Last updated on August 8th, 2023 at 03:28 am
Први део чланка можете прочитати ОВДЕ.
редакција портала iFamNews
ВАСКРШЊА ПОСЛАНИЦА СПЦ
Бес џендераша и џендерашица изавало је и објављивање Васкршње посланице СА Сабора СПЦ 2023. године, где је, јасно и гласно, речено: „Стога данас ми, архијереји Пећке и Београдско-карловачке Патријаршије, односно Српске Православне Цркве, апелујемо да се напредак друштва, а пре свега народна просвета и култура, граде на јеванђелским темељима, на којима су и настале. Посебно позивамо на очување српског језика и ћириличног писма на којима је изграђена српска култура. Апелујемо да се нормира употреба ћириличног писма у јавном простору, као и да се обустави насиље над српским језиком и укину одредбе законâ који то насиље намећу, нарочито кроз противуставни закон који намеће такозвани родно осетљиви језик иза кога се крије борба против брака и породице као богоустановљених светиња и природних облика човековог личног и саборног живота. На јеванђелским темељима смо градили и изградили свој начин живота, свој етос, свој систем вредности, у коме су брак и породица, засновани на љубави према Богу и на међусобној љубави, претпоставка склада у животу народа, друштва и државе.“(5)
Опет је било – СПЦ је против жена, СПЦ је мрак и тоталитаризам, а Сорош је бог над боговима и Нови поредак мора доћи.
ЕПИСКОП БАЧКИ СЕ НЕ ПРЕДАЈЕ
Огласио се, поново, владика Иринеј, осврнувши се на неке од СС тврдњи (СС – Само Сорош): „Прва теза, која се одавно истиче, од времена Лењинове диктатуре пролетеријата па надаље, а посебно ових дана, начелне је природе и може се сажети отприлике овако: Црква нема никаквог права да учествује у јавном животу, па, наравно, ни у политичком животу државе и народа; о томе не сме да се оглашава, а и ако се огласи, то нико не би требало да узме у обзир, јер је то, како тврде, ’мешање Цркве у политику’.
Ми, чланови земаљске Цркве (који се, истина, у свему највише уздамо у помоћ небеске Цркве), нисмо изопштени из друштва јер чинимо његову апсолутну већину. Стога нам заступници овог чисто марксистичког схватања, прерушени у присталице ’западног либерализма’, не могу, барем засад, одузети грађанска права, као, наравно, ни одговорност пред законом и друштвом. Ми, православни хришћани, немамо ништа против тога да и невладине организације, макар колико чланова да имају, чак и ако нису основане у Србији него су им програми писани у неком од међународних центара моћи, имају право, пошто им већ то закон не забрањује, да се у јавности изражавају и боре за своје ставове, али са индигнацијом одбијамо њихову нескривену намеру да то право претворе у монопол, а да свако исказивање хришћанског мишљења о неком важном народном питању називају ’малигним утицајем Цркве на државу и друштво’ или да иступају с још тежим и ружнијим клеветама.“(6)
Епископ бачки је нагласио: „Црква је, наравно, сагласна са јавно изреченом опаском да она не одлучује о законима, а у конкретном случају се не би ни оглашавала да је приликом доношења инкириминисаних одредби Закона о родној равноправности узет у обзир став Одбора за стандардизацију српског језика Српске академије наука и уметности, стручно мишљење Матице српске, став Националног просветног савета и исти такав став свих шест србистичких катедри са свих шест државних универзитета у Србији. Сви они су сагласни да одредбе Закона о родној равноправности представљају веома груб облик насиља над српским језиком и његовом књижевнојезичком нормом. Поготову су сви стручни људи били, а и даље су, против примене таквих одредби у школским уџбеницима и у настави уопште. Међу стручњацима из наведених институција не постоји дилема да ли је Закон противуставан. Пре свега, Устав Републике Србије не познаје категорију рода и родне равноправности него, у члану 15, говори о равноправности жена и мушкараца. Сâмо коришћење вишезначне речи род отвара низ недоумица, колико о овом противуставном Закону, толико, па још и више, о Националној стратегији за родну равноправност, са акционим планом за њено спровођење за период 2021–2023. године, класичним тоталитарним документом, који би по ригидности, нетолерантности, примитивном буквализму у литерарном смислу, могао да послужи за инспирацију неком новом Орвелу, а на нивоу политичке праксе не би га се постидели ни реализатори идеја које су се између два светска рата остваривале у појединим европским државама.“(6)
Наравно да се СС (Само Сорош) не стиде метода Лењина и Хитлера. Они су их учили да мрзе све што је Христово. Христос је за њих „протонациста“, а све остало су само изговори.
БЕЗАКОЊЕ НИЈЕ ЗАКОН
Посланици Скупштине Србије који су гласали за закон морали су знати да ова прича нема везе са женском равноправношћу, него је диктат споља, и само ће изазвати нове поделе у нашем друштву, које је ионако подељено. Сада се ова легална, али нелегитимна, одлука брани по свеку цену – пре свега, нападима на Цркву.
Срамна је лаж, истакао је епископ бачки, да се патријарх Порфирије не бори против насиља над женама, јер је „ноторна чињеница да се наш Патријарх у свакодневном животу, лично и преко црквених установа, залаже за институционално решавање положаја жена изложених насиљу и за стриктније кажњавање злостављачâ.“ И још: „Бесмислено би било коментарисати стручност оних које CNN affiliate–конгломерат назива филолозима. Они, наиме, тврде да се Црква бори против именицâ женског рода. То тврђење је толико недостојно да не може бити чак ни смешно. Биће да су такви ’експерти’ и скројили у Скупштини Републике Србије изгласани дискриминаторски и противнародни закон о ’родној равноправности’.“(6)
Епископ бачки је рекао да Црква неће одустати од борбе против џендерисања (тестерисања) српског језика: „Напослетку истичемо да Српска Православна Црква и њен верни народ неће и не могу одустати од захтева да се противуставни Закон о родној равноправности стави ван снаге, а да се, ако је потребно, донесе закон који би, поштујући богодана различита призвања и дарове, афирмисао и унапређивао конкретну једнакост мушкараца и жена.“(6)
Ипак, не заборавимо: СС (Само Сорош) јуришници о мушкарцима и женама уопште не мисле као о бићима достојним пуноте постојања. Они, да поновимо, мрзе Христа, Творца, са Оцем и Духом Светим, мушкараца и жена. И зато се не треба надати никаквом компромису са њима. Борба се повела, духовна, силом речи Господње, борба за истину хришћанске антропологије, за сушто човештво, и мора се водити до краја.
НЕПРИЈАТЕЉ ПРЕЛАЗИ РЕКУ
А онда су НАТО џендер дивизије прешле реку: деконтекстуализована је једна приватна, тајно снимљена, изјава патријарха Порфирија (коме се смучило џендер лудовање), исецкана је модерним технологијама и пуштена на Мрежу (под контролом НАТО информационих технолога) и – ето скандала. Тако су „рецнули“ и Милорада Додика, кад га је требало посвађати са Ђоковићем и српском јавношћу.(7)
Иста мета – исто одстојање.
И опет – СПЦ против жена, мрак у мантијама хода Београдом, страх у Улици брестова поред Патријаршије, Порфирије нови Фреди Кругер, итд.
Врх СПЦ није ћутао, него је дао име и презиме које је стало на чело јуришног џендеризма, а против огромне већине грађана Србије (не само Срба, наравно): „Прва се препознала госпођа Бранкица Јанковић, заштитник равноправности, која је веома заслужна за разумевање политичких односа у Србији, јер је у телевизијској емисији на РТС-у на примеру Закона о родној равноправности народу појаснила како се у Србији доносе закони. Наиме, на примедбе Цркве, јавности и компетентних саговорница у емисији да се у конкретном случају ради о противустаном закону, да није поштована предвиђена процедура, да су се против одредби о насиљу над српским језиком изјаснили САНУ, Матица српска, свих пет катедри за српски језик на државним универзитетима, који иако једини компетентни у вези са овом темом нису били ни консултовани, да је и народ против злонамерног насиља над својим језикoм – она је лаконски одговорила да то уопште није важно, а да је само важна политичка воља, односно број подигнутих руку у Народној скупштини.“(8)
(Мала дигресија поводом НАТО агресије маскиране у уважену нам бранитељицу свих људских права, осим права људи хришћана: дотична ВОЛУНТАРИСТКИЊА – ваљда је ово политички коректан израз – прогласила ме је, пре пет година, за ДИСКРИМИНАТОРА јер сам устао у одбрану природне породице, што су одушевљено дочекали НВО јуришници, тужили ме суду, па мој кафкијански процес и даље траје, о чему се читалац из књига, које сам „окачио“ на Нету, може подробно обавестити. Ситна сам ја риба, али, ето, сад се већ дошло и до патријарха – „дискриминатора“, дакако; почиње од ситних риба, а удара се на врх Цркве, па можда не би било лоше да неко у СПЦ, кад ЉУДСКОПРАВАШИ крену у лов на сарделе, на време схвати да ће се лов завршити китовима, мада китови, биолошки гледано, нису рибе).
И још понешто о ЉУДСКОПРАВАШИЦИ чије поимање права Срба у Србији и региону (породично-православног дела нашег народа, који је, упркос свему, и даље најбројнији) подсећа на извесну СТРАНКУ ПРАВА из милог нам сусједства. У саопштењу СПЦ стоји, а поводом заштитарке свих права, осим хришћанских: „Уз то је, а да не трепне, у необољшевичком дискриминаторском маниру мењала тезе, подметала (показавши за то врхунску компетентност), банализовала проблем до те мере да је изјавила да се, ето, именице женског рода користе чак и у Цркви (sic!). Уз то није крила жељу да Цркви oспори право да се изјашњава о било ком друштвеном питању, па и о овом суштинском о насилном наметању начина на који ће народ међусобно општити и озакоњењу обавезности родне, односно трансродне праксе (LGBTQIA+∞) од вртића, па на даље, у сваком сегменту живота. То су питања која се тичу целокупног српског народа, а не само нас који живимо у Републици Србији и имамо ту срећу да се госпођа Јанковић стара о нашој равноправности. Она не да не крије, него уздигнута чела поносно истиче да је за тему о којој говори некомпетентна. Но ипак, код ње је као код Фауста, који каже да је део силе која жели зло, а чини добро, претегло добро, пошто смо из прве руке сазнали да је у Србији за доношење закона једино важна тзв. политичка воља, односно одлука политичара, без обзира на то што је већина од њих за ову тему потпуно некомпетентна.“(8)
(Све је то давно рекао Кекец, додуше у тону дечјег филма: „Добра волја је најболја“; ко има вољу и власт, може да сруши и теологију и онтологију и антропологију, и да га ништа, осим душе, не кошта).
Опет је патријарх Порфирије постао непријатељ жена, и то као архијереј Цркве у којој Жене Мироносице објављују, пре мушкараца – апостола, да је је Христос васкрсао, јер се Христос прво јавио Својим верним кћерима, па тек онда апостолима! Патријарх им смета као проповедник истине да Црква узвисује, а не унижава жене, које је Господ преко прамајке Еве саздао од унутарја човековог, од најдубље дубине!
Стварно, џендераши, где ће вам душа вашингтонско-бриселска, оптерећена мрчајевачком, дакле српском, савешћу, тим мрачним реликтом прошлости?
ИМЕ И ИМАЊЕ
Црква се сада бори за наше Име и Имање. Без Имена, нема ни Имања. Чувени руски философ, Алексеј Лосев, испевао је химну Имену: „Као максимални набој разумног бића уопште, име је такође и темељ, сила, циљ, стваралаштво и подвиг васцелог живота, а не само философије. Без имена би постојало само бесмислено и безумно сукобљавање глувонемих маса у бездану апсолутне таме, мада је и томе неопходно неко осмишљавање, што значи – неко име. Име је стихија разумног општења живих бића у свету смисла и умне хармоније, откривење тајанствених ликова и светло познање живих енергија бића.
У љубави, понављамо вољено име и дозивамо љубљено кроз његово име. У мржњи, оно што ненавидимо хулимо и понижавамо кроз његово име. Ми се и молимо и проклињемо посредством имена, посредством изговарање имена. Не постоје границе животу имена, не постоји мера за његову моћ. Именом и речима створен је и одржава се свет. Свако живо биће носи на себи име. Именом и речима живе народи, померају се с места милиони људи, покрећу се на жртву и победу равнодушне народне масе. Име је победило свет.“
Не дамо вам, џендераши, наше дивне речи, наша света имена, љубав мушкарца и жене, породицу и светињу брака. Не дамо да нас кастрирате и спречавате рађање. Не дамо да лажете и скривате се у мраку новог Хитлера, Сороша, а да причате о светлости.
И не дамо вам, глобалистички есесовци (Само Сорош – СС) маскирани у антифашизам, да највећег српског антифашисту, Владику Николаја, дахауског утамниченика, вређате, док нас његове мошти воде ка Светлости Христовој. Не дамо да Београд Богородични претворите у Црноград антихристов.
УМЕСТО ЗАКЉУЧКА
Није случајно да сорошевска братија мрзи литије са моштима Светог владике Николаја, јер је баш Владика Николај рекао: „Буди храбар и слободан, Бог ти збори, Србине, Ја ћу за те војевати, само држ` се Истине“. Они који не желе да Срби буду слободни, храбри, истинољубиви, то јест Христови, мрзе литије и Владику Николаја. Али, то није ништа ново. Рат против Христа и Цркве је нешто што траје још од Нерона и Диоклецијана, а победник се зна. И Срби, нариод православни, су на страни победничкој. То јест, како је рекао један руски калуђер бољшевицима: „Ви ћете победити, али после свих победника победиће Христос“. Када је један удбаш исказао мржњу према чувеном архимандриту студеничком, оцу Јулијану, Јулијан му је рекао: „Не мрзиш ти мене, него Онога у мени. И не мрзиш ме ти, него онај у теби“ – то јест, злодух мрзи Бога у човеку. После претњи да ће комунисти уништити Цркву, отац Јулијан је рекао Титовом измећару: „Запамти – да ти и ја сад заспимо, и пробудимо се после милион година, не знам шта ћемо затећи на планети Земљи, али ћемо Цркву затећи сигурно. Јер њу није основао човек, него Бог“. Зато се помолимо, уочи литија, светониколајевском молитвом – да се сложимо, обожимо и умножимо.
УПУТНИЦЕ:
7. https://www.politika.rs/scc/clanak/549080/Portparol-Srpske-pravoslavne-crkve-I-Crkva-se-pita