За доктора Ранка Рајовића многи тврде да је највећи стручњак у регији за питања одгоја дјетета – његов систем учења НТЦ подстиче здрав разој мозга код дјеце, подржава потенцијале дјетета, а дјечије игре сматра кључним фактором за развој интелигенције.
Наслов једне од његових књига ИQ дјетета – брига родитеља упућује на важност одговорног и активног родитељства за ментални развој дјеце, пише “Радиосарајево.ба“.
Зашто дјеца више не могу без мобитела?
Један од највећих проблема с којима се сусрећу многи родитељи данас је претјерано кориштење мобилних телефона. Притисак вршњака и потребе комуникације најчешћи су аргументи да родитељи дјетету набаве паметни телефон, али убрзо се суочавају с проблемом да дијете сву своју пажњу усмјерава на екран, умјесто на реални свијет.
Рајовић: Ја јесам за модерну технологију, али ако знамо шта технологија ради нашем дјетету, треба да се замислимо. Родитељи знају – дијете кад добије мобилни телефон без њега више не може да живи. То је зато што мозак као орган за преживљавање мора да учи да би преживио. Сваки пут кад мозак нешто ново научи, лучи хормоне среће – ендорфине. То је биолошка награда кад нешто савладамо. Кад дијете прохода својих првих пар корака у животу, оно је тада пуно тих хормона среће. Кад протрчи, научи да плива, научи да вози бицикл… сваки пут кад нешто ново научи, стижу хормони среће. Велика количина среће јавља се када дијете крене у школу. Радили су тестирања, тај велики ендорфин добије се пет-шест пута у животу. Мали ендорфин добије се једном дневно или у два дана.
Међутим дијете када добије телефон дешава се сљедеће: када пређе један ниво игрице добије ендорфин, други ниво – поново ендорфин, трећи ниво – ендорфин, и тако даље… За десет минута, десет пута се јави хормон среће, што није физиолошки. И онда мама зове на вечеру, а дијете каже – чекај још мало. Или каже да није гладно.
Ендорфински рецепторски су као морфијски рецептори – дијете као да се дрогира. Родитељи тога нису свјесни.
Мој је савјет: немојте им куповати мобилне телефоне, а ако сте већ купили, направите границу – пола сата.
Али по искуству родитеља, дијете тражи начине како да то злоупотријеби. Оду у тоалет, закључају се и петнаест минута играју. Нека дјеца се ноћу буде да би играла док родитељи спавају, зато ујутро не могу да устану и иду у школу. Играју по два-три сата дневно и не могу да се ријеше телефона.
Када им стотине информација у току дана стижу у мозак, тај мозак трепери. А онда неко очекује да ће дијете да учи и чита књиге. Неће. Тако настаје проблем.
Близу смо рјешења проблема. У оквиру програма “Ерасмус +” радимо пројект у Словенији, Чешкој, Словачкој, Италији и Француској. Тражили су ми да дам десет приједлога за рјешење овог великог проблема. Једно од рјешења је апликација која ће бити доступна и у БиХ. Ради по принципу да дијете на мобилном телефону има функцију телефонирања и смс порука. На екрану има још само зелени круг НТЦ, а када кликне на њега отварају му се све остале апликације. Има пола сата да их користи. Може десет минута на Јутјубу, пет минута Инстаграма итд, дијете бира. Али кад прође 30 минута, нема више ништа до сутра. Једина шанса да добије бонус од 20 минута је да дијете пређе четири километра, значи да се креће.
Радили смо тестирање апликације и дјеца су веома иновативна како да је преваре. Идеје су врхунске, не смијем да их откривам. Зато смо направили могућност да родитељ прати апликацију.
Морамо да се боримо за нашу дјецу, јер другу дјецу немамо. Проблем је да је свака нова генерација мало слабија. Моторички су лошија, слабија им је пажња и концентрација, не могу да пишу, не могу да уче. Питање шта ће бити за десет година ако не будемо ништа промијенили. Каква ће бити наша дјеца кад одрасту и кад се буде од њих очекивало да буду економски продуктивна? Морамо да спремамо дјецу за будућност.
Имамо податке да су наша дјеца међу посљедњим у Европи, а Европа ионако касни за источном Азијом. Ми морамо потхитно да кренемо у промјене.
Је ли истина да родитељи данас мање него раније пуштају дјецу да иду “тежим путем”. Зашто то није добро?
Рајовић: Рецимо, дијете има лего коцкице. Мора да мисли како да их састави, не иде му, тешко му, а онда дођу родитељи и направе му то. Или идемо још мало уназад – дијете учи да хода. Наравно, док учи да хода, дијете мора да пада. Али родитељи им купе каишеве за проходавање, поводац, па видите како родитељи иду с дјететом на каишевима и не дају му да падне. Функција проходавања није да не дозволимо дјетету да пада, него супротно, да научи да пада. Да падне 500 пута у четири мјесеца. Сваки пут кад мало дијете падне, неће се повриједити. Ако не научи да пада с двије године, кад ће научити? Вјероватно никад. Васпитачи кажу да данас све мање дјеце има рефлекс да испред себе стави руке кад пада. Мозак мора да научи да пада, исто као што мора научити да мисли. То је проблем презаштићивања.
Ако родитељ ради умјесто дјетета, не да му да падне, дају му мекану храну да дијете не мора да жваће, свака та помоћ неће развити одређени дио мозга како треба. Помоћ дјетету је медвјеђа услуга, дијете мора да се избори.
Да ли се обрасци родитељства данас разликују од оних од прије неколико деценија, у којима је одрастала иста та генерација родитеља?
Исти су проблеми свугдје, у Чешкој, Холандији, све исто. Нешто се у главама људи промијенило, родитељи су другачији. У Италији је стандард да гурају дијете у колицима до пете године! Сјетимо се уназад тридесет година – ко је нас гурао у колицима толико дуго? Ко је нас возио аутом у школу? Наша дјеца сада не иду ни пјешке. Мислим да је то и због преобиља информација гдје је најзаступљенија лоша вијест, несреће, а и агресивни возачи на улицама. Радили смо анкету – педесет посто дјеце у четвртом разреду родитељи довозе у школу и додвозе из школе. Сваки дан.
Мислите да мене као оца није страх? Наравно да јесте. Али не треба ићи линијом мањег отпора. Треба утицати на свијест цијелог друштва.