Врховни суд Сједињених Држава донео је пресуду у случају тексашког Закона о откуцајима бебиног срца, који је подигао велику прашину. Случај пред Врховним судом покренули су пружаоци абортивних „услуга“ који се противе поменутом тексашком закону (SB 8) јер забрањује лекарима да раде абортусе од тренутка када се могу чути откуцаји бебиног срца. Закон такође дозвољава приватне тужбе против свакога ко помаже или омогућава обављање таквог абортуса. Левичари су помахнитали критикујући законодавство које је у основи тог Закона, као и чињеницу да је Врховни суд одбио да заустави спровођење Закона док пружаоци абортивних услуга покрећу тужбу против њега. Они су апсолутно шокирани што је, упркос очигледном сукобу између тексашког Закона и важеће судске праксе о абортусу засноване на пресудама у случајевима Роу против Вејда и Планирано родитељство против Кејсија, прошлог петка Врховни суд одлучио да не дира Закон док траје случај којим се он оспорава. То, тврде они, глумећи гнев, показује да су конзервативне судије у Врховном суду решене да одузму женама њихово „уставно право“ да одлучују о свом телу.
Хајде да укратко погледамо шта ова нам пресуда заиста открива, а шта не.
Као прво, упркос узаврелом емотивном шкргутању зуба које допире од левичарских активиста за абортус и њихових лојалних симпатизера у мејнстрим медијима, пресуда Врховног суда ништа нам не говори о томе да ли ће тексашки Закон о откуцајима бебиног срца успети да прође оспоравање пред Врховним судом. Заиста, као што је судија Нил Горсуч рекао у већинском мишљењу, уставност тексашког закона није чак ни била спорна у овој фази случаја. „У овом прелиминарном ставу“, написао је Горсуч, „пред судом се не налази крајње питање вредности – да ли је закон SB 8 у складу са савезним уставом или не. Нити је мудрост закона SB 8 питање јавне политике.” Уместо тога, питање које су пружаоци абортивних услуга у хитном поступку поднели суду јесте да ли они имају право да туже одређене државне званичнике – укључујући државне судије, судске службенике, државног тужиоца и разне службенике за издавање дозвола и регулаторних органа – пред савезним судом пре него што дође до покушаја да се Закон спроведе, како би се забранило спровођење Закона јер он крши уставне одредбе из пресуда у случајевима Роу и Кејси.
Већина у Врховном суду сматра да пружаоци абортивних услуга могу тужити неке, али не све особе на наведеним функцијама у предизвршној радњи у циљу забране Закона, али је суд дозволио да Закон остане на снази док је у току поступак оспоравања пре извршења.
Поштедећу читаоце дуге расправе о правном образложењу одлуке – реч је о изузетно техничким правним питањима која се односе на доктрину сувереног имунитета, изузетке од те доктрине, статус члана III, процедуре за ex parte и ex ante забране, итд. Према мом мишљењу, то што је Суд одбио да привремено суспендује тексашки Закон док траје поступак оспоравања није ни најзанимљивији, нити чак посебно значајан део пресуде. Уосталом, око 14 тужби је већ поднето у државним судовима у Тексасу које траже да се заустави спровођење закона SB 8, а вече пре него што је Врховни суд донео одлуку у том случају, државни судија који је задужен за обједињене државне случајеве пресудио је да је Закон неуставан и према Уставу Тексаса, и према Уставу САД-а.
Најзанимљивији аспект случаја из Тексаса јесте степен до ког се политика инфилтрирала у Врховни суд када су у питању питања везана за абортус. Ово је најочигледније у поступцима двеју судија – Соње Сотомајор и Џона Робертса – који, иако су приказани као да заузимају супротне стране идеолошког спектра, по свему судећи деле приступ оријентисан на резултатима у судској пракси о абортусу.
Када је Врховни суд САД саслушао суштински изазов пресудама у случајевима Роу против Вејда и Планирано родитељство против Кејсија, који је представљен у случају Добс против Организације за женско здравље Џексон, судија Соња Сотомајор упутила је страствену – неки би рекли хистеричну – молбу да се не дира преседан Врховног суда у вези с абортусом чак и када судије мисле да је основни преседан погрешно одлучен. То је, како је рекла, од суштинског значаја за сам опстанак Врховног суда САД. У супротном, јавност ће доживети суд као политичко тело. „Хоће ли ова институција преживети тај смрад [због повлачења права на абортус] који у јавности ствара перцепцију да су Устав и његово тумачење само политички акти? Не видим како је то могуће.”
Упоредите ту екстремну позицију – легитимитет Врховног суда биће доведен у питање ако се удаљи од претходног преседана везаног за абортус, чак и ако је он погрешно одлучен – с њеним коментарима у случају тексашког Закона о откуцајима бебиног срца. У случају Тексаса, Сотомајорова без оклевања одбацује као „дрвени” преседан који забрањује тужбе против службеника државног суда, и уместо тога фаворизује „модерну” судску праксу која чак и не говори о поступцима против службеника државног суда.
Шта повезује Сотомајорин непомирљив приступ преседану? Сигурно не начела, већ само политика. Соња Сотомајор је непоколебљиви присталица абортуса и спремна је да смисли било какав неопходан разлог како би сачувала неограничено „право“ на абортус у свим околностима.
Још једном, приступ Џона Робертса оријентисан на резултате био је приказан у случају из Тексаса, баш као што је био и у случају Добс. У случају Добс, Робертс је током изношења усмених аргумената више пута покушао да пронађе „средњи пут“ кад је реч о абортусу, чувајући уставно „право“ на абортус, али подржавајући и дотични закон Мисисипија тако што је преиначио судску праксу о абортусу уклањањем одрживости фетуса као стандарда. У случају Тексаса, Робертс је брзо инсистирао на стриктном придржавању границе одрживости фетуса као стандарда за абортус јер сматра да је тексашки Закон у супротности са случајевима Роу и Кејси. Чак је отишао толико далеко да је рекао да службеница државног суда може бити тужена како би се зауставило спровођење Закона о откуцајима бебиног срца само зато што је приљежно радила свој посао и прихватала поднете приватне тужбе против пружалаца абортивних услуга „у било којој од 254 раштркана округа у Тексасу.”
Управо је политика – а не текст Устава, нити историјски преседан или америчка традиција – довела до лажног стварања уставног „права“ на абортус у случају Роу против Вејда, а то „право“ је поновљено и малчице дотерано у случају Кејси. А ако пресуде у случајевима Роу и Кејси не буду поништене, „право“ на абортус биће сачувано искључиво због политике, маскиране у доктрину stare decisis која каже да треба задржати преседан Врховног суда чак и ако је погрешно одлучен.
У име милиона нерођене деце чији ће животи бити угашени ако политика, а не Устав, настави да контролише јуриспруденцију о абортусу, надајмо се да ће већина Врховног суда у случају Тексаса – судије Горсуч, Алито, Кавано, Баретова и Томас – имати храбрости да се одупру политици и да се чврсто држе приликом доношења одлуке у случају Добс. Сотомајорова и друге две либералне судије свакако су изгубљени, а вероватно и Робертс – осим ако након неуспеха да обезбеди подршку за „средњи пут“, Робертс не одлучи да сачува барем привид репутације у конзервативној правној заједници и у јавности као уставни оригиналиста.