Године 1915, 5. октобра, удружене аустро – немачке трупе под командом фелдмаршала Фон Макензена нападају Београд који се чијом одбраном је командовао генерал Михајло Живковић звани „гвоздени генерал“.
Сто хиљада Немаца, Аустријанаца и њихових вазала ударају на град чијих становника има 30 хиљада мање него агресорских солдата. Петнаест хиљада Срба држи шездесет колометара фронта. Од 5. до 7. октобра 1915. на престоницу пада преко сто хиљада граната, који је претварај у прах и пепео. Матеј Арсенијевић у тексту „Има хероја“, писаном 1995, бележи:“Три дана и ноћи непрекидно падају хиљаде тона смртоносног челика, али се србска пешадија не помера ни метра из својих преораних ровова, чекајући борбу прса у прса по којој је србски војник остао познат у војној историји Европе. Херојска борба за одбрану свакога рова, улице, куће, пијаце, кафане, за сваку барикаду београдску трајала је пет дана и пет ноћи без престанка.
Међу 4000 бранилаца који су се борили у самом граду највише је било добровољаца и трећепозиваца, а било је и немало жена и голобрадих ђака. У одбрани Београда посебно се истакао својим видовданским јунаштвом и заједничком погибијом на Дунавском кеју легендарни Сремски добровољачки одред којим је командовао велики србски јунак и патриота, бивши четник, поручник Игњатије Кирхнер. Од 340 светих ратника тог одреда 250 добровољаца су били шумадински дечаци, сви млађи од 18 година! У три ујутру 7. октобра Сремски одред улази у борбу на Дунавском Кеју – светом месту београдском. Сви официри Одреда гину или бивају рањени у првих десет минута борбе. Погинули и свети Сремски добровољачки одред, бесмртни стуб одбране Београда, остаје да занавек лежи на вечној мртвој стражи на обали Дунава. Четрдесетак преживелих јунака, одступају под борбом, туку се херојски на барикади код Народног позоришта. На дунавском кеју гине јуначки и скоро цео Одред београдских жандарма.
Мртви и раскомадани војници, жене и деца леже по целом херојском Дорћолу, на Теразијама, дуж улице Краља Милана (…), по врачарским и чубурским уличицама, свугде… Београђанке, наше свете Београђанке, наше свете београдске Жене у Белом кроз кишу куршума, између експлозија граната немачких „Мерзера“ од 420 мм, пузе и доносе хлеб и воду, и поје србске ратнике у првим рововима који нису спавали већ четири дана и ноћи. Београдски бели орлићи Душан Вујић (14 година), Светислав Ђорђевић (14 година), Јован Станић (12 година), ученици I мушке београдске гимназије, на првој линији ватре пузећи вуку огромни сандук пешадијске муниције да би га дотурили србским добровољцима у рову код Небојшине куле. (Сва тројица, после уласка Немаца у град, стрељани су због тог свог херојског подвига, што је и забележено на фотографијама једног немачког официра!).“
Увек стрељају и кољу нашу децу. А они лете у Небеску Србију.
ЗАПОВЕСТ ВЕЛИКОГ МАЈОРА
Матеј Арсенијевић наставља:“7. октобра нешто пре 15 часова по подне командант 2. батаљона 10. кадровског пука који је држао положај на Дунавском кеју/…/ млади мајор Драгутин Гавриловић (1882-1945.) излази пред своје војнике и издаје им заповест којом је име србског јунаштва убројано у ред са највишим именима светског јунаштва од Леониде и Термопила до краја века. Заповест је гласила: Тачно у три часа непријатељ се има разбити вашим силним јуришем, разнети вашим бомбама и бајонетима. Образ Београда, наше престонице, мора бити светао. Војници! Јунаци! Врховна Команда избрисала је наш пук из свог бројног стања, наш пук је жртвован за част Београда и Отаџбине. Ви немате више да се бринете за ваше животе који више не постоје. Зато напред у славу! Живео Краљ! Живео Београд!“
После издате наредбе, мајор Драгутин Гавриловић лично је са пиштољем у руци повео јуриш на пругу на Дунавском кеју и после неколико корака пао обливен крвљу, јер га је метак погодио у грло“.
Ђорђе Рош, један од учесника херојске одбране престонице, записао је какав је дух владао међу србским браниоцима, који су се китили белим зумбулима из оближњих цвећара: „Захватио нас је необуздани излив одушевљења; осећао сам како смо сви свесни да је лако и слатко умрети за Краља свога и Отачаство своје“.
Задивљени Немци сахрањују погинуле у Кошутњаку, и праве им споменик на коме пише:„Овде почивају србски Јунаци 1915!“Ту је и србско-немачко гробље на Дунавском кеју са натписом: „Овде почивају сједињени у смрти 260 немачких и 240 србских војника ратника, палих у борбама око Београда 1915″.
Витешки, заиста.
ВЕЧНА ЗАПОВЕСТ СВАКОМ ОД НАС
По Матеју Арсенијевићу, заповест Драгутина Гавриловића је „београдска заповест и молитва коју сваки Београђанин мора да зна напамет. То је видовданска лозинка његове судбине, то је заветна формула његовог спасења и његове победе. О, када би сваки од нас био само „Д“ од Драгутина, српског бесмртног мајора коме се поклањамо данас и сваког 7. октобра -истинског празника и дана Београда! О, када би свако осетио у темељима свога бића тај жубор видовдански, када би иступио из привида нехеројског, необразног, безпразничног, безрадосног и неслободног живота урбане свакодневице и осетио да је и он у истом пуку, исте војске, христољубиви војник, исто избрисан из бројног стања живих мртваца и окречених гробова, исто уписан у Србску Књигу Живих, исто жртвован за част и слободу Београда и Отаџбине, да је иза сваког од нас исто срам, а пред сваким од нас исто слава, и да је у тој слави наш једини и прави србски и београдски живот!»
Живота нема без поноса. Не гордости: гордост је убилачки и самоубилачки егоцентризам, змија која гризе свој реп. Понос је осећање радости што смо на страни Божјој и људској, што бранимо вредности које су веће од наших земних живота. Бити поносан се може кад браниш образ Београда, наше престонице, који заувек мора остати светао.
ОПЕТ ПОНОСАН ШТO САМ СРБИН
Опет сам поносан што сам Србин. Иако је мој народ и овакав и онакав, често уморан од ништавила којим је окружен, ипак, у сваком правом тренутку, то је народ који јасно каже НЕ сваком сатанизму. И као што је архимандрит Јулијан Студенички рекао једном комунисти:“Не мрзиш ти мене, него Онога у мени, и не мрзиш ме ти, него онај у теби“, тако и сада јасно видимо да НАТО Запад мрзи Србе и Србију зато што не пристају на лаж и смрт као меру и проверу стварности. Доказали смо да има Онога у нама: Христа Богочовека, Који је наш Бог и, како рече отац Јустин Ћелијски, Бог словенских очајника.
Поносни светосавски Срби устали су против НАТО прајда у Београду, рекли Христу ДА, а Мамону и Молоху НЕ. Благодарим Богу што нас је подигао преко храбрих људи у мантији и без мантије, који су се окупили, нимало случајно, на великогоспојинско Воздвижење Часног Крста, и на Свете мученике Макавеје, који су страдали јер нису хтели да се поклоне окупаторском паганизму Антиоха Епифана, који је владао Светом Земљом, и у колаборацију увукао један део Јевреја, међу којима и неке свештенике, и чији су поклоници активно ширили, између осталог, и содомизам у Израиљу.
ПАГАНИЗАМ НЕКАД
Свети Јустин Ћелијски о томе пише:“ За царовања овог Антиоха настадоше велике смутње у Јерусалиму. Јер брат првосвештеника Оније Јасон, желећи првосвештенички чин, оде к цару и купи себи првосвештенички чин за огромну количину злата. Притом, желећи да угоди цару. овај бедни властољубац пристаде на јелинство и обећа да Јевреје приводи у јелинство. И тако Јасон, добивши за новац првосвештеничку власт од цара, отера од првосвештенства свога брата, светог Онију, и стаде међу Јеврејима место постојећих добрих закона грађанских заводити незнабожачка безакоња. У подножју горе Сиона он начини позоришта, и училишта за изучавање јелинских легендних учења, и арене за игре младићима. Јасон чак, насупрот јасном закону, устроји у Светом Граду блудилишта, где се несметано вршио блуд по јелинском обичају. И тако, заводећи у Јерусалиму јелинско незнабоштво, Јасон одврати многе од истинског богопоштовања; чак и свештеници остављаху храм Божји, да би гледали позориште, трке, борбе, и друге игре и непристојности незнабожачке (2. Макав. 4, 7-14). Нарочито млади и неразумни људи, заведени свим тим, хваљаху законе и обичаје јелинске, и остављајући закон Божји они се лако приклањаху безакоњу незнабожаца. Паметни пак људи и истински љубитељи побожности, видећи каква се безакоња чине, уздисаху због разорења завета Господњег и због оскврнења Светога Града, и оплакиваху своје сународнике који иђаху за слепим вођом Јасоном, који из властољубља остави Бога и закон Божји, продаде слободу отачког доброверја, и у народу Божјем заведе толику саблазан и спотицање.“
Тако је било некад у Израиљу.
НОВИ ПАГАНИЗАМ У БЕОГРАДУ
Свештеник Јован Пламенац је, јасно и гласно, у име свих нас, рекао да Србији и Београду намећу нови паганизам:„Европрајд“ у Београду је манифестација силе западњачког глобализма над српским народом који, у огромној већини, својим духовним и културолошким бићем обитава у хришћанском врједносном систему живота.
ЛГБТитд идеологија, такорећи до јуче болест а сада напрасно опредјељење, као канцер који је метастазирао, захватила је србијански политички живот, мејнстрим медије, законодавство, школство, социјалне установе, културу, ушла је у дјечје вртиће, дијагностификована је и у Цркви. И није јој довољно. Као незасита аждаја хоће још, хоће да сасвим сатре српски народ, да га утрља као пикавац. Управо то, утрљавање српског народа као пикавца је „Европрајд“ у Београду.
Српски народ је неодговорно, чак неразумно, допустио себи да, инфициран вирусом западњачке глобалистичке идеологије, тешко оболи, ни прстом не мрднувши да се излијечи још у почетку болести. Та болештина је у српски народ унијета, и потом развијана, мешетарењем специјализованих невладиних организација, препуштањем глобалистима медијске сцене, али и политичке, допуштањем западњачким центрима моћи, који су промотери те идеологије, да злоупотребом начела демократије пресудно утичу на формирање овдашње власти и на њену политику. Што болест више напредује, све теже је лијечити. Сада је српски народ на самрти. Буквално! Не само што биолошки одумире, убрзано нестаје у вртлогу много веће смртности од рађања, него одумире и духовно. Па и да биолошки опстане а одумре духовно – неће га бити.“(2)
Оно што се десило Израиљу за време Антиоха Епифана, то се сада дешава нама: нови паганизам, који пљује у лице Христу, лажући да је у питању „демократија са људским правима“, насрће на нас свом силом.
ЦРКВА КАО ИМУНИ СИСТЕМ
Отац Јован Пламенац нас подсећа да је сваки народ организам, и да мора да се брани од зла жртвеном спремношћу својих најбољих синова и кћери:“Кроз сву историју српског рода, још од кад је христијанизован, његов имуни систем био је Црква. У вишевјековној борби бити или не бити, опстати или пропасти, са иновјерјем које су наметали окупатори, тијелом су пострадала многа њена „бијела крвна зрнца“. Сјетимо се пећког патријарха Гаврила којег су Турци у Брусу објесили, владике Теодора Вршачког кога су Турци живог одрали исте године када су спалили мошти светог Саве, или патријарха Варнаве Росића којег су уочи Другог свјетског рата отровали западњачки глобалисти тог времена. Сјетимо се српских страдалника за Христа овог времена, епископа Платона Бањалучког, Саве Горњокарловачког, Доситеја Загребачког, плејаде свештеника и православно крштеног народа, сјетимо се и оног мноштва Срба који нијесу уписани у Диптих светих а животе су положили у одбрани „Часног Крста и слободе златне“, од „Косова па до ових дана“, којима сваке године на Видовдан свештеници СПЦ служе парастос. Они су били у прилици да спасу своје земаљске животе одрекавши се Христа.“(2)
Али се нису Христа одрекли. И наш народ, који се окупио у Београду, није се Христа одрекао, него Га је исповедио пред силницима овога света и њиховим оцем сатаном. На крштењу, свако се од нас одриче сатане и свих дела његових и свега служења њему, и дуне и пљуне на њега. И тада почиње борба, борба непрестана.
Срби су ступили у ту борбу од када су крштени, а Свети Сава и цар Лазар су им вечне војводе у тој борби.
БЕОГРАД ЈЕ ГРАД МАЈКЕ БОЖЈЕ, А НЕ СОДОМА И ГОМОРА
Отац Јован Пламенац, у име Светог Стефана Високог, који је Пресветој Богорици посвети Београд, каже:“„Европрајд“ у Београду је Содома и Гомора овог времена, најбруталније новопаганско насртање на Господа Исуса Христа. Али он је и прилика сваком православном Србину да се измјери у вјери, да ли Христа носи само на уснама или и у срцу, да ли је уопште уз Христа или се гради Његовим противником. То је „Златно теле“ које српском народу износе на поклоњење. „Европрајд“ у Београду је ритуално укопавање српског рода у већ ископану раку. Србин пред овим догађајем има двије могућности: да се препусти свом злотвору и буде жив укопан, или да се одупре. Не одричу се Христа само актери „Европрајда“ у Београду, ни само они који га организују а не излазе на кулису, ни само они у државном апарату и медијима који му пружају логистику, него и сви они који пред њим забијају главу у пијесак, којих се то не тиче. Институције су призване да се јасно, без увијања и мудровања, одреде према овом судбинском догађају за српски народ, од Државе до Цркве. И нико се не може сакрити за институцију. Свако за себе стоји пред Богом, па или ће Га се постидјети и одрећи, или ће Му бити вјеран.
Новопагански бог је новац. Многи су му се приклонили, па и у Цркви, одсијецајући се тако од Христа. „Европрајд“ у Београду је јасно дефинисан референдум: да ли смо уз Бога или уз мамона. Знамо да се не може служити и Богу и мамону. Не постоји толико важан политички, државни или било који други интерес због којег би се одрицали Христа. Одричући се од Христа одричемо се радости заједничарења са Њим у вјечном животу.“
И тако је кренула литија Христу, нови духовни бој, по позиву Светог Петра Цетињског, достојног сина Светог Саве и цара Лазара, упућеног његовом народу пред битку са Махмут – пашом:“Зато на оружје и на крваво поље, мили витези – да покажемо непријатељу што су кадре јуначке горе! Да покажемо да у нама неугашено србско срце куца, србска крвца врије, да покажемо како горскије јунака мишица јунаштвом надмашује на бојном пољу сваког душманина!“
Наше оружје: крст, иконе, црквени барјаци. И молитва:“Да васкрсне Бог и да се развеју непријатељи Његови!“
КАКО СЕ ИЗРАИЉ БОРИО ПРОТИВ ПАГАНИЗМА
Антиох Епифан, прозван од Јевреја Епиман, то јест лудак и ђавоимани, наредио је свим Јеврејима да се клањају идолима и једу свињско месо, под претњом смрти. Нису сви пристали, наравно! Тако су окупатори настојали да убеде угледног свештеника Елеазара да преступи закон Господњи, али је он то одбио и пљунуо на заповести лудака у царском руху. Када су му пријатељи понудили да му дају овчије месо под видом свињског, и да тако сачува живот, он је одлучно рекао:“Боље ми је да се овога часа бацим у ад него да Господа мог разгневим нарушавањем светог закона Његовог; нити доликује мојој старости да дволичим на саблазан многим младима. Јер када млади угледају где ја чиним то што ми ви саветујете, они ће рећи: „Гле, Елеазар, иако је у дубокој старости, остави древни закон наших отаца и прикључи се јелинима“. И тако ће они због дволичења мог одступити од истинитог Бога, и погинути: јер гледајући на мој пример, они ће почети презирати закон Божји и приступити јелинском безбожју, прелашћени љубављу према овом краткотрајном животу. А ја ћу осрамотити своју старост, поставши крив за погибију толиких душа. Но иако избегнем овдашње муке од људи, ипак нећу моћи ни у овом животу ни после смрти избећи руку свемоћнога Бога. Боље ми је да сада умрем, и храбро и јуначки пострадам за чесне и свете законе, јер ћу на тај начин старост своју украсити мушким трпљењем и младима оставити добар пример после себе.“(1)
Антиох Епифан је такође, у свом лудилу, умучио Свету Соломону и њених седам синова, који су одбили да се поклоне идолима. Њихов подвиг надахнуо је вођу јеврејског, Јуду Макавеја, на оружани устанак, после кога је јеврејски народ стекао слободу. Било је ово 166. године пре Христа.
УМЕСТО ЗАКЉУЧКА
Поносни православни Београд устао је против НАТО прајда. Порука је јасна:»Даље руке од наше деце!» Јер, Достојевски нас је учио да сва срећа овога света не може да искупи једну дечју сузу. Не смемо издати своју децу јер бисмо тиме издали Христа.
Литија у Београду 14. августа 2022. Године доказ је да су православни Срби живи, и да је православни Београд жив. Јер жив је Господ Бог и жива ће бити душа наша.
Поносни светосавски Београде, твој образ мора остати светао.