ШТА ОНИ ХОЋЕ?
Политичким хомосексуалцима, квислинзима Империје Џоука Бајдена и кловновског Брисела, није довољна толеранција – живи, и пусти друге да живе. Они хоће да им сви аплаудирају, да их називају херојима људских права, да им певају химне; и, на крају крајева, да им понуде своју децу на усвајање.
Слободан Антонић је одавно рекао шта је у питању: „Они не желе само да буду „остављени на миру“, они желе да, управо као хомосексуалци, буду „прихваћени“, они желе „признатост“ за своју хомосексуалност, „признатост“ да то што раде није ништа лоше, ништа срамно или стидно, већ „нормално“ („варијетет нормалне људске сексуалности“, како каже Зорица Мршевић/…/). Но, ако их на тај начин не „прихватите“ и не „признате“ – дакле, чак и ако сте против закона о содомији, али ипак одбијате да примите „истополне бракове“ или не желите да пристанете на коришћење сликовница у школи у којима се деци приповеда о заљубљеном „принцу и принцу“ или о срећном детињству са „двојицом тата“ – они се љуте, падају у гнев и често постају вербално агресивни према онима који јавно износе таква становишта.“
Па зашто, зашто, кад су тако мирни и толерантни?
„МАЦАСТИ“ ПРИВАТНО, АГРЕСИВНИ ЈАВНО
Сад се поставља питање – зашто су политички хомосексуалци тако агресивни, а представљају се као „пуфнасто – мацасти“, бенигни „људскоправаши и људскоправашице“?
Антонић пише: „Критичари из редова хришћанских традиционалиста (…) сматрају да многи хомосексуалци, без обзира на сву њихову манифестну самоувереност у „природност“ хомосексуалности, ипак, крајичком своје савести, знају да је њихов начин живота погрешан. Многе од њих узнемирава сопствена савест, која им каже да у њиховом „стилу живота“ има нечег погрешног. Рецимо, проблематична може бити неретка центрираност живота на секс: „Ми смо опседнути сексом“, каже за геј популацију Мајкл Бронски, „сексуалност и еротицизам су ванредно моћна снага у животу свих нас, и геј култура то признаје и подржава“ (…). Из тога често следи промискуитетан живот, „опсесивно трагање за новим партнерима и сексом за једну ноћ“ (…), што сведоче и статистички показатељи о великом броју сексуалних партнера код припадника геј популације (…).“
Сад се боре за „брак“ и „брачну верност“, наравно; али то не мења суштину ствари.
СВЕ ЈЕ ГЕЈ ФРЕНДЛИ, А ОНИ, И ДАЉЕ, УЗНЕМИРЕНИ
Својевремено (1971) је мудри теоретичар Алтман тврдио да је случај „великог броја неуротичних, несрећних, компулсивно промискуитетних хомосексуалаца (…) резултат друштвених притисака и начина како су они те притиске интернализовали, а не резултат хомосексуалности као такве“ (…).“
Али, истиче Антонић, после три деценије су спроведена нова истраживања у „геј френдли“ срединама (Сан Франциско, Амстердам, Аустралија); по Антонићу, та истраживања „показују да се висока промискуитетност у геј заједници, као и чињеница да „гејеви и лезбијке имају већу стопу депресије, анксиозности, као и злоупотребе супстанци (тј. коришћење дроге – С. А) него што је она у општој популацији“ не може објаснити само фактором „друштвеног притиска“ (…), већ из извесним интристичним психолошким стањем.““
Па шта је у питању?
Зар није спроведена револуција?
Зар немају премијерку на челу Владе Србије?
Зар им министар/ ка Чомић/ ка није све обећао/ ла ( изабрати наставак у складу са „теоријом рода“)?
Откуд „немир у свемиру“?
СУОЧЕН СА СОБОМ
Антонић каже да „такав начин живота, који добија облик „опсесија и принудних радњи“ (obsessions and compulsions), може произаћи из доживљаја сопственог тела, како је уочавано и у нашој, нешто старијој психијатријско-социолошкој литератури (пре доба „политичке коректности“), као „аутентично постојећег само у хомосексуалној ситуацији“(…).Проблем настаје када потенцијални хомосексуалац неуротично тематизује своје полно опредељење, исцрпљујући се у бескрајном трагању за, како Себин каже, неухватљивом мушкошћу, тачније, од оног тренутка када његова сексуална активност постаје, како би рекао Франкл, хиперинтендирана. Његова мушкост у свом егзистенцијалном дуплицитету (као биолошки оквир и као недостижна вредност) потврђује се на на вишеструко болан начин само у хомосексуалним ситуацијама, а да би проблем био још апсурднији, у основи поништава његов самодоживљај као мушкарца“, цитира Антонић нашег стручњака Опалића.
Значи, није у питању само друштвена ситуација.
Има ту и нечег дубљег.
Оног из Дучићеве песме „Јабланови“; сви понекад, као Дучић у тој песми, стрепимо од сопствене сенке. Сви. И хетеросексуалци и хомосексуалци. Савест је озбиљна појава. Крајње озбиљна.
РАД САВЕСТИ
Савест је, каже учење Цркве, глас Божји у човеку. И њен рад није небитан. Антонић истиче:“„Покажи ми срећног хомосексуалца и ја ћу ти показати весео леш“, каже један јунак Марта Кроулија (Mart Crowley) у драми Boys in the Band ([1968]…). Осећај да се живи самодеструктивни живот, а што се може именовати и као „скривени рад савести“, узнемиравајуће делује на многог хомосексуалца (…). Неки ће од њих, међутим, то своје узнемирујуће парче савести почети да мрзи, а онда и да ту мржњу преноси на људе који му – будући да одбијају да „прихвате“ и „признају“ „природност“ његове (хомо)сексуалности – заправо говоре исто што и његова савест: „Не, то твоје није слобода, то није срећа, ти си роб својих сопствених опсесија и компулсија, оне ти разарају живот. И баш зато што си роб, ти си несрећан. Мораш нешто да предузмеш да би се ослободио“. Та, дакле, моја савест која ме копка и тај „узнемирујући други“ који ми говори заправо исто што и савест, постају сада предмет мога гнева, моје страсне мржње, моје борбе, па ја против својих „непријатеља“ почињем да улажем исту ону унутрашњу страст која, у основи, и производи цео мој садашњи хабитус, целу моју садашњу и будућу несрећу (…).“
Озбиљна мука је савест. За сваког од нас, потомака палог Адама, који се спасавамо само у Христу.
В ТЈОМ ДЈЕЛА
И тако дођосмо до краја приче. Југослав Кипријановић се нашао на суду, али савест ( свачија – и твоја и моја и њихова ) наставља да ради. А суд савести је неумитан, непоткупљив, неуморан. Савест је саборна свест човечанства онаквог каквим га је Бог саздао, а друштво није успело да га таквим сачува. Свако друштво се мења: диже се и пада, освештава се и тоне у греху, а савест, мирно, сталожено, свагда указује на добро и зло. И не вреде ту паре Империје и весела ( на енглеском ) дружина истомишељеника.
Јер, како рече Виктор Иго у својој песми „Савест“, „око беше и у гробу и гледаше на Каина“.
А Кипријановић чека. Да одговори и понесе одговорност. У име своје ( и наше ) хришћанске и људске савести.