Последњих неколико месеци, а нарочито од проглашења пандемије због ширења заразе узроковане SARS-Kov 2 вирусом, очекивано би било да кључне две речи у општем дискурсу буду ИСТИНА и ПОВЕРЕЊЕ. Истинито информисање о сваком догађају, а посебно о оном који представља непосредну опасност по здравље сваког појединца, је брана страху, паници, ствара осећај сигурности. Ако најодговорнији у датом тренутку истину говоре и истином делају, стварају и потребан осећај поверења.
Нажалост, није било то баш тако. Да ли вам је уливала поверење председникова препорука да се овај вирус побеђује којом чашицом ракије, да ли сте веровали саветима др Несторовића да је ово најсмешнији вирус и да се слободно може ићи у шопинг у Милано у тренуцима када Италија има све већи број заражених и умрлих, да ли сте им веровали да неће затварати школе и вртиће, да неће бити ванредног стања? Да ли сте им веровали да смо првог зараженог пацијента имали шестог, а не првог марта ( јер, ипак, вирус је чекао да се прикупе потписи за листе владајућих странака за предстојеће изборе, па онда кренуо да напада), а да данас имамо лабораторијске потврде присуства антитела у крви појединих пацијената, који су били заражени још у децембру или, чак, у новембру прошле године и да ли сте им веровали да смо спремни за рат против овог вируса и да имамо сву неопходну заштитну опрему и лекове? Свако, истини привржен, би поверовао.
Међутим, десило се све супротно. У Србији је, неуставно, уведено ванредно стање, полицијски час, још црњи медијски мрак, изведена војска са дугим цевима на улице (као у најапокалиптичнијим филмовима), затворене су школе и вртићи и предузете најригорозније мере противепидемијске заштите, уз нечувен злочин према нашим најстаријим суграђанима у виду готово двомесечне забране изласка из кућа и станова. Испоставило се и то да нема довољно заштитне опреме, чак ни за здравствене раднике који су на првој линији одбране (анонимна сведочења многих здравствених радника, а касније и признање др Кона, члана Кризног штаба), да нема довољно респиратора, да се испочетка нису пратиле стручне препоруке добијене од земаља претходно захваћеним заразом. Испоставило се да су и многе противепидемијске мере стихијски увођене, недовољно разрађене и промишљене, једне замењивале друге без икавог утемељења и уводиле општу забуну у народу. Нарочито је залуђивање људи долазило до изражаја после укидања ванредног стања и попуштања противепидемијских мера због контрадикторних препорука државног врха и струке. Са више режимских медија др Несторовић, члан Кризног штаба, позива да се заражавамо, да не носимо маске, иако ,,режимски струка“ свакодневно упозорава на потребу примене свих заштитних мера. Ово, више, није забуна, већ шизофренија!
Да ли им сада треба веровати да се Србија изборила са вирусом, да треба слободно изаћи на „фер“ и „демократске“ изборе, да треба да опорављамо економију? Да ли је „тек сад епидемија под контролом“, јер ће нам, највероватније, још диригованије и прилагођеније потребама власти објављивати податке о новозараженим и упокојеним грађанима? И, наравно, опет, неодољиви др Несторовић (или, како каже Бора Чорба у једној од својих песама:… и, наравно, Џеј!) и његово размишљање да је, у једном тренутку и сам био заражен, али да посао није могао да чека, па је после кратког опоравка од два дана, наставио борбу против опаког вируса бројним контактима (!?) са другима. Брате, лудило, што би млади данас рекли!
Али, ових дана нам стиже утеха у виду обећаних сто ,,еврића“, вероватно, за препоручени шопинг у Милано. То ме подсети на причу једног мог друга из детињства, како је једном приликом од оца добио двадесет динара за игрице у луна парку (тада је цена жетона била десет динара), уз коментар: ,,Иди, изиграј се!“
Међутим, тешко да ћемо се изиграти, јер и поред обећања да ће сви пунолетни грађани добити ову помоћ, опет се испоставља да се многи, из техничких разлога, не могу пријавити, да помоћ не могу добити они чија је лична карта истекла, да се аутоматски, по налогу извршитеља, уплаћени новац скида са рачуна грађана који имају одређена дуговања…
Надали су се и веровали и здравствени радници да ће им, како је председник државе најавио, плате бити значајно повећане, јер су хероји који нису устукнули пред опаким вирусом, да ће многи који су примљени као испомоћ у јеку пандемије добити сталан посао, да ће се се здравство опремати као никад до сад. Али, опет обмана, уместо повећања плате –стимулација, а само одређени срећници добише уговоре о запослењу (вероватно и обавезу да агитују- ботују за владара). А здравство- ћути!
Треба ли да и даље верујемо у златно доба у коме живимо, да верујемо у непрестану ,,one-man show“ мелодраму, да допуштамо да нас третирају само као бројеве заражених или умрлих, да седимо скрштених руку и чекамо да нас, како светски моћници очекују, приводе на ,,шприцање“ и чиповање?
После ове пандемијске хистерије, чини се, ништа више неће бити као пре. Цео систем вредности и веровања, све оно што нам је чинило овоземаљски живот нормалним, сада је срушено или се убрзано мења. Последњих деценија, са вероватним врхунцем у ,,доба короне“, дешавају се промене не само на пољу економије, већ и на пољу друштвених и међуљудских односа. Човек се посматра као кварљива, потрошна роба или пуки бесловесни конзумент свега онога што светска олигархија понуди. А тренутно се на светској пијаци нуде све савршеније дигиталне технологије, које ће нам пратити здравствено стање, упозоравати да наилазимо на неког болесног, или нам омогућити, како они замишљају, радост бесконтактних и беземотивних дружења, па још са заштитним маскама на лицу.
Остаје нам да се боримо за хуманост, слободу, право на избор, али изнад свега je духовна борба да останемо на ,,ПУТУ ИСТИНЕ И ЖИВОТА“.