Интервју са познатим песником за „Политику” водила Марина Вулићевић
Љубивоју Ршумовићу (84), једном од наших најзначајнијих песника и писаца за децу, уручена је у Аранђеловцу недавно Награда „Одзиви Филипу Вишњићу”, коју за родољубиво песништво додељује Задужбинско друштво „Први српски устанак” из Орашца, за „племенит и игрив лирски исказ ововременог родољубља”. Тада је представљена и његова збирка „Родољубивојеве песме”.
Наш Ршум и даље је у конкуренцији за престижну међународну награду која носи име шведске књижевнице Астрид Линдгрен, а како каже, и Јасминка Петровић још једно је име на списку могућих добитника… Он је одрастао уз песме чика Јове Јовановића Змаја, а генерације данашње и бивше деце рецитују његове песме као из рукава. Ршумовић је објавио стотину књига, аутор је школских уџбеника, радијски је и телевизијски човек, био је директор Позоришта „Бошко Буха”, председник КПЗ Србије, а један је од оснивача и члан Управног одбора Задужбине Доситеја Обрадовића.
Колико вам, поред свих међународних и домаћих признања које сте до сада добили, значи и ово, са именом Филипа Вишњића, за „Родољубивојеве песме”?
Човек тешко може да побегне од сујете, да савлада у себи самољубље, када смисли такав наслов за књигу. Као да му сам Бог шаље, поименице, прилику да буде на висини тог задатка. „Филип Вишњић” је постало име митолошког императива. Проради ми одмах успомена на деду Стевана, који уз гусле пева о почетку буне на дахије! Па онда „Бој на Мишару” и „Бој на Чокешини”. Али неминовно и на моје сузе кад Марко Краљевић закука над мртвим непријатељем… „Куку мене до бога милога, ђе погубих од себе бољега!” Тај морални вапај витешке душе формирао је и моју младу златиборску душицу, која се упиње и данас да разуме нову светску бестијалну стварност.
Једна од ваших најлепших и највише цитираних дечјих песама је „Домовина се брани лепотом”. Мења ли се у вама, с временом, однос према родољубивој поезији, будући да су времена у читавом свету све тежа?
То је наслов и целе поеме која је изведена у Шумарицама 1973. године. Али, песма је с временом побегла из поеме и придружила се, именом и смислом, мом еколошком певању. Укључила се у борбу за спасавање ове шаке земље, и шаке народа, на „брдовитом Балкану”. Једно време била је у Буквару одмах иза Титове слике. Ваљда је оставила трага у сећањима бивших првачића, певало се о лепоти природе, књиге, васпитања. У захукталом „новом светском поретку” била је путоказ ка могућем опстанку живота на планети, нападнутој бомбама и мржњом.
Један сте од малобројних књижевника по коме је за његовог живота једна школа добила име, и то у Сопоту. Да ли је и то за вас још једно особено признање? Да ли бисте волели да се ова школа по нечему разликује од већине или да у нечему личи на вас?
Она се и пре мог имена разликовала од већине школа. Поштујући све програме Министарства просвете, ова школа је увела могућност, и препоручену потребу, да се ученици баве свим спортовима, од фудбала и рукомета, па до шаха и балета, и дечаци и девојчице равноправно! Тај соколски заокрет ка спорту, јединствен у нашем образовном систему, годи мом спортском имењаку, двојнику Тесли, како ме именовала мајка Милеса у време мог основног школовања, јер нисам испуштао књигу из руку.
Читав живот посветили сте најмлађима, заштитник сте права детета. Како децу сачувати у свакодневици, на интернету, од појединих медија, па и од друге деце?
Децу не треба чувати од „појединих” медија, већ од бахатих власника приватовизија, који продају душу ђаволу, уместо да душу чувају за своје, и наше младунце. Лако је то рећи, али тешко спровести. Можда би помогло, ако колеге новинари не би о томе писали тако драматично и катастрофично. Марија Монтесори ја пророчки изјавила: „На нама је да родимо бебу, а беба ће сама од себе створити човека.” Како? Тако што бисмо се угледали на друга жива бића: водили рачуна о бебама док су бебе, помажући им успут да овладају српским језиком и радним навикама, учећи их да се саме о себи старају. Тако што бисмо мајкама са двоје и више деце дали плату армијског генерала, као што неке земље већ раде. Тако бисмо сачували племе, ову шаку народа и земље, који чине Србију.
Како реагујете на вршњачко насиље, које је решење за то?
Решење је у школи у Сопоту! Млади људи морају негде и некако да потроше набујалу, младалачку енергију. У неком такмичењу, на неком излету у природу и „живот”… На неком љубавишту и загрљајности! Вршњачка насиља се најчешће догађају у школи, или негде око школе… То су изливи незадовољства због незанимљивих школских услова, са једне стране, и рогобатних школских програма са друге стране. Велика је одговорност наставника, који би да се баве само мирном децом, послушном, а не желе да се упуштају у проблеме оних непослушних.
Здраво друштво је, поред љубави, најважније за једно лепо одрастање, а то означава много ствари. Да ли је стварање тог здравог друштва недостижни идеал за одрасле?
Много је забрана, које млади људи, с правом, сматрају неправедним. Ваше „здраво друштво” подразумева љубав, као најважније за одрастање… То је фраза… Могло би се набројати много случајева да то „здраво друштво”, и та „љубав”, потпуно угуше, онеспособе чак, младог човека нереалним понашањем, па и неправдом која се појави у таквим случајевима. „Здраво друштво” без учешћа младих људи, ја бих пре звао нездравим.
Како младе мотивисати да остану у Србији, уместо што после завршених школа бирају земљу у коју ће отићи?
Пре него што купе карту за одлазак, треба им дати шансу да не иду. Нашим младим људима, стручњацима, дати субвенције да остану. Купити их пре него што они купе ту проклету карту за одлазак.
Човек сте више медија, као што је то био и ваш пријатељ Душко Радовић. Колико су вам значили пријатељство са њим и његов утицај?
Душко је био пријатељ великом броју младих људи, јер је он био школа! Моје пријатељство са њим је, малтене, митолошко за мене. Сарађивали смо кад сам био у трећем разреду основне школе у Љубишу, а да то нисмо знали. Ја учитељици Милици Вођевић дам песмуљак „Златиборе, ти си злато, ја те волим зато”, она Душку у „Пионирским новинама” то проследи, а Душко на моје име пошаље поклон, графитну оловку са гумицом за брисање, јединствену на Златибору. Све друго наше друговање, сводило се углавном на литерарну сарадњу професора и ђака у тој школи.
Многа деца одрастала су уз „Фазоне и форе” и друге емисије које сте креирали заједно са децом. Какво је ваше сећање на овај креативни период, које су највеће лекције које сте научили од најмлађих?
Кад сам отерао сам себе са Телевизије Београд, био сам „слободни уметник”, на извол’те. Тако се догодило да ми Перо Зубац, уредник у ТВ Нови Сад, понуди пола сата телевизијског времена, да „нешто смислим за децу”. Прихватио сам, и са својим синовима смислио тај формат, до тада невиђен у програмима наше телевизије. Јунаци серије, Раша Попов у улози Лудог Проналазача, Мира Карановић у улози Алапаче, дечји фазони у улози васпитној, и дечје форе у образовној улози. Ја сам писао сценарија и режирао једно време. То се примило, па смо то радили и за друге телевизијске куће, када смо „доновосадили” Војвођанима.