Last updated on October 11th, 2021 at 02:38 pm
СУСРЕТ ЛЕКАРА
На једном научном скупу медицинара, доктор Раденовић из приче „Искушења професије“ (Миладин Ћосовић, лекар у пензији из Горњег Милановца, има ову причу у књизи „Под бременом истине“) одржао је реферат који га је довео у стање исцрпљености. Сви су га помно пратили, осим једнога, који је незаинтересовано читао новине. Изашавши на паузу, Раденовић среће управо тог незаинтересованог, који му се наметне као друштво. Реч по реч, испаде да је Проданић не само апологета, него и редовни упражњавач друштвене игре зване мито. Он не само да се тога не стиди; он сматра да је то сасвим нормално у друштву у коме живимо. (Деведесете су године 20. века. Као да се дeшева сада.)
Јер, вели Проданић, са уживањем пијуцкајући оно што му припада, и он је у младости веровао да треба бити поштен, а онда је схватио да су све то обичне глупости. Док је он био поштен, пацијенти су га заобилазили, сматрајући га уштогљеним чудаком, а његове колеге су се богатиле, градећи куће и купујући кола. Он има више станова, деца су му, на студијама у Београду, лепо смештена (Раденовић има само кућу, а син и ћерка су у неком изнајмљеном подруму, на студијама), вози мерцедес и – ужива. Зашто би се бактао научним радовима и рефератима који ништа не значе и никуд не воде? То што Раденовић мисли да је морални супермен обична је будалаштина. У друштву које ниподаштава лекаре, које понижава све што је вредно, мито је један од начина борбе за опстанак. Уосталом, што лекарима не плати држава, треба да плате пацијенти, који давање мита сматрају нечим уобичајеним.
НЕКА КОЛЕГЕ ПРЕСУДЕ
Раденовић устаје у име морала и Хипократове заклетве, и пита Проданића како му је савест мирна ако узима новац од осиромашеног и ојађеног света, који једва опстаје. Зар медицина није узвишено служење ближњима, а не пуко богаћење? Зар друштво не почива на солидарности и правди? Уосталом, зар се не види по количини алкохола коју колега Проданић конзумира да он има озбиљне проблеме са савешћу?
Спор остаје нерешен, али је Раденовић узнемирен, и он се, после свих реферата на стручном скупу, обраћа окупљенима и тражи њихово мишљење о расправи коју је имао са колегом. Неки га подрже, али већина сматра да су лекари заиста потрошна роба, загнани у ћорсокак из кога нема излаза, и да је Проданић у праву – продати се, да, ако нема другог начина да се плива у мутљагу. Један стар колега говори против Проданићевог схватања о непотребности лекарске узајамности и стручних скупова који су, уосталом, један од начина да се подиже здравствени ниво становништва. Углавном, средина је узбуркана – нестале су стручне теме, а појавили се социјални изазови.
НА ИСКУШЕЊУ
После свега, Раденовић се нађе у вртлогу својих мисли. Проданић му је рекао да његово поштење не значи ништа кад је изгубио везу са животом и стално је незадовољан. Заиста, он примећује да је све незадовољнији и раздражљивији, па се и према пацијентима лоше опходи. Код куће је нетрпељив према супрузи. Изгледа му да носи бреме кога се не може ослободити, али више нема снаге да га вуче са собом. Загледа се у дубине своје личности и схвата да морал, који није оплемењен складним унутрашњим распоредом снага, такође потајни извор отрова. Наког овог самосазирања се мења, и поново постаје човечно смирен; враћа се, са љубављу, и својој жени.
А онда долази искушење. Један пацијент, који има срчаних тегоба, послат је на лекарску комисију ради вишемесечног боловања. Он га моли за позитивно мишљење, јер комисија верује Раденовићевим извештајима. Доктор, после разматрања његовог здравственог стања, даје такво мишљење. Пацијент искористи тренутак његове непажње, и стави му сто марака у џеп.
ИСКУШЕЊЕ ЈЕ ПОБЕЂЕНО
Раденовић их касније нађе и одмах схвати о чему је реч. Колеба се. У новчанику има неколико стотина динара, а питање кућне економије би, са датим маркама, било решено на месец дана. У њему се води оштра борба савести коју он решава за време породичног ручка са женом и децом. Када им објасни откуд му паре, супруга тражи да их одмах врати пацијенту (што није лако – где је он отишао?), син би да се потроше на њихове потребе, а ћерка зна да отац неће погрешно поступити… После извесне свађе сина са остатком породице, нађено је соломонско решење – новац дати као прилог цркви, а то рећи пацијенту приликом сусрета с њим.Ћерка је поносна на оца, а и син ће га, ускоро, сасвим разумети. И заиста: Раденовић је пацијенту рекао све што је требало рећи, на шта се овај запањио и, са дозом сажаљења, прихватио да је његов новац завршио у храму.
Када је Конфучију, док је радио на царини, један понудио мито, и рекао му: „Узми, нико неће знати“, Конфучије је одговорио: „Ти знаш, ја знам, небо зна. Ко не зна?“ Доктор Проданић се јавља свом колеги, и признаје да је ипак боље бити незадовољни Сократ него задовољна свиња.
МИТОЛОГИЈА ПОДМИЋИВАЊА
У свом огледу „Култура корупције и антикорпција у култури“ Златко Минић, који је својевремено радио у Агенцији за борбу против корупције, истиче да је идеја подмићивања као пута ка решењу дубоко укорењена у нашој средини: „Наизглед је јефтиније платити мито саобраћајцу него платити скупљу казну, наизглед је брже и ефикасније платити службенику него чекати неколико дана или недеља или месеци за дозволу или потврду. Колико је корисно за друштво жртвовати се залећући се главом у тај зид, како делује да понекад чине неки од истакнутих антикорупцијских активиста у Србији, није део ове анализе. Наизглед је сигурније ћутати када вам неко тражи мито за добијање посла него ризиковати положај на тржишту. Такав однос према корупцији потврђују сва истраживања од 2001. године и великог истраживања Центра за либерално демократске студије, до истраживања које је у јуну 2010. године спровео Републички завод за статистику за потребе Уједињених нација, канцеларије за дрогу и организовани криминал. Грађани корупцију доживљавају као озбиљан проблем али су спремни да плате (и да сами први понуде новац пре него што им се тражи) како би били сигурни да ће добити нешто што им ионако припада или како би добили нешто што им не припада. Одрећи се корупције је велики и тежак корак у незахвалном окружењу које је деценијама грађено на принципима насталим укрштањем приземних анималних инстинкта повампирених у доба борбе за голи опстанак деведесетих година прошлог века и инстинкта борбе за економски опстанак у условима огољеног либералног капитализма. За такав корак потребна је велика лична храброст и подршка окружења, подршка малих кругова из најближег окружења, који ће спојени са мноштвом других малих кругова створити онај већ помињани талас.“
То је талас који нас потапа.
ЗАШТО ОПСТАЈЕ ПОДМИЋИВАЊЕ
У свом раду о уобличењу коруптивних образаца у нас кроз елементе традиције, Милица С. Јоковић каже, између осталог: „Мито и подмићивање су опстајали јер се, на основу искуства, полазило од става да и од садашњег зла постоји веће зло. То уводи прагматични приступ, па људи прихватају зло тако што га мере и сматрају да ће лакше изаћи на крај с мањим злом када га упореде с већим које би их лако могло погодити. Ово је трагична чињеница и искуство које код нас одржава мито и подмићивање, односно корупцију. То улази у ментални склоп који се преноси из генерације у генерацију, што се може зауставити само применом радикалне мере. Другим речима, успостављањем ауторитета закона, односно спровођењем до краја владавине права у свакодневном животу.“
Прича Миладина Ћосовића о искушењима лекарске професије допринос је борби против устаљених образаца понашања који су нас и довели до дна на коме се налазимо.