративних разлога оних који добро живе од постојања застарелог образовног система.
По Уставу Републике Србије (члан 200.),ванредно стање проглашава Скупштина или у року од 48 сати потврђује увођење ванредног стања од стране Председника, Премијера и Председника Скупштине. Није било разлога да се у строго контролисаним условима не одржи седница Народне скупштине, као на пример паковање пакета за најстарије суграђане у Штарк Арени. То није урађено и зато је ванредно стање које је на снази и противуставно.
Споља гледано, живот је стао. Затворени су вртићи, школе, факултети, кафићи,теретане и тржни центри, укинут је сав градски и међуградски превоз. Границе су херметички затворене, а кретање је могуће искључиво колима или пешке. Ужурбано се прелази на пословање преко интернета у свему где је то могуће.
Раде само продавнице, апотеке и по нека пошта, банка или радња. Редови испред маркета и апотека су свакодневица, а несташица основних животних намирница приметна је од почетка ванредног стања: на рафовима нема оних основних намирница које су најнеопходније, пре свега брашна и квасца. Нервозу уноси и циљ великих трговинских ланаца да се стекне екстра профит на свеопштој невољи. Тако, након почетних снижења, сада већ имамо приметно поскупљење оних основних намирница којих још има на стању, као што је уље. Онлајн достава робе из великих маркета не функционише, а недостатак заштитних маски, рукавица и дезинфекционих средстава је свеопшти већ недељама.
Грађане посебно иритирају драконске казне за непоштовање полицијског часа, брутална привођења непослушних грађана, припремљени санитетски смештај на Сајму у Београду за 3000 људи и свакодневно владање страхом. Ту је и незаконито коришћење преко 1000 Huawei надзорних камера МУП-а са идентификацијом лица и регистарских таблица возила широм Београда. Грађане додатно узнемирава лицемеран однос према мигрантима који су кренули из ратом захваћених подручја Блиског Истока и који се у бројевима од по више стотина распоређују у одмарилишта и прихватне центре широм Србије, без обзира на противљење грађана и без неопходне мере потпуног ограничења кретања услед пандемије. Тако мигранти, тренутно заглављени у Србији на свом путу у ЕУ, потпомогнути Сорошевим финансијама, имају боље услове и већа права од резидената и у ванредном стању.
До предукуса последњих времена описаних у Светом Писму довела је мера ванредног стања којом јавна окупљања у затвореном простору могу да броје највише до петоро људи, укључујући и храмове. Како сви старији од 65 година не могу у цркву, број људи који посећује храмове знатно је опао, а причешће верних се обавља испред цркве. Како се двехиљадегодишња православна традиција причешћа свештенства и свих верних обавља из истог путира и са истом кашичицом, на удару антитрадиционалних, антипородичних и либералних медија и НВО нашли су се највише управо свештеници и верници. БИА је започела са снимањем причесника испред храмова, а поједини послодавци испитују своје запослене да ли се причешћују, па у случају позитивног одговора, суспендују их са посла и оптужују да се понашају неодговорно према породици и колективу. Оно што ови лицемерни душебрижници заборављају је чињеница да се од Светог Причешћа, за преко две хиљаде година, нико никада није заразио, већ баш супротно, безбројни су нашли снагу, утеху, укрепљење и исцељење од душевних и телесних патњи. На крају крајева, прилазак Св.Чаши је чин личне слободе и избора који не угрожава никога, где свакоме бива по вери, а не по принуди. Зато никаво ванредно стање не може одвојити верне од сједињења са Христом у Светој Тајни.
Ипак, ванредно стање има и своје добре стране: уведен је мораторијум, но не и отпис, на отплату ионако зеленашких кредита (банке су у Србији само у прошлој години оствариле вртоглавих 700 милиона евра профита), приметна је солидарност са најстаријима, људи се окупљају на молитву у својим домовима у исто време, а овације и тапшање у знак подршке лекарима са тераса и прозора неизоставан је ритуал сваке вечери од 20 часова.
Посебну радост причињава што је већина чланова породица већи део дана на окупу, нарочито у вечерњим сатима. Тако се неочекивано указала прилика свима нама да се мало боље међусобно зближимо унутар сопствених породица. Што рече један мој пријатељ: коначно имам прилику да мало боље упознам сопствену децу. И деца мене.
Требало би да будемо свесни да оно најгоре долази тек после корона вируса. То је економски крах ионако разорене привреде, бројна отпуштања радника која су већ почела и велика неизвесност за све, јер још увек нема конкретног предлога Владе за испомоћ паралисаној привреди, нарочито у терцијарном и квартном сектору.
Ако изостане подршка државе и враћање национално орјентисаној привреди, крах пословања малих и средњих предузећа и предузетника имаће несагледиве последице: осиромашење, а сигурно и бројне смртне случајеве у много већем броју од оних изазваних корона вирусом. То ће изазвати додатну демографску и економску кризу и колапс српске привреде. То ће се одразити и на квалитет живота многобројних породица које су до сада и некако везивале крај с крајем.
Корона вирус је, по свој прилици ни мало случајно, кренуо из једног од најразвијених кинеских градова, преко десетмилионског Вухана, града у који је међу првим градовима у свету уведена 5Gмрежа, где је висок стандард живота. Уведене мере упућују на чињеницу са којом се људска цивилизација до сада није сусретала: у концепту глобалне либералне хегемоније над отуђеним појединцем, није више довољно поробити, циљ је створити киборг-човека, помахниталог у паници за преживљавањем, одвојеног од власти над сопственом вољом и управљања својом слободом. Ако до сада нисте, препоручујем вам да погледате филм ”Зараза” (Contagion) Стивена Содерберга из 2011.
Свака криза, прилика је и за нови почетак. Зато је прави тренутак да се држава и друштво у целини отргне из раља неолибералног концепта друштва и окрене се себи, својој традицији, привреди и породичном моделу друштва. Да ли ће Србија имати снаге за све то, као и многи други народи и државе на свету, ускоро ћемо сазнати.