Шта они раде с нашом децом, питам се искрено ужаснута. И шта стоји иза свега овога? Сви родитељи су (много) забринути за образовање наше деце. Зато смо, као родитељи, свесни да су они све беспомоћнији и изложенији нападима и идеолошком разврату појединаца.
ЛГТБ лобији и странке, организације и удружења која их подржавају и која подстичу пропагирање родне идеологије већ годинама су у крсташком походу како би своје идеје усађивали деци. Ако децу из дана у дан, годину за годином нападају и засипају овим идејама, сва ће на крају размишљати како лобисти и идеолози желе.
Деца су будућност. Али све неизвеснија будућност. Били смо сведоци – још једном – како су наша деца, студенти јавног института у Мостолесу, била изложена овом идеолошком чекићу.
Деца одлазе у јавну институцију где је потребна (наравно) сагласност родитеља да би их одвели на екскурзије, где не могу ићи без пратње итд. Међутим, испоставља се да ту свако може да дође (без дозволе и знања родитеља!), да их убеђује да су мушкарци тлачитељи чијег јарма жене морају да се ослободе или да што пре почну да узимају хормоне да би почели да буду оно што „заиста јесу.”
Ове године, мој син (који је у другом разреду средње школе) истрпео је тај разговор, пун насиља и увредљивих и деструктивних слогана.
И сама презентација предавача сама је по себи изјава о намерама: „Зовем се… и ја сам лезбејка“. Да ли је мог сина (или било кога) брига за сексуално опредељење ове даме? Прошле године предавање је морало да истрпи још једно моје дете, па сам ишла код директора да тражим објашњења: зашто породице нису обавештене о теми „туторијала”? Да ли знате ко долази да говори и шта ће да каже? Ко су говорници? Можемо ли ми родитељи да предложимо теме, да предложимо говорнике или одлучимо да наша деца не добију ниједан од ових „туторијала”? Могу ли и сама деца да нешто одлуче?
После много дискусија и много разговора, успела сам да добијем јасну слику: теме (посебно ове врсте) и ко их предаје диктира и намеће градско веће! Нема алтернативе. И нема шансе да се неко дете извуче.
Деца су већ свесна немогућности борбе. Знају да не могу да не присуствују предавању. Кажу да покушавају да мисле на друге ствари док та особа прича. Свесна су да не могу да одговоре или да се изјасне ако не желе да их школа издвоји и санкционише. А људи мисле да смо демократско друштво…
Волела бих да мислим да је решење да променим школу својој деци. Али то није тако лако. Нажалост, школе у које овај идеолошки ваљак не сме да уђе јесу оне приватне, а самим тим и скупе. Волели бисмо да можемо да их променимо, да деца удахну мало свежег ваздуха и слободе. Али не можемо то да приуштимо.
Питање које сви треба да поставимо гласи: зашто се јавна средства, новац пореских обвезника, користе за промовисање и наметање политичке или идеолошке агенде? Није ли ово дрско кршење права које родитељи имају да образују децу у складу са својим принципима, уверењима и вредностима, или барем да омогуће да деца имају непристрасно и објективно образовање?