ОСЕЋАЊЕ КРИЗЕ
Основно осећање у свету у коме живимо, још од краја Првог светског рата, јесте осећање кризе. У књизи Т. Ј. Сидорине Философија кризе то осећање је, скупа са његовим узроцима, овако описано: „Током протеклих столећа европске историје настао је прилично стабилан систем идеала рационалности, духовних вредности, традиција у схватању смисла историје, са развијеном богатом културом. Социокултурна криза краја 19. и почетка 20. века означила је крај велике епохе Новог времена и прелаз у нову етапу постојања не само западноевропског, него и читавог савременог човечанства. Последице Првог светског рата потврђују неизбежност радикалних промена у начину живота друштва, и њихово остварење. За то доба карактеристична су осећања пустоши, слома идеала, губљења стабилности, навикнутих и неваспостављивих оријентира вечног, обећавајућег, светог…Све што је изгледало као такво – уништено је. Како даље? У чему је смисао историје? Смисао живота? Шта даје наду, у шта се може веровати?“
Уместо да се смисао поново открије у Смислу, Христу Логосу, кренуло се путевима техничког самообоготворења.
ШТА ЈЕ ТЕХНИКА?
Познати француски философ и критичар модерног доба, Жак Елил, приметио је да човек веома површно доживљава свој однос са техником. Елил је тврдио да више не можемо разумети технику за себе, јер свака нова технологија је само део једног великог система. Он је приметио да савремена техника, која прожима цело друштво, нема ничег заједничког са техником којом се човек делимично служио кроз читаву своју историју. Техника је некада била само помоћно средство – данас је она свепрожимајућа. И, по Елилу, бесциљна – јер, како он каже, техника се развија само на узрочно-последичан начин, пошто комбинација претходних елемената система изазива неопходност појаве наредних елемената тог истог система. Елил каже: „Не постоји сврха или план који се постепено реализују. Нема чак ни тенденције ка људским циљевима. Овде имамо посла с феноменом који је слеп за будућност, у домену потпуне каузалности. […] Не постоји никаква разлика између технике и њене употребе. Појединац стоји пред искључивим избором: или да користи технику како се она једино може користити, у складу с техничким правилима, или да је не користи уопште. Немогуће је користити технику на неки други начин, осим у складу с техничким правилима.“
Прича о томе да је техника сама по себи неутрална, и да зависи од употребе, одавно је превазиђена, говорио је Елил.
ТЕХНИКА ПРОТИВ РЕЛИГИЈЕ
Техничко мишљење и делање је супротно религиозном погледу на свет, који, клањајући се Богу, поштује и човека. Јер, по Елилу: „Искључиви карактер технике један је од разлога њеног муњевитог прогреса. Данас нема места за појединца уколико није техничар. Ниједна друштвена група није способна да се одупре притиску окружења, осим ако не користи технику. Поседовати моћ технике је питање живота и смрти, како за појединца, тако и за групе; нема те земаљске силе која може издржати њен притисак. […] У данашње време, техника је достигла такву тачку у свом развитку да се трансформише и развија готово без пресудне људске интервенције.“
Техника није могла да постане свудаприсутна сила у епохи у којој је човек, из хришћанске перспективе, сматран круном свих живих бића. Тек у епохи просветитељства, када је проглашено да је човек машина (Ламетри), било је могуће да помоћно средство човековог живота на Земљи постане господареће.
ТЕХНИКА КАО МАГИЈА
Фасцинација техником је фасцинација магијском моћи: од механичког часовника до компјутера, који командује огромним, левијатанским системима, тече процес идолатризације дела сопствених руку. Часовник није, попут парне машине, био концентрација животињске (коњске) снаге; он је био нека врста концентрисане снаге ума, вечно тачан и нерасејан. Симбол метафизике настале на њутновским темељима је Бог Часовничар који је све ставио у погон и онда се повукао. Часовничари су у 18. веку, епохи енциклопедиста, већ правили прве механичке лутке, претече данашњих робота; свирали су механички инструменти, а лутке су играле, певале, чак и писале. У таквом свету, већ поменути Жилијен Ламетри је човека прогласио „органском машином“. А онда се јавила идеја да, пошто машина, ма како савршена, ипак не може бити човек, човека који постаје слуга система технике треба свести на механизам, а његове навике, укусе, идеје поједноставити зарад утилитарних циљева. Жак Елил је уочио да савремени човек, који с једног прелази на други механички посао, губи осећање позива, који је некад био саставни део живота и културе. У том смислу, човек се ломи јер његова природа није бескрајно прилагодљива. Елил није веровао да ћемо успети да нађемо неко решење за питање технике пре но што човек и све традиционалне културе буду разорене.
Целога живота сам гледао тријумф технике. Надао се да неће успети. Али…
ЈЕДАН ЗАПИС ОД ПРЕ ПЕТНАЕСТ ГОДИНА
Прошло је петнаест година откако сам написао текст „Будућност у дечјој енциклопедији“, који сад преносим у целини:
„Листам књигу коју је „Забавник” објавио 2006. године, у циклусу „Енциклопедија свезнање”. Књига се зове „Открића у будућности”, и аутор јој је Мајкл Тамбини. Од 1901, кад је емитована прва радио-емисија преко Атлантика, до краја 20. века, кад се појављују виртуелна стварност и мобилни телефон, текла је технолошка револуција чијих последица још нисмо свесни (а можда нећемо ни бити, јер…) Да, планета више није глобално село – она је сеоце, заселак. Свет опасује на стотине хиљада километара оптичких влакана; једно влакно, дебљине власи косе, може да преноси око милион разговора.
Мајкл Тамбини пише о будућности надзора из свемира: „Да ли сте се икада запитали како Ваша кућа изгледа из васионе? Ускоро ћете у то моћи да се уверите. Снимање из сателита постало је тако усавршено да је сада могуће видети сваки квадратни метар Земље из дубоког свемира. Писац Џорџ Орвел (1903–1950) предвидео је будућност у којој ће сваки наш корак надзирати власт опседнута жељом да управља. У извесним погледима био је у праву”.
Расте и становништво: од 1800, кад је било мање од милијарду људи на свету, до 2100, кад се очекује око 11 милијарди. Само Токио има 29 милиона људи. Већина становника сиромашних земаља живи без довољно хране. Али футоролози су оптимисти. Весело нас теше: у Јапану треба да се подигне кула висока 150 спратова, самосталан град са 50 000 становника.
Да би се повећала ефикасност кретања, саобраћај света мора бити под надзором: „Сва нова возила ускоро ће имати уграђене карте. Овај систем има карте на CDROM-у, а преко антене прима податке о положају преко сателита за глобално позиционирање. Возач укуца одредиште, рачунар израчуна најповољнији правац кретања, а дигитализовани глас саопштава упутства како стићи на жељено место” (најежили сте се од усхићења новом „слободом кретања”, зар не?)
Свакако ће вам пријати и вест да ће се ускоро летети хиперсонично, то јест пет пута брже од звука. А у кући 2020. имаћете нано-роботе величине паука који ће вам чистити тепих. И зидови ће бити од интерактивних материјала кадрих да се мењају на притисак дугмета, да би одговарали вашем расположењу. „Паметна” канта за ђубре разврставаће и паковаће смеће за рециклажу. Нестаће и новац; све ће бити на „паметним картицама”. А ево како ћете стицати пријатеље: „Вреле значке озариће ваш друштвени живот. Ови краткодометни комуникациони уређаји садрже све ваше личне податке. Они емитују ваш лични профил и примају емисије других значака. Ако се профили подударе, значка ће на то скренути пажњу ономе ко је носи”. Имаћемо и електронске кућне љубимце. А радујете ли се томе што научници већ спајају нервне завршетке с микрочиповима, па ће сећање моћи да се убацује у рачунар? И што ћемо, помоћу мисли, моћи да укључујемо ТВ апарат? Нанороботи ће ускоро путовати кроз крвоток, и обављати операције на молекуларном нивоу, а и целокупна медицинска историја, скупа са генетским кодом, налазиће се увек уз пацијента, снимљена на паметну картицу. Да ли и ове идеје „пријају” вашој футуролошкој глади за визијама: „Једног дана генетичари ће можда моћи да уклоне из људских бића црте које се сматрају непожељне по друштвено здравље. Оне би биле замењене прихватљивијим особинама”. (Зар није одавно рекао Дејвид Гомперт из Савета за иностране односе САД да „српски вирус треба избрисати”?) Ген из рибе иверак може се пренети у кромпир, да би ова биљка постала отпорна на мраз; банане се могу модификовати тако да дају вакцине; јабуке не морају имати петељку; кукуруз и парадајз треба да се генетски дотерају тако да постану отпорни на штеточине.
Ускоро ће човек моћи да мења делове свог тела, постајући прави киборг. Тамбини нас храбри чипом који контролише ум, вештачком кожом, пејсмејкером који управља радом срца, цевима од гипког полиестера која премошћује оштећену вену, направом од титанијума која спаја два пршљена. Људи и роботи ће се све мање разликовати. Ту су и машине које мисле попут рачунара „Deep Blue”, који је победио Каспарова у шаху 1997, јер је могао да анализира 200 милиона потеза у секунди и види 20 потеза унапред. А и „виртуелна стварност” долази: у 21. веку она ће заменити телевизор, и све ће моћи да се гледа тродимензионално. Стижу и војници будућности, чијом муницијом управљају ласери; и цариници, који сниме све што превозиш у возилу, плус твоје тело. Све се смањује: ТВ сада стаје у џеп, компјутер на длан, а у 21. веку канцеларија ће бити на руци. Постоје и материје лакше од ваздуха; сања се о насељима на Марсу.
И, за крај: „Цела ваша прошлост могла би ускоро да се нађе снимљена на паметној картици. Она би обухватала возачку дозволу, пасош, медицински картон, финансијско стање, податке о занимању и запослењу, евентуална огрешења о закон”.
То је будућност коју је човек планирао, без Бога. Будућност самообоготворења. Будућност за нас и нашу децу… Будућност за коју су свети старци провидели да ће хришћани последњих дана преклињати Христа да дође и да оконча царство таме, без обзира на своје грехе и слабости. Али, ради изабраних, Христос ће скратити дане оне, јер неће дати злу да царује у уобичајеним временским оквирима.
Амин. Да, дођи, Господе Исусе!“
Прошло је само петнаест година од када сам ово писао (али нисам веровао да ће се ићи корацима од седам миља), а свет се изменио до непрепознатљивости, и тешка тама је пала на човечанство, гоњено корона тровањем и новим тоталитаризмом.
Знао је Достојевски шта нас чека.
Знао је да ћемо робовати техници ако не сачувамо човештво.
ПОРУКА ДОСТОЈЕВСКОГ
Достојевски се, у Записима из подземља, обрачунавао са „техничким“ погледом на људско биће: „Видите, господо, разум је добра ствар, то је неоспорно, али је разум ипак само разум и задовољава само разумске човекове способности – а хтење је израз целог живота, то јест целог човековог живота, заједно са разумом и свим осталим чешкањем. Иако наш живот у својим манифестацијама често испада ништаван, ипак је живот, а не само извлачење квадратног корена […] Два пута два је четири, то је ипак несносна ствар. Два пута два је четири, то је, по мом мишљењу, просто безочна дрскост. Два пута два је четири понаша се као мангуп, испречио вам се на путу, подбочених руку и пљује на све […] Ви верујете у неразрушиви кристални дворац, наиме, у тако савршено здање да му се неће моћи ни кришом језик исплазити нити у џепу показати шипак. А ја се, можда, зато и бојим тог дворца што је кристалан и неразрушив, што му се ни кришом неће моћи језик исплазити.“
Сада, када се чудовишни господари моћи надају да ће, после корона тровања и хаоса који праве, надају изградњи „кристалног дворца“, треба се, макар и кришом, а што више и јавно, плазити таквој наказности. И не плашити се. И бити слободан.
То је пут за човека кога је Бог саздао, а кога машина покушава да пороби. Са Богом против машине! То је наш пут.