СУСРЕТ СА СТАРЦЕМ
Претходно сам имао извесну преписку с њим (око мог писања о апокалипси), а размишљао сам и о женидби – сасвим неодређено, начелно, јер ниједну девојку нисам имао у виду. О старцу Тадеју у време оно могло се чути најдивнијих ствари (између осталог, спасавао је, молитвом, многе наркомане), али и којекаквих измислица – неки су код њега ишли као код неког гуруа, а кажу да су га нарочито „смарале“ извесне даме, које су га чак и питале да ли и како да се фарбају. Он је, са стрпљењем мученика, све примао и све слушао, казујући реч Господњу и слово истинске љубави. Штета је ипак постојала: о њему су, они и оне који га не разумеваху, причали све и свашта, као што данас причају о Николи Тесли као ванземаљцу.
Имам пријатеља чији је отац био из Витовнице. Док смо колима путовали ка манастиру, гледао сам пределе и уживао у необичности краја.
У манастиру је био још један старији калуђер – име сам му, авај, заборавио, с којим сам такође разговарао и чинило ми се (можда грешим) да би он волео да буде владика. Био је ту и један чупави искушеник, који је донео у шерпи неке укварене сарме, и питао оца Тадеја шта да ради с њима. Он му је, сасвим логично, рекао да их баци, на шта је искушеник казао: „Како да их бацим кад сам их спремао са толиком љубављу?“
Тада сам снажно осетио да отац Тадеј у братство прима разне људе, и никог не одгони. Такви су бивали извесно време, па су одлазили, ако не могу да остану поред човека чудесног смирења.
А никад нисам видео смиренијег од њега. Битијно смиреног, најкроткијег, не од овога света. Седео сам и поред патријарха Павла, који је био смеран и у погледу и у покрету, бивао сам уз дете звано владика будимски Данило, гледао сам несагледиве очи старца Клеопе Румунског, са каналићима на кожи испод доњих капака који сијали од мора проливених суза – само нико није био као старац Тадеј. Имао сам утисак да је он ту, али и да није ту – да није од овога света. Тај се утисак не може препричати. Благост, мекота говора и зарење зеница, звездице – јагодице на лицу побожне старости – није то довољно рећи. Он је био са нама, али у Царству смирења, у коме нема ниједне противне мисли.
Питао сам старца Тадеја како наћи жену. Рекао је да то данас није лако, јер у браковима који се склапају више нема супружанске са – упрегнутости у благи јарам Христов: један брачни друг вуче, други кочи, и то често бива мучење.
Чуо сам и још неке поуке:
– Сваки посао треба радити као Богу, а не као људима.
– Не треба роптати на претпостављене кад нам дају више посла него што нам прија, а они не раде.
– Најважније је чувати мир у помислима, да пали духови не би могли да нам нашкоде. Кад ми обраћамо пажњу на помисли које нам они убацују, они нас тиме побеђују. Човек је, својим мислима, самом себи највећи мучитељ. Шта ко мисли, себи мисли, шта ко ради, себи ради.
– Родитељима послушност треба да буде апсолутна. Чак и кад мајка има сто година, а син осамдесет, она има право да га бије и грди, јер је он за њу мало дете. Зато многи бракови немају среће; не вреди што се брачници воле, ако нису добили благослов родитеља.
– На радном месту ником ништа не треба говорити, него деловати речитим ћутањем личног примера.
– Данас је тешко оженити се: све је искварено. Жена неће да носи јарам са својим другом, него се измиче. Па и ако га понесе, она опет иде иза њега, изостаје, и он мора да вуче цео јарам.
– Господ нам заповеда да волимо своје непријатеље не толико њих ради, колико нас ради: то је начин да сачувамо духовно спокојство и мир.
– Веома је важно мислено не ратовати ни са ким. Има, рецимо, непобожних породица које се јако добро слажу, не ропћу једно на друго, него се узајамно слушају, и све им иде на добро и напредују. А опет, побожна породица, иду у цркву, причешћују се и не иде им. Зашто? Зато што нема склада, хармоније, него мислено ратују једни с другима.
– Треба радити и не ленствовати, јер наш је Бог Ревнитељ, Он не воли ленствовање.
– Може се радити и писати све што је корисно и на славу Божју.
-Ако хоћеш да избегнеш гнев, немој желети да буде по твојој вољи и никог немој омаловажавати.
Диван му је благослов био. Радост у срцу од њега.
ПОУКЕ О МИСЛЕНОМ МИРУ
Од када се упокојио старац Тадеј Витовнички, не престају мистификације везане за његов духовни (како би се то «популарно» рекло,»мистички») живот и подвижништво. Његов лик је, ипак, обликован у складу са предањем Цркве од Истока. Јер,старац Тадеј је био духовник који је живео у складу са светоотачким учењем о чувању срца и помисли, пре свега непрестаном Исусовом молитвом.Ту треба тражити тајну његове благодатности.Он је био ученик старца Амвросија(Курганова), ученика оптинских светих, који је живео и поучавао у манастиру Миљково код Свилајнца, добегавши у Србију после бољшевичког преврата. Управо је код њега отац Тадеј (Штрбуловић) примо свеототачко учење о молитви и трезвености. Није ту било ничег од „врача погађача“. Дешавало се да код њега долазе разни бионерегетичари и слични, који су га збуњивали својом причом, и наводно добијали „благослов“ да раде то што раде. Сам отац Тадеј, међутим, људима није благосиљао било какве врачарије.
Основно учење старца Тадеја јесте да је Бог свуда, и да помаже свакоме: „И слабима и јакима, свакоме коме је помоћ потребна. Зато непрестано треба вежбати себе да срце отворимо Богу.“
Живот зависи од наших мисли и жеља. Ми код себе самих стварамо склад или несклад. Безазлене и кротке душе, смирени и кротки, зраче добротом.
Живимо у страшно време, када су новине пуне вести о злочинима међу најближим члановима породице, која се, често, дешавају збивају због најобичнијијих ситница, па чак и баналности. Једини начин да се човек заштити од таквих искушења јесте да се стално бори против гнева. Свети Оци кажу да је гневљив човек добровољни епилептичар (Лествичник), а да је гнев последица наше самовоље. Уместо да се препуштамо вољи Божјој, ми хоћемо да се твори наша,грешна и промашајна, воља.
ПИСМО О ПОСЛЕДЊИМ ВРЕМЕНИМА
Старцу Тадеју се приписују свакојака пророчанства, и могућа и немогућа. Но, он је био светоотачки трезвен човек, који је знао шта говори. Ево једног писма о судбини нашег народа (оригинал тог писма налази се у личном архиву потписника ових редова):
Господу Омиљена Племенита Душо
У нашем народу нема покајања. Скоро половина Срба некрштено, а и они који су крштени, непрекидно својим псовкама доказују да су непријатељи и мрзе Бога.
Господ кроз Пророка старозаветног каже: Ја сам тај Који опомињем грех родитеља на оне који мрзе на Мене.
Сад, сам расуди и видећеш, да има више Срба који мрзи Бога него ли оних који му се моле и траже милост и спас Србије и Срба.
Само безгранична милост Божија може да нас избави од стања у којој( треба „у коме смо“,нап. В.Д.), због безбожништва, сами себе и један другог гурнули у пропаст.
Добро је што се трудите на преводу предсказања, да би и ако и мали број, донекле сазнали у коме се времену налазимо.
Мир Ти и радост и све најлепше од Господа и Пресвете Богомајке жели
Архим. Тадеј и братија
Ево, дакле, крајње јасне и једноставне поруке: неће нам бити добро док се не покајемо и не вратимо Христу. Ако не буде покајања, као свецелосне промене ума и начина живота, Срби ће нестати. Бог је извор живота – ван Бога је смрт. И оно што се зове казна Божја јесте Божје повлачење – Господ пушта да жањемо оно што смо са ђаволом сејали. Зато се за неког ко је сасвим пропао каже да је и Бог дигао руке од њега. Јер, како рече Блажени Августин: Господ никад никог не оставља, осим оног ко оставља Господа.
ПОРОДИЧНА СЛОГА
По оцу Тадеју, и односи у продици много зависе од чувања помисли. Пред нама је једно старчево писмо упућено жени која је туговала због односа са братом и снајом, који су се лоше односили према мајци и свекрви. Жена је оцу Тадеју упутила писмо, он ју је посаветовао; она га је послушала – и ситуација у породици се из корена променила. Ево старчевог писма:
Господу Омиљена Племенита Душо
Прочитао сам твоје опширно писмо.
Ти си преосетљива и сви они који су преосетљиви много пате у своме животу, зато што обраћају пажњу на околности и непријатности које их сналазе у животу.
Зато што очекујеш од свакога, а особито од својих рођених, пажњу и разумевање зато и много патиш.
Треба мало дубље да размислиш о свему. Мајка кад ожени сина, та снаја може бити као анђео добра али свекрва не може да је подноси, јер јој снаја отела сина, а природно је, да се муж окрене својој супрузи, а родитељи остају на другом плану, то мајка не може да подноси и у души не подноси своју снају, а споља може бити нешто најбоље са снајом али, на жалост, нико не треба да нам потврђује да нас неко воли или не воли, то се осећа и тако између свекрве и снаје настаје мислени рат и често то траје до краја живота, јер снаја не зна тајну живота, да треба своју свекрву волети, више него своју рођену мајку, а свекрва још ће неко време мислено ратовати са својом снајом и на крају, мораће да положи оружје, јер против љубави нема те силе која ће моћи да се дуго супротстави и кад свекрва увиди да код снаје нема више отпора него је стално поклапа љубављу онда ће заволети своју снају више него свога сина, јер сад у снаји има још једног сина која њу много воли. Ову тајну ретко ко схвата и разуме али има и таквих снаја где између њих и својих свекрва влада савршена божанска љубав.
Онда треба да схватиш, да твоја снаја не може да подноси да њен муж, твој брат, према теби и према вашој мајци он буде пажљив и предусретљив, и разумљиво је, да твој брат мора према теби и према својој мајци бити груб, да би могао очувати хармонију свога брака.
Ти као побожна душа, треба све ово да схватиш и разумеш и да не примаш к срцу увреде које ти наносе рођени, ближњи пријатељи и непријатељи, него да им од срца све опростиш и тако ћеш моћи да сачуваш мир у своме срцу и у својој души.
Свима све од срца опрости и од сад, немој са ниједном душом да мислено ратујеш и онда имаћеш мир Божији у себи и тај мир из тебе зрачиће на све стране, а особито на оне са којима долазиш често у додир.
Од Господа и од Пресвете Богомајке мир ти и радост и све најлепше жели свима
Архим. Тадеј и братија
КАКО ДА ОДЛОЖИМО КРАЈ СВЕТА?
По оцу Тадеју, крај света се ближи, и сваке године све више ступамо у његово предворје. Па ипак, крај света зависи од понашања хришћана. Он је говорио да је апокалипса између осталог, последица лошег, погрешног васпитања деце, која тону у разне врсте „виртуелне стварности”, од дроге до телевизије.
О последњим временима отац Тадеј је говорио: „Господ је хтео у шестом веку да скрати век овога света. Додијала је Господу она унутрашња борба у Цркви. Много је јеретика било… А ко су били главни јеретици? Главни јеретици су били високошколовани и то бивши православни хришћани. Шта више често и свештеници и патријарси, служитељи, као што је био Арије и Македоније. Он је био први који је изазвао раскол, а после њега и многи други. И Господу је све то додијало. И хтео је да скрати век света. Али због молитава Мајке Пресвете и трију душа које су се молиле за нашу земљу. Господ је продужио век овоме свету. Ја сам то у млађим годинама читао на руском у књизи „Питања и одговори“ Светог Варсануфија Великог. Мислио сам да ћу запамтити имена оних који су се молили, један је био у Коринту, други у Риму, трећи у Јерусалимској патријаршији, после сам заборавио. Кад је наш чувени отац Јустин превео Житија Светих, он је превео одломак из књиге „Питања и одговори“ Светог Варсануфија, тако сам нашао да је у Коринту био преподобни Илија, у Риму Преподобни Јован, у Јерусалимској Патријаршији, Свети Варсануфије. Тако због молитве Мајке Пресвете и ових тројице, Господ је продужио век.
Али нисмо остали без кажњавања, јер су хришћани често били распуштенији по својим поступцима и животу од самих незнабожаца. Господ је зато допустио да незаконит син гони законитог. Ми хришћани смо Нови Израиљ, законита деца. Арапи су израиљског порекла, они су деца Агариног сина Исмаила. Господ је допустио да се појави Мухамед и он је бич хришћанима. Господ неће да уклони тај бич, до дан данас, јер нисмо какви треба да будемо.
Они који су старији знају какав је наш народ био пре рата, а какав је сад, после рата. То се много, невероватно разликује. И пре рата је било игранки у свима градовима, селима, омладина се скупљала на игранку, али игранка је почињала одмах после ручка, и чим је сунце било при заласку, сви су се разилазили. А сад наша омладина излази у 10, 11 увече, сад ноћ бива дан, а дан – ноћ. И чему добром можемо да се надамо? Видите какво је тешко време дошло.“
Човек ни не схвата да је духовно биће. Сав погружен у тело и телесан, он не поима да је душа његова слична анђелима, и да има огромну, Богом јој даровану, енергију. Од стања човекових мисли, не зависи само његов однос са другим људима, него и са Творцем, његовом старијом браћом, анђелима, и са читавим космосом. Кад се људске помисли толико озвере и оземље, биће крај света.
Тако је говорио мудри старац Тадеј. Непријатељи Божји, који стварају Нови светски поредак (нов као ђаволова копита, наравно), добро знају снагу мисли: о томе говори и чињеница да већ деценијама покушавају да створе оружја која ће утицати на људски ум, и мењати га по злој вољи њиховог господара, ђавола. Отац Тадеј је често говорио да слуге антихриста имају разна средства којима утичу на људе и народе.
СВЕДОЧЕЊЕ СВЕТОЗАРА ПОШТИЋА
Наш тумач књижевности и културе, Светозар Поштић, који се сретао са старцем, о њему је 2018. године записао:»Прошлог месеца навршило се 15 година од упокојења великог српског старца, Архимандрита Тадеја Витовничког (1914–2003). Пред крај његовог живота почеле су да се појављују бројне књиге са његовим поукама, које су убрзо почеле да се преводе на разне језике, и које су у неким земљама доживеле велику популарност. Отац Тадеј је нарочито познат у Русији и међу америчким православцима.
Прошле недеље вратио сам се са конференције у Таљину, главном граду Естоније, на коју сам позван да говорим о оцу Тадеју. Неко је прочитао мој текст о сусретима са старцем Тадејем на енглеском, и позвао ме је да дођем на четвородневни скуп. Конференцију је организовала једина православна хришћанска школа у тој државици од нешто више од милион становника. На њој су учествовали православни богослови, философи, психолози, свештеници и јеромонаси.
Тема конференција била је нада (званичан назив: „Надам се, значи постојим“). Када помислимо о оцу Тадеју и његовим поукама, прва асоцијација може нам бити мир и радост, како гласи и књига о њему у издању „Образа Светачког“ или утицај мисли на живот, како гласи наслов друге књиге са његовим беседама. Организатори конференције, међутим, српског старца највише повезују са хришћанским појмом наде. Када сам попричао са неколико људи који су о њему читали и гледали снимке, дознао сам и зашто, и уверио се да је њихов осећај потпуно оправдан.
Из житија старца Тадеја познато је да је он два пута доживео нервни слом. Смерни и кротки монах изнад свега је желео усамљеност и неометану молитву, а током монашке каријере дуге седам деценија од претпостављаних је стално постављан на место старешине разних манастира у Србији. Та дужност му је увек тешко падала, а најтеже му је било кад се братија није међусобно слагала. Осим тога, комунистичке власти су му на разноразне начине отежавале обављање посла. Опхрван великим невољама и препрекама, двапут је потпуно физички онемоћао, после чега му је дуго требало да се ослободи огромне психолошке напетости. У томе је више пута добио подршку од Богородице и Христа, који су му се у тим тренуцима у сну јављали.
Када више није могао да издржи психички притисак старања о многим душама, он је, по сопственом сведочењу, све бриге препустио Господу и његовој Пресветој Мајци, и поуздао се у Бога при решавању сваког проблема. На тај начин је стицао мир и укрепљивао се у вери, а тако је и стицао Божије благодати.
Ако је човек светог живота какав је био старац Тадеј могао да доживи два нервна слома због превеликих животних брига, тада и за нас грешне смртнике, који смо свакодневно преоптерећени бригама овог света, има наде да ћемо се једног дана спасти. То је та нада због које су домаћини конференције у скуп уврстили лично сведочење о старцу према коме осећају велику љубав и поштовање.
Приликом црквене службе пред крај свој боравка, приметио сам, поред фотографија неколико других стараца на сточићу у олтару, и слику оца Тадеја. Неко ми је касније рекао да су, чим сам почео да говорим док је изнад мене на зиду био пројектован широки осмех српског старца, из очију настојатеља православног храма и духовника школе, оца Томе, озбиљног и усредсређеног свештеника, неконтролисано почеле да се сливају сузе.
Заслужена слава старца Тадеја међу православним хришћанима у целом свету даје нама Србима наду да нас Бог, пруживши нам кроз његову личност и дело велику духовну утеху у најтежим временима, још увек није напустио.“
Све је мање људи какав је био отац Тадеј, благодатни учитељ молитве и смирења. Зато нам и јесте овако: и у породици, и у држави, па, све чешће, и у Цркви. Идући за вољом својом, а не вољом Божјом, тонемо све дубље и дубље. Али, ко жели да помогне и себи и другима, треба да слуша глас Истине, Која је Кротки и Смирени Христос, и Чији је отац Тадеј био гласник.