Управо је на делу узбудљив правни рат за слободу говора. Он траје, с промењивом срећом, четири године. Две важне битке су добијене, једна је у току, а непријатељ се спрема да отвори читав нови фронт. Морамо бити свесни тог рата, а било би добро понешто и да припомогнемо, како се не бисмо сутра изненадили када не будемо у прилици да читамо овакве текстове – јер се више неће смети писати или објавити.
У овом чланку говорићу од бици коју управо води Владимир Димитријевић. Гледао сам га како две године, погурен, вукљајући торбу пуну књига, путује из Чачка како би у београдској Палати правде одговарао на тужбу за дискриминацију мишљењем.
Против њега стајала је једна крсташка НВО, жељна да га осуди, па да га као „осуђеног хомофоба“ избаци из службе („треба да се запитамо – да ли желимо да људи попут Димитријевића буду део образовног система и да раде с нашом децом?“). Иза те НВО стајала је моћна Повереница, иза ње пак богати фондови, један закон који јој је давао одрешене руке за прогон, те феминистички и ЛГБТ идентитарци. Иза свих њих стајали су Брисел и Вашингтон, њихове моћне и богате бирократске структуре. А на крају, како је упозорио и генерални секретар НАТО: „НАТО има одговорност и прилику да буде водећи заштитник женских права“. Спремна је, дакле, била и авијација из Авијана.
Све због доброг Владе Димитријевића…
Па ипак, прву битку Владе је добио – захваљујући, како ћемо видети, једном интелигентном и храбром судији. Наравно да је то распомамило Левијатана. И ево Димитријевића поново на удару.
КАКО ЈЕ ДИМИТРИЈЕВИЋ ТРИ ГОДИНЕ ГОЊЕН
Све је почело тако што је Димитријевић на свом сајту објавио текст у ком је, између осталог, написао да је „једино природна – заједница између мушкарца и жене”. На то је НВО „Да се зна“ поднела Повереници за заштиту равноправности притужбу, у којој је окривила Димитријевића да „наведеним текстом ствара непријатељско, понижавајуће и увредљиво окружење за припаднике/це ЛГБТ заједнице“, те да „подстиче неравноправност и нетрпељивост“ (овде 210).
На основу ове притужбе, Повереница је одмах упутила писмо Димитријевићу у ком га је позвала да, као први корак у процесу који се води против њега по Закону о заштити од дискриминације (ЗоЗД 2009), одговори на ову оптужбу (види овде).
Оптужба за дискриминацију била је бесмислена. Како је својим написом Димитријевић могао некога да дискриминише? Он није на државној функцији да би могао било коме да ускрати право које му припада – што је реално значење те речи. Није прекршио право неке конкретне особе да склопи брак с другом особом истог пола – та забога, он није матичар. Он није агитовао да се прекрши ниједан закон, позивајући, на пример, матичаре да одбију да венчају мушкарца с мушкарцем – јер такво право ни не постоји. Само је изнео свој вредносни суд, без позивања на насиље или на било какву противзакониту радњу. Свеједно, оптужен је да његов текст ипак представља „дискриминацију“ ЛГБТ особа (?!).
Одазивајући се позиву Поверенице да се изјасни, Димитријевић је објавио текст у ком је одбио све оптужбе за дискриминацију. У њему је нагласио да је само користио слободу изражавања, не би ли „као православни хришћанин“ изнео „свој став о природној породици“, који „заснива на Светом Предању Цркве од Истока“.
Повереница је била незадовољна овим одговором, те је изрекла мишљење да су Димитријевићеви ставови „узнемиравајући, понижавајући и представљају повреду достојанства групе лица на основу својства, чиме су прекршене одредбе чл. 12. ЗоЗД“. На тај начин он је, по оцени Поверенице, писаном речју извршио акт дискриминације према ЛГБТ популацији, те је позван „да на свом сајту упути јавно извињење особама другачије сексуалне оријентације, као и да се убудуће суздржи од аката и изјава којима се крше прописи о забрани дискриминације“.
Важно је нагласити да Повереница у свом спису индиректно и сама признаје да Димитријевић није позивао на насиље, реферишући „на пресуду Европског суда за људска права у предмету Вејделанд и други против Шведске (од 9. фебруара 2012. године) у којој је суд истакао да (…) `напади` на одређене особе почињени вређањем, исмевањем или клеветањем одређених група становништва могу бити довољни како би се власти определиле да сузбију овакав говор и у оним случајевима када у говору нема позива на чин насиља или друга кривична дела“.
Димитријевић, међутим, и даље не сматра да је за било шта крив, те објављује одговор Повереници на њено мишљење, у ком каже: „нећу се извинити покрету политичких хомосексуалаца, нити ћу, ако Бог да, одступити од својих православних и хришћанских ставова“. Такође, Димитријевић је наставио да на свом сајту објављује чланке о ЛГБТ питању (овде и овде).
На то је НВО „Да се зна“, 30. јануара 2019, поднела тужбу против Димитријевића Вишем суду у Београду (овде 242-249). У тужби се, између осталог, Димитријевић окривљује да „изражава идеје и ставове да је једина природна заједница, заједница између мушкараца и жене, и да је само таква заједница – природна породица“ (244; све је изворно истицање). Наводе се, такође, као дискриминаторне и следеће Димитријевићеве реченице (246):
– „Хомосексуалне везе су грешне и подлежу осуди“;
– „Хомосексуалне тежње се лече, као и остале страсти које муче палог човека“;
– „Повремено се изопачења људске сексуалности испољавају у форми болесног осећања припадности супротном полу, чији је резултат покушај да се промени пол (трансексуализам)“;
– „Савремена борба ЛГБТ покрета нема никакве везе са правима хомосексуалаца, него је реч о политичкој идеологији коју намеће глобалистичка Империја Вашингтон–Брисел, с циљем да разори природну породицу“.
Тим и другим исказима, тврди се у тужби, „продубљују се стереотипи о ЛГБТ лицима којима се ствара непријатељско окружење за та лица“ (246). Како је по чл. 12 ЗоЗД кажњиво „стварање непријатељског, понижавајућег и увредљивог окружења“, а у чл. 13 ЗоЗД „поновљена дискриминација“ означена је као „тежак облик дискриминације“ – може се рећи да је управо то оно што ради Димитријевић, тврдила је НВО Да се зна (247).
Опет је важно упозорити да се и у овој тужби реферисало на пресуду ЕСЉП Вејделанд и други против Шведске, у којој се даје право ограничавања слободе говора и „када у говору нема позива на чин насиља или друга кривична дела“ (исто). Стога је Да се зна тражио од суда да донесе пресуду да је Димитријевић „извршио тежак облик дискриминације“, затим да се Димитријевић обавеже да ће уклонити своје текстове, те да више неће објављивати сличне „дискриминишуће“ чланке (248).
КАКО ЈЕ ДИМИТРИЈЕВИЋ ПОБЕДИО
Првостепени судски поступак по овој тужби трајао је више од две године и завршио се 17. маја 2021. пресудом Вишег суда у Београду (бр. 2-П-410/19) коју је потписао судија Срђан Јончић. У пресуди су одбијени сви тужбени захтеви против Димитријевића као неосновани.
У образложењу се указује „да су наведени текстови објављени на приватном сајту, односно да је изостала активност којом се одређеној или неодређеној групи намеће одређени став“ (стр. 11; моје наглашавање). То случај В. Димитријевића, оцењује судија Јончић, разликује од случаја Вејделанд и други против Шведске (11-12). У овом другом случају, наиме, реч је о томе да су 2004. године чланови организације Национална омладина у ђачке ормариће једне више гимназије убацивали летке у којима се у негативном контексту говори о ЛГБТ особама. Тиме су, на известан начин, принудили кориснике ормарића – који су, уз то, и „у осетљивом узрасту“ – да њихове негативне исказе о ЛГБТ особама прочитају (12).
Ништа од тог, каже се у пресуди, не постоји у случају В. Димитријевића. Он никога није довео у положај да не може а да не чита инкриминисани текст. Чланак није растуран тако „да је било немогуће да буде игнорисан“ – тзв. заробљена публика (captive public), нити је његов чланак био намењен старијим малолетницима (средњошколцима). Особе које су га читале слободно су одлучивале хоће ли посетити Димитријевићев сајт или не.
„Објављивање информације на приватном сајту“, наглашава се даље у пресуди, „мора се анализирати кроз анализу `сразмерности` сходно чл. 10. ст. 2 Конвенције. Наиме, утицај јавно изражених ставова на приватном сајту мора бити сразмеран величини публике до које би могао допрети“ (12). Европски суд за људска права (ЕСЉП), заправо, изричито каже да није исто да ли је неки исказ саопштен „на онлајн сајту с малом читалачком публиком или на мејнстрим, веома посећеним интернет страницама“ (овде §79).
Рецимо, Димитријевићев чланак, од ког је све почело, прочитао је на његовом сајту до данас, значи за неких 40 месеци, укупно 6.231 човек. То се не може ни поредити с тим када би чланак, примера ради, био објављен на порталу Блица, који је само у једном месецу, у јуну 2021. имао 2.847.757 индивидуалних посетилаца. То је сразмерно читавих осам и по хиљада пута више! Јасно је да Димитријевићев инкриминисани текст уопште не задовољава критеријум „утицајности“ које поставља Европски суд за људска права.
У пресуди се, такође, види настојање судије да утврди да ли су два Димитријевићева текста реално произвела ма какву дискриминацију. То питање постављено је и сведоку тужитеља, М.К, члану НВО „Да се зна“. М.К. је, према пресуди, дао следећу изјаву:
„Ја сматрам да овакви текстови генерално имају лошег ефекта на друштво у целини (…). У друштву увек постоје снаге које желе да умање достигнути ниво људских права. Оваквим текстовима се нормализује деловање које има за циљ умањење достигнутих нивоа људских права. (…) Због овог текста нисам лично имао проблема, али сам у прошлости као геј мушкарац имао много проблема због сличних ставова које има тужени. Прошао сам кроз малтретирања у школи. (…) Није ми познато да се неко нашао пред судом због акта насиља изазваног писањем туженог“ (9; 10).
Као што се види, сведок тужбе је потврдио да Димитријевићев текст није био узрочник некакве одређене и познате дискриминације или насиља, већ да се све своди на сумњичење да је такво мишљење потенцијално опасно. По процени тужитељске стране, Димитријевићево становиште може да доведе до дискриминације или насиља, али – на терену фактицитета, не постоје докази за то, постоји само сумња у могућност. Наравно да то не може бити довољно за осуду.
КАКО ДИМИТРИЈЕВИЋА И ДАЉЕ СУДСКИ ПРОГОНЕ
И тако долазимо до онога што се сад дешава. Незадовољна пресудом, НВО Да се зна жалила се, 21. јуна 2021, Апелационом суду у Београду. У жалби се, најпре, наводи да је Димитријевић „активно“ радио на „изношењу екстремних ставова у вези са ЛГБТ лицима“ (стр. 3), будући да он „своје ставове шири јавно у смислу да их прихвати што већи број људи“, те да је његов „циљ анимирање што шире јавности“ (3), пошто „жели да његови ставови буду прихваћени од стране већине у друштву“ (4). О, каква дрскост!
Димитријевићев сајт, каже се даље у тужби, није приватни, јер су „сви садржаји на том сајту јавно доступни свим лицима“, а „сајт служи управо за ширење идеја и ставова које тужени износи и у спорним текстовима“ (3). Штавише, на Димитријевићевом сајту се „великим бројем објављених текстова и књига, као и предметним текстовима, вређају ЛГБТ лица“ (4), а „постоји и посебна опасност јавно објављеног садржаја који се без контроле лако и даље преноси, те је један од текстова“, ужаснута је ова НВО, „пренет и на порталу Стање ствари“ (4).
Стога се тужитељи питају „да ли је суд желео да каже да тужени на интернет страници која је свима доступна може да објављује било шта, и то без икаквих правних последица само зато што је реч о интернет страници коју сам уређује и коју поседује?“ (5; све је изворно наглашавање).
У том смислу, НВО Да се зна одбија да прихвати аргумент из пресуде да Димитријевић никог није довео у положај да не може а да не чита инкриминисани текст (тзв. заробљена публика), тврдећи да „онда нико никад не би могао одговарати за јавно изнету реч у медијима и на порталима – јер, читалац може одлучити да ли ће посетити одређени портал, да ли ће угасити телевизор, да ли ће купити новине итд“ (5).
Ова НВО случај Вејделанд тумачи тако да је том приликом, наводно, „суд истакао да (…) `напади` на одређене особе почињени вређањем, исмевањем или клеветањем одређених група становништва, могу бити довољни како би се власти определиле да сузбију овакав говор и у оним случајевима када у говору нема позива на чин насиља или на друга кривична дела“ (6).
Такође, НВО Да се зна указује да је Димитријевић гимназијски професор, те да је „сасвим извесно да његов лик и дело прате и његови ученици, посебно на интернету“ (4). „Замислимо да ученик туженог, како се и очекује, прати лик и дело свог професора, (…) и да је тај ученик одрастао у систему вредности у ком је породица јако битна“, те да је „кренуо да чита текст У одбрану природне породице“, што значи да је „тај ученик бирајући да прочита текст о породици изабрао да прочита и екстремне ставове о ЛГБТ особама“. То је „неприхватљиво“ јер би се тиме „одговорност за ширење предрасуда пребацила на јавно мнење“ – то јест на ученика – „док би изостала одговорност оних који шире предрасуде“ – то јест професора Димитријевића (5).
На крају своје жалбе ова НВО се с висине обраћа суду, питајући се „да ли је суд уопште прочитао предметне текстове и у ком смислу сматра да је прихватљиво на тај начин релативизовати предмет спора и ставити у `исти кош` хетеросексуалне особе, као већинске у друштву, и ЛГБТ особе, које припадају једној од најугроженијих мањинских група у друштву“ (6-7). „Нису јасни наводи суда да суд не може да заобиђе чињеницу да у сваком друштву постоји одређени број људи који имају традиционалне, конвенционалне и крајње ригидне ставове (…), те да треба имати у виду да је тужени лице традиционалних уверења“. „Могло би се закључити да је суд заузео став (…) да му је из тог разлога дозвољено да вређа ЛГБТ лица и да шири јавно ставове којима се за та лица подстиче непријатељско окружење и шире предрасуде“ (7), ишчуђава се ова НВО.
Слобода уверења и говора јесте европска вредност, али „историја нас учи о опасностима толерисања злоупотребе слободе говора и изражавања, јер дискриминаторни говор управо представља прекорачење, злоупотребу те слободе“. Отуда је, тврди Да се зна, „веома важно санкционисати дискриминаторни говор, при томе јасно указујући где престаје слобода говора, а где почиње дискриминација“ (9).
Ову тужбу НВО завршава правим покличем против слободе мишљења, позивајући се на разлог „погрешног“ мишљења: „Доношење закључака дедукцијом и на основама опште признатих и прихваћених начела и моралних норми погрешно интерпретираних у циљу стварања пројектоване слике и жељеног ефекта, могу бити веома опасни, како за појединце тако и за друштво у целини“ (19).
ЗАШТО ЋЕ, АКО ЈЕ ПРАВДЕ, ДИМИТРИЈЕВИЋ ДА ПОБЕДИ
Готово је симпатично колико су НВО тужитељи простодушни у својој намери да забране свако другачије мишљење само уколико испуњава један једини услов – да га они оцењују као „погрешно“, „увредљиво“ и „дискриминишуће“.
У модерном и цивилизованом друштву ниједна група не може имати ту врсту привилегије да одређује које је мишљење дозвољено, а које не. Слобода мишљења и изражавања је, када смо већ код европских вредности, изричито зајамчена чл. 10 Европске конвенције о људским правима, а Европски суд за људска права, као званични правни интерпретатор конвенције, јасно одређује услове под којима се може ограничити право на слободу изношења мишљења (захваљујем се Браниславу Ристивојевићу што ме је снабдео грађом из које сам схватио логику ЕСЉП).
Дакле, да би се неко мишљење ограничило потребно је, сматра ЕСЉП (овде §61-66), да се стекну три кумулативна услова (значи сва три истовремено):
- да је инкриминисана изјава вулгарно увредљива;
- да је намера изјаве позив на насиље; и
- да је изјава дата у напетом социјалном контексту, када је разумно претпоставити да позив на насиље може директно да изазове насиље.
Ad 1. Што се тиче првог, Суд сматра да „употреба вулгарних фраза сама по себи није одлучујућа у оцени да ли је на делу увредљиво изражавање (offensive expression), зато што (таква употреба – С. А) може да служи и у чисто стилистичке сврхе; за Суд стил представља део комуникације као облик изражавања, те је као такав заштићен једнако колико и садржина идеја и информација које се налазе у самој изјави“ (овде §68). Употреба вулгарности, наравно, код критиковане стране често рађа осећај увређености, али „иако су таква осећања разумљива, она сама по себи нису довољна да би се ограничила слобода изражавања; тек пажљивим испитивањем контекста у којем су употребљене увредљиве речи, може да се направи смислена разлика између шокантног и увредљивог језика, али који је заштићен чл. 10 Конвенције, и оног који се не може толерисати у демократском друштву“ (овде §69; моје истицање).
Ad 2. Други услов тиче се намере изјаве (овде §65), где је, по Суду, од одлучујућег значаја „да ли текст, и поред својих заразних речи, (не)охрабрује на употребу насиља“, што је „есенцијални фактор у разматрању“ (овде §36). У чланку, дакле, морају бити јасно идентификована она места у којима се публика „охрабрује на употребу насиља“, уколико се он жели подвргнути ограничењима, у супротном овај услов не сматра се испуњеним.
Ad 3. Трећи услов, према мишљењу Суда, тиче се социјалног контекста, који је морао да буде такав „да је општа безбедносна ситуација у том крају била напета, или да је било сукоба или нереда, или да су постојале (…) било које друге посебне околности у којима би дотичне изјаве могле произвести непосредне незаконите радње“ (imminent unlawful actions), укључив и „изложеност стварним претњама физичким насиљем“ (овде §78).
Димитријевићев текст можда је увредио чланове неке групе, али да би његова слобода изражавања била ограничена, тај текст је морао, осим увређености НВО Да се зна (услов 1) да садржи и позиве на насиље (услов 2), и, уз то, да је објављен у експлозивној друштвеној атмосфери, када он реално може да узрокује акте насиља (услов 3). Димитријевић ни експлицитно ни имплицитно није позивао на насиље (услов 2) – то, уосталом, кажу и сами тужитељи будући да се, подучени од Поверенице, позивају на случај Вејделанд. Али, првостепени суд је јасно уочио смисао Вајделанд-изузетка: он подразумева затворену публику, а код Димитријевића тога на делу није било.
Или да то јасно кажемо нашим НВО тоталитаристима: „Да, Димитријевић на свом сајту може, ма колико то тешко било прихватљиво ауторитарном уму, да пише и објављује буквално шта му падне на памет и дословно шта год пожели, само ако у напетим друштвеним околностима (услов 3) не позива на насиље (услов 2)“.
А што се тиче услова 3, можемо се запитати о каквој се „екплозивној“ атмосфери може говорити у Србији данас, барем када је реч о ЛГБТ питању, ако знамо да се од 2014. уредно и без изгреда одржавају геј параде, као и то да је отворено геј политичарка 2016. постала најпре министарка, а већ 2017. и премијерка српске владе? И каква је то, уопште, „угрожена група“ чија је чланица ни мање ни више него на врху извршне власти?
Европски суд за људска права, такође, јасно каже да ако је реч о „тексту који је аналитичке природе и који не садржи ниједан одломак који би могао бити описан као позив на насиље“, а „без обзира колико је непријатан и неприхватљив“ за било кога – постоји „право јавности да буде информисана на другачији начин о ситуацији“ (овде §52). Суд сматра да „када је реч о чл. 10. ст. 2 Конвенције, има врло мало простора за ограничавање слободе говора када су у питању политички говор или дебата о питањима која су од јавног интереса“ (овде 58).
Димитријевићеви чланци били су управо то – аналитичке расправе о питањима од општег значаја, без позивања на насиље, те они апсолутно не смеју бити основ за било какав судски прогон – а судски прогон увек је и државни прогон.
ТЕРЕТ ВЛАДИН, ТЕРЕТ НАШ
Запрепастио сам се када сам видео како НВО Да се зна од Димитријевића, само за састављање последње тужбе против њега, тражи да јој још и исплати 60.000 динара. А цела та тужба школски је пример апела против слободе мишљења. Димитријевић ће, дакле, још имати и да новчано награди своје тужитеље што му ускраћују слободу да убудуће пише и говори оно што мисли о ЛГБТ питању?!
Сама идеја да ће Димитријевићу ем бити узета слобода говора, ем ће за то још морати и да плати, баш звучи некако перверзно. Али, Димитријевић сада ратује за све нас. Изгуби ли, и ми долазимо на ред.
Већ сама чињеница да је читалац овај текст прочитао до овог места, охрабрујућа је. И то је део отпора, и то је део помоћи. Ово је као у филму – појединац против система. А ми, ево, помажемо: ја који сам ово написао, сајт који је ово објавио, ви који сте ово прочитали… Помоћи ћемо и друго, кад затреба.
А Владе ће и даље ћутке подносити да га НВО активисти туже, Повереница опомиње, а суд позива на саслушање… Вући ће ону торбу с књигама од Чачка до Београда, и назад… Молиће се за све нас, за цео свет, чак и за своје непријатеље… Али, колико год га кињили, свагда ће, тихо и чврсто, остати при свом: „Ипак је неприродна“!
Видео снимци са округлог стола у Матици Српској:
„Положај српскога језика у савременом друштву (изазови, проблеми, решења)” – први део
Округли сто „Положај српскога језика у савременом друштву (изазови, проблеми, решења)” – други део
Округли сто „Положај српскога језика у савременом друштву (изазови, проблеми, решења)” – трећи део