Маја није имала близаначке трудноће, а по први пут је постала мајка у 25. години. Тад су добили Милицу, после које су се рађали само дечаци, а Маја је хтела бар још једно женско дете. Та жеља јој се остварила тек са седмим дететом кад је родила Ружицу.
У њиховој кући не постоји подела на мушко-женске послове. Деца имају свако своје задужење. Тако је Милош задужен да иде у продавницу, Милица води рачуна имају ли сви чарапице на ногама како се не би прехладили, Милан и Михаило брину о бебама и врло су пожртвовани и одговорни, иако су тако мали.
Свакодневне дилеме са којима се сусреће стављају је у позицију да доноси ни мало лаке одлуке.Ево како се сналази:
-Дешавало се да нам се поквари машина за веш и то нас потпуно паралише јер је укључујемо два-три пута дневно. Судове перемо нон-стоп, а само за један дан треба нам око седам векни хлеба и исто толико литара млека. Тај број се стално повећава.
– Морамо да купимо две чоколаде од 300 грама, које су довољне тек толико да се свако дете заслади, али не и наједе. Ипак, деца су врло скромна и уместо играчкама највише воле да се играју једни са другима. Буде ту и кошкања, безазлене дечје кавге и задиркивања, али кад падне ноћ у кревет се не иде док се сви прво међусобно не изљубе.
Кад заспу, обавезно их обиђем. Прво их пребројим, а кад се уверим да су сви ту и кад видим како безбрижно и слатко спавају схватим колико сам срећна жена – прича Маја и додаје да се тад у тишини врло често пресабира да ли се током дана огрешила о неко дете, као и да ли је добар родитељ.
Свесна је да физички не може да се сваком посвети у оном тренутку кад је њима то потребно, па је зато понекад и гризе савест. Али брзо је прође јер и да има двоје деце, та питања би је свакако понекад мучила.
Маја се противи ставу појединих да су велике породице социјални проблем друштва:
Чим почнете да се жалите како вам лоше иде, одмах следи рафал питања и осуда. Шта вам требају толика деца, од чега мислите да их издржавате и школујете, није поента само правити децу… Баш зато имам велику жељу да докажем да то није тако и из тог разлога ми ћутимо, радимо и боримо се за своју децу – наглашава Маја и открива да је и председница удружења „Персида Карађорђевић“, које се бави проблемима вишедетних породица. Поред тога, води издавачку кућу „Глас Србије“, која издаје „Краљевске новине“, као и „Глас Србије“. Управо због тога што има приватну фирму, права на дечји додатак нема, али она је верујућа жена те не посматра живот искључиво кроз новац .
-Свака друга породица у Србији има само једно дете. Мислим да уопште није проблем у новцу, већ у томе што људи из своје себичности и саможивости неће да имају више деце. Хоће људи свој мир, неће да им неко овако као мени стално виси над главом и чупа их по цео дан. Али ја то волим и моја деца су мој живот – закључује Маја на крају разговора, током ког је у сваком тренутку око ње било бар четворо деце. Једни су се смењивали у крилу, други на раменима, а трећи на ногама. И тако по цео дан.
И поред свих ових обавеза стиже и да пише поезију.
Благо оном ко довијека живи, имао се рашта и родити.
( цитат: Горски вијенац , П.П.Његош)