Они који се боре против Цркве у име слободе и хуманизма одричу се и слободе и хуманизма само да би се борили против Цркве
Г. К. Честертон
ЗАШТО ЦРКВА НЕ ПРИСТАЈЕ НА ЏЕНДЕР ИДЕОЛОГИЈУ?
Српска Православна Црква је, преко својих епископа и гласом првојерарха, устала против џендер идеологије – пре свега оне која би да нас руши у језику, али која прети и самој стварности. Због тога је христофобија другосрбијанских перјаница, есесовских (Само Сорош – СС) антифа одреда и сличних неолибералних фашија, букнула широм медија у власништву Планетарног Нихилизма. Али, пре него што видимо шта је рекла Црква, да видимо зашто је то рекла управо Црква, устајући против сексуалног и језичког Ноје Орднунга и Хиљадугодишег рајха Сороша и његових ишчадија.(1)
Ево исповести једног паћеника са Запада који је решио да хируршки и хормонски удари по Богом дарованом полу јер је више веровао својим помислима (нисам оно што сам) него Ономе Који га је саздао и жртвовао се за њега, као и за све нас, на Голготи:
„Хтео бих свима да кажем шта су нам одузели, шта заиста значи кад је нешто неповратно и како та стварност изгледа за нас. Нико ми није рекао ништа од овога што ћу вам сада испричати.
Немам никакав осећај у пределу препона. Могли бисте ме убости ножем, а ја не бих ни знао да сте то урадили. Читав тај део је отупео, као да је затрпан гранатом и није у стању да схвати шта му се десило, иако је прошло четири године. Четири дана после операције покидао сам један шав, обећали су да ће га средити, преклињао сам их у имејлу да ми то среде, а они су ме уместо тога презрели. После ових година, поред моје нове вагине имам нешто што изгледа као да ми недостаје комадић меса, буквално изгледа као да ме је неко засекао. И даље неће да ми то поправе.
Нико ми није рекао да ће ми остати корен пениса, да то не може да се уклони – што значи да вам буквално остане патрљак унутра који се помера. Кад узимаш тестостерон и кад ти се врати либидо, ујутру се пробудиш с тим патрљком, као да имаш дрвени пањ, али без стабла. Волео бих да је ово само шала. А ако узимаш тестостерон после операције, ризикујеш да ти унутар нове вагине израсту унутрашње длаке. Замислите да после свега треба још и да се бакћете с длакама које расту унутра? Какав избор… да узимаш тестостерон и будеш здрав, али и наказа, или да останеш бесполни евнух.
То је нешто што се никада неће вратити и један од разлога зашто сам ишао на операцију. Моја жеља за сексом умрла је око 6 месеци након почетка хормонске терапије и у то време ми је било драго због тога, али сада, 10 година касније, схватам шта пропуштам и шта никад нећу добити назад. Јер чак и да имам жељу за сексом, моја нова вагина је тако узана и мала да не бих могао да имам однос чак и кад бих хтео. А кад користим мали дилататор, ту и тамо осетим понешто што више личи на бол него на задовољство.
Једино задовољство које могу да осетим долази од простате која ми је померена унапред и умотана у жлезде из пениса, што значи да не могу да имам ни анални секс јер постоји ризик од даљих оштећења. А онда су ту и снови. Често сањам да имам оба пара гениталија, и у сну сам забринут што имам оба, питам се, зашто оба? Кажем себи да треба да се пробудим, јер знам да је то само сан. А онда се пробудим у кошмару који представља мој живот.
У тим тренуцима амнезије док се будим, руком додирнем препоне очекујући нешто што је ту било 3 деценије, али више није. Срце ми на тренутак стане, сваки проклети пут. Онда је ту одлазак у тоалет. Треба ми око 10 минута да испразним бешику јер је веома споро, болно, а и зато што цурка помало без обзира на то колико се опустим, и онда све живо испрскам, а и ја будем мокар. И тако, након што се оперем, мало касније схватим да ми је доњи веш мокар – ма колико да сам се брисао, и даље цури помало скоро сат времена. Никад нисам помислио да ћу у 35. години ризиковати да смрдим на мокраћу куда год пођем.
Сад долазим до тренутка када сам детранс (вратио се у свој биолошки пол – прим. прев.) и полако увиђам да је све ово трајно. Током транзиције, био сам опсесиван и нимало ми није било добро, не могу да верујем да им је било дозвољено да ми ово ураде, чак и поред свих црвених заставица упозорења. Нису ме чак ни питали да ли желим да замрзнем сперматозоиде нити да ли желим децу. У опсесивном, веома лошем стању у ком сам био, они су само климали главом и нису ми рекли реалност, како ће ми живот изгледати. И на крају, ту је дилатација, што је као нека демонска церемонија где се набијаш на колац[1] читавих 20 минута чисте агоније који те подсећају на сопствену глупост. А ово није ни половина свега што ми се дешава. И ово није кајање, ово је бол и бес. Ј**еш све који су допустили да се ово дешава.“(2)
Тако каже жртва џендеристичког глобонацизма, чији је Хитлер Сорош са својим ЊУ Ејџ ишчадијима.
Зато је Српска Православна Црква устала против џендер безумља. На време. Пре но што и код нас овакви случајеви постану масовни.
ОДБРАНА ЈЕЗИКА
Језик се мора бранити. Јер, ко кастрира језик, кастрираће људе. Како каже руски иконолог Валерије Лепахин: „Према хришћанском схватању, реч превасходно подразумева божанственог Логоса, који је видљиви свет из небића призвао у биће. Син Божији јесте Реч, која се у битијном двојединству јавила у Својој творевини. Људска реч је само ’бледа слика’, одсјај и одраз Речи Божије, Прворечи. Реч је иконолик, и она није одвојена од суштине именованога, него је (захваљујући божанственом Логосу и кроз Њега) антиномијски и онтолошки повезана са њим. У Православљу се дела свих црквених жанрова вербалне (словесне) уметности могу схватити и протумачити као вербалне иконе. У време богослужења, молитељ (верујући) изговара и слуша посебне, крајње иконичне речи, које у својој целини, у саборном јединству са другим иконоликовима, чине вербалну икону ’неба на земљи’“.
Зато се мора пазити на речи. Нови Завет да ћемо за сваку празну реч одговарати на дан Суда. И ко ће да брани речи ако неће Црква Христова? Опет по Лепахину: „Реч поседује оне исте карактеристике које поседује и сваки иконолик. Она представља нераздељиво и несливено двојединство – срастање предмета и његовог именовања, појаве и њеног именовања, идеје и њеног именовања, тј. реч је онтолошког карактера. Ову мисао је најјасније изразио о. Павле Флоренски: „Реч је сама реалност, која се том речју исказује; она није њен дупликат, нити копија постављена уз њу, него управо она, сама реалност у својој веродостојности, у својој нумеричкој самоистоветности/…/ Овакав ’реализам’ речи могућ је, наравно, само у случају да она својим коренима залази у реч Божију, да она представља иконолик Речи – Логоса.“
Реч је икона Христа. Ко ће да брани наше речи ако неће Црква Христова?
КОМУНИСТИЧКА ПРОМЕНА ЈЕЗИЧКЕ ПАРАДИГМЕ
Руски сектолог Александар Дворкин нас подсећа: „Ко контролише језик човечанства, контролише његове мисли“, рекао је човек који је написао, по мом мишљењу, најбољу књигу о тоталитаризму – Џорџ Орвел. Домаћи комунисти, који су на власт дошли 1917, одлично су то схватили. Они су постали свесни да ако, желе да се „озбиљно и дуго“ зацаре у Русији, ако желе да завладају умовима наших суграђана, морају да из њихове свести искорене руски језик, језик који је обликовала православна вера, и који је по природи својој хришћански. И они су одмах почели да намећу свој совјетски новоговор, којим је, кроз деценију, почео да говори већи део земље.
Сећам се песмице, чини ми се Маршакове, у којој радознали пионир пита свог седокосог деду за значење њему непознатих речи какве су „жандарм“, „слуга“, „чиновник“, „цар“, „Бог“ (како ли је, јадниче, певало „Интернационалу“ не знајући значење тих речи?), итд. А дедица се сећа да су, ето, биле такве ружне речи у његовој младости, и радује се што их унук већ може не знати. Заиста, поколење Павлика Морозових никад није слушало такве речи, и сасвим се сналазило без њих. Међутим, они нису знали ни многе друге речи. Сећам се да се у књизи о Зоји Космодемјанској писало како она, као ученица десетог разреда средње школе у Москви, никад није чула реч „омлет“. Зато су сви они знали друге речи: „рабкрин“, „примкамера“, „пролеткулт“, „рабфак“ (раднички факултет, нап. прев), „канало-армејац“, „медсестра“, „лич(ни)доходак“, итд. Руска класика избачена је из употребе – Пушкина и Достојевског су брзо збацили са брода савремености – а сви нови пролетерски писци служили су се само новим пролетерским језиком, у коме су наједном недостајале „застареле“ речи. А са променом језика збила се и фалсификација појмова. Уместо хришћанске културе, у земљи, а затим и у умовима људи, зацарила се нова марксистичко-лењинистичка идеологија, заснована на религији која је стремила уништењу хришћанства.
Сад већ никоме не треба доказивати да је марксизам – лењинизам религија са својим вероучењем, догматиком, катихизисом, моралношћу, ритуалима и церемонијама. Чак и више од тога: поседујући садашње искуство, у потпуности га можемо класификовати као апокалиптичку тоталитарну секту, упоредиву са данас нам тако познатим сектама какве су јеховизам, мунизам, „Аум Шинрикјо“ или кришнаизам.“(3)
Као што су комунисти сакатили језик зарад својих циљева, тако га сакате и џендерашки лингвофашисти у име глобонацистичког светског пројекта. Они су прави наследници Лењина, једног од највећих крволока у историји човечанства.
А Сорош је нови Хитлер, убица човечанства, као што се већ јасно и гласно говори на Западу.(1) Тако да су лингвофашисти, убице језика у свету и Србији, у себи спојили Лењина и Хитлера, који су, наравно, мрзели Христа баш како Га и џендераши мрзе.
ЕПИСКОП БАЧКИ У ОДБРАНИ РЕЧИ
Није нимало случајно да се епископ бачки Иринеј нашао међу првима који су, у име хришћанске вере, устали против насиља над језиком – овај владика је суптилни филолог и полиглота, човек који је много урадио на синодском преводу Новог Завета. Њему је од почетка било јасно да је „џендеризација“ језика насиље глобалистичких квази – елита, којима је циљ да људе сведу на контролисану марву Новог поретка, тобож у име „људских права“. Епископ бачки је 2021. написао:
„Прво: шта значи род илити модерни џендер? Традиционално, род и пол су синоними: имамо ’мушки род’ и ’женски род’, то јест особе мушког пола и женског пола, уз напомену да реч род има и друга, шира значења. Оба термина имају, међутим, веома неодређено, флуидно значење у светском и домаћем новоговору: ту не фигурирају само два пола и рода него их има сијасет, ваљда много више него што има нијанси у дугиним бојама, да се изразимо фигуративно.
Друго: шта је уствари дискриминација?
То је изворно латинска реч и значи најпре разликовање, а онда раздвајање, из чега се затим изводи и значење ускраћивање или ограничавање нечијих права. Као што се дâ запазити, примарно значење је позитивно, а тек оно изведено, секундарно, јесте негативно. Другим речима, разликовати једно од другог или у мислима одвајати једно од другог и није дискриминација у смислу који јој се придаје данас, код нас и у свету. Неприхватљива је, дакле, само она дискриминација којом се оправдава оспоравање другог и његових права у корист првог. Овде долазимо до наизглед парадоксалног, али сасвим исправног закључка: иако је разликовање и појмовно раздвајање људи, ствари и појава, према одређеним мерилима, у моралном смислу адиафорон или неутрално, раздвајање онога што је органски и суштински једно и јединствено, без обзира на одређене посебности, ипак нас незадрживо води у праву, негативну дискриминацију и укидање толико хваљене и жељене ’родне’ и сваке друге равноправности, што ће рећи једнакости пред законом.“(4)
То и јесте циљ –да они, антифа есесовци (Само Сорош – СС) буду једнакији од нас, хришћана, и да нам прво заврћу уши, а онда секу главе, као што су радили Лењин и Хитлер. Али, неће моћи, неће моћи!
НЕРОДНА НЕРАВНОПРАВНОСТ
Србија је земља која огромном брзином изумире. Глобалистичке газде и налогодавци џендер фашиста у Србији то знају, и зато их терају да нас што пре џендеришу – да униште и последњи траг нормалне породице, и убију нашу једину будућност, децу. Епископ бачки зато каже: „Управо је то случај са агресивним пропагирањем ’родне идеологије’ и изгласавањем закона којим се тобоже штити равноправност и елиминише дискриминација, а у ствари се, уместо могуће или пак реалне неравноправности и дискриминације мањинских социјалних група од стране већинског друштвеног корпуса, на мала врата уводи неравноправност и дискриминација већине за рачун мањине или чак за рачун потпуно минорних кругова, оних у статусу статистичке грешке. Писац ових редова је, штавише, склон да мисли да нова, ’џендерска’ идеологија и пратећи закони дискриминишу све одреда, и већину и мањину. Јер, и већину и мањину приморава да се деле и отуђују једни од других и да говоре непостојећим језиком. Већ ’свети’ 8. март као ’празник женâ’ био је небивали акт дискриминације и понижавања ’женског рода’, те благословене половине или, можда, натполовичне већине у човечанству. Прећутана, али подразумевана порука тога псеудопразника, барем по нашем мњењу, јесте порука: ви жене имајте 8. март као милостињу или, ако тако више волите, као утешну награду, а сви остали дани у години су и убудуће наши као што су и досад били. Ову ’удицу’ је ’женски род’, нажалост, мање-више ’прогутао’. Ујдурма са ’родним’ новоговором и тобожњом законском заштитом ’родне равноправности’ само је, по нама, ’димна завеса’ и камуфлажа. Порука је она осмомартовска: ево вам језичка играчка да се забављате, а у реалном животу ће вам послодавац и убудуће говорити: ’Бирај: или трудноћа или посао’, да не набрајамо даље податке о положају многих наших сестара или, ако хоћете, наше браће женског пола, оних што треба да имају илузију о свом све повољнијем положају, и то захваљујући џендер-идеологији ’врлог новог света’ и законодавној генијалности посланикâ (и ’посланицâ’, иако посланица значи писмо) у српском парламенту.“(4)
Осми март, комунистичка лаж маскирана у Дан жена, сада се зове „родна равноправност“, мада је њен циљ да се нико више не рађа, и да завлада робна и робовска равноправност – да сви будемо и роба за продају и робови глобалиста, и да не видимо даље од носа и стомака. Неће моћи, неће моћи!
ЦРКВА НЕ ПОНИЖАВА, НЕГО ВЕЛИЧА ЖЕНУ
Епископ бачки нас је подсетио да у Цркви жена није понижена, напротив. Јер учење Православне Цркве је, како он истиче, јасно као дан: „На самом почетку прве библијске књиге, Књиге постања, говори се и о стварању човека. Бог ствара човека ’по обличју својему’ (Пост. 1, 26 – 27), али га ствара као ’мушко и женско’ (1, 27), као ’човека и човечицу’ (2, 23), као човека и човековог ’друга (тачнији превод: помагача, сапутницу) према њему’ (2, 18 и 20), при чему израз према њему указује на природну једнакост мушкарца и жене, како овај израз тумаче Прокопије из Газе, писац из 5. – 6. века, и наш познати теолог, епископ Атанасије (Јевтић, +2021). Последица пак природне једнакости мушкарца и жене јесте упућеност једног на друго, а из ње следи реалност брака и породице: човек ће се ’приљубити жени својој’ и њих двоје ће се сјединити ’у једно тело’ (2, 24; ср. IКор. 6, 16 и Еф. 5, 30 – 31), то јест у једно двоједино биће, у нераскидиву заједницу љубави.
Другим речима, Бог је створио човека као мушкарца и жену да би се они остварили као муж и жена. Овај став старозаветног писца наводи, развија и аутентично тумачи Сâм Господ Исус Христос: ’Нисте ли читали да је њих Творац од почетка створио као мушко и женско? Због тога ће оставити човек оца својега и мајку, и приљубиће се жени својој, и биће двоје једно тело, тако да нису више двоје него једно тело. А што је Бог саставио, човек да не раставља’ (Мат. 19, 4 – 6; овде није згорег напоменути да је управо растављање једно од основних значења именице дискриминација). Јединство мужа и жене не укида, наравно, њихову природну посебност и личносну другост или различитост. И обрнуто: посебност, другост, различитост, самосвојност, не само што није препрека јединству него је његов предуслов. Јединство није јединцата датост једног и јединог већ јединство између једног и другог.
Према томе, муж и жена су истовремено и у једнакој мери двоје и једно – двоје у узајамном личносном прожимању (перихорези), а једно по природи и по природним даровима и способностима. Ову јеванђелску истину на ненадмашан начин илуструје и објашњава свети апостол Павле кад упоређује однос мужа и жене са односом Христа и Цркве (види Еф. 5, 31 – 32), с разлогом зване и Невеста Христова (види Откр. 21, 2 и 9). Христа и Цркву истовремено и у једнакој мери и разликујемо и поистовећујемо. На то нас упућује и Павлова слика Христа као Главе Цркве (Еф. 1, 22; 5, 23 и 30; Кол. 1, 18), а Цркве као Тела Христовог (IКор. 12, 27; Еф. 1, 23; 5, 23 и 30). Главу и Тело разликујемо, али смо притом свесни да их не можемо раздвојити (латински discriminare) јер су онтолошки једно: глава без тела постаје лобања, а тело без главе – леш.
Све ово значи да ниједно посебно својство, као што су национална припадност (’нема Јудејина ни Јелина’, ’нема варварина и Скита’), социјални статус (’нема роба ни слободнога’) и биолошка разлика полова (’нема рода мушког и женског’), не може да наруши – а камоли да поништи – суштинско, егзистенцијално, органско, нераздељиво јединство хришћана, па и људи уопште (’јер сте сви ви један човек у Христу Исусу’, односно Христос је ’све и у свима’ (Гал. 3, 28 и Кол. 3, 10 – 11).“(4)
Биће које Црква, после Бога, највише поштује је Мајка Божја, Богородица (наш народ каже да и Бог има Мајку). Она није само изнад свих људи, него је виша од највиших анђела. И нама, православнима, квазифеминистичке џендеруше ће да причају о „непоштовању жена“. Неће моћи, неће моћи!
УПУТНИЦЕ:
1. https://ifamnews.com/sr/ilon-mask-poredio-sorosa-s-cuvenim-zlikovcem-magnetom
2. https://ifamnews.com/sr/zastrasujuce-detrans-muskarac-izneo-istinu-o-promeni-pola
4. Још о „родној равноправности”, дискриминацији и законима који се на њих односе