Почећемо од премисе, у ово вријеме и научно доказане, да човјеков живот почиње тренутком зачећа (она може валидно бити оспорена искључиво доказом да човјеков живот почиње у неком другом тренутку, не философским извођењем тог доказа него егзактно, а то још нико није успио да уради). То значи да од тог тренутка, па и секунд, прекинути живот човјеку значи да је он умро, било природном, било насилном смрћу.
Како је тема овог текста тзв. абортус, у њему ћемо се бавити искључиво насилном смрћу нерођеног човјека. Насилна смрт, како рођеног тако и нерођеног човјека може наступити нехотимице или хотимице, као несрећан случај или као убиство. У овом тексту бавићемо се само хотимичним усмрћењем нерођеног човјека, убијањем нерођеног човјека.
Најпознатији начин убијања нерођеног човјека је тзв. абортус. Под појмом абортус подразумијева се убијање фетуса у материци, углавном специјално за тај захват љекара абортера конструисаним инструментима или хемијским средствима. У већини држава у свијету убијање нерођеног човјека је, уз извјесна ограничења, легалан чин. Ово убиство сврстано је у тзв. женска права која су у правним системима тих држава надређена основном људском праву на живот. Претходно, не само без икаквог научног доказа него и мимо здравог разума, фетус је проглашен дијелом мајчиног тијела, без обзира што је он, видјели смо, посебан човјек још од тренутка када је зачет. Из тог маневра произашло је право жене да располаже фетусом као дијелом свога тијела, да може да му допусти да узраста у њеној материци до рођења или, пак, да га одстрани из материце.
Дакле, тзв. абортус је убиство, насилни прекид живота нерођеног човјека. Озакоњено убиство. Не Божијим, не природним, него људским законима.
Тзв. абортус је само један вид насилног прекидања живота нерођеном човјеку. Убијање нерођених људи много масовније врши се тзв. средствима за контрацепцију. Ова средства, углавном, не служе за спрјечавање зачећа, него да спријече да се зачети човјек усади у материцу. Тако зачетом човјеку бива запријечено да приступи храни и он због тога умире. Тзв. контрацептивна средства служе и тзв. планирању породице. Такво планирање породице, убијањем тек зачетих људи, је морбидно.
Такође масовно убијање нерођених људи остварује се и вантјелесном оплодњом. У том процесу веома често бива зачето више дјеце, некада и на десетине, него што бива усађено у материцу. Дјеца која су вишак бивају замрзнута, на њима се врше експерименти…, коначно бивају бачена, као медицински отпад. И многа од оних која бивају усађена у материцу „не приме се“, ту умиру. Вантјелесном оплодњом дјеца бивају рођена, често, уз жртвовање многе њихове браће и сестара.
У осуди глобалног злочина убијања нерођених људи, далеко бројније погибије него у свим ратовима, од свих болести, укључујући и пандемије, свим природним несрећама, саобраћаним удесима…, говорити само о тзв. абортусу и тако оћутати злочин употребе тзв. средстава за контрацепцију и вантјелесне оплодње својеврсно је учешће у том злочину. Осуда само тзв. абортуса гурање је сексуално активних људи у злочин употребе тзв. средстава за контрацепцију. Људи углавном не знају, јер нико им то не каже, да су та средства абортивна и прибјегавају им да не би дошли у позицију да прибјегну абортусу. Тако, избјегавајући мање бројни злочин, прибјегавају далеко бројнијем. Злочин учињен употребом тзв. средстава за контрацепцију сматра се цивилизованошћу човјека. Посебним достигнућем медицине сматра се злочин убијања људи зачетих вантјелесном оплодњом. Њега финансирају државни здравствени системи и благосиљају неки свештеници.
Када се сруши путнички авион, сви свјетски медији извјештавају о том догаћају, државници шаљу телеграме саучешћа, проглашавају се дани жалости… А што тог истог дана само у једном градићу, било гдје у свијету, бива убијено пуно више људи који још нијесу рођени него што је погинуло у тој авионској несрећени, безмало, никога се не дотиче.
Свијет обитава у злочину свакоминутног стравичног злочина убијања нерођених људи чије димензије је људском уму немогуће сагледати. Цивилизација је натопљена крвљу нерођених људи и узноси се, безосјећајна за непрегледне ројеве душа насилно одвојених од тијела прије рођења. Технолошки развој, којим се цивилизација толико поноси, праћен новопаганском идеологијом, учинио ју је несхватљивим стратиштем.
Убијање нерођених људи је тема од које безмало сви зазиру. И када се баве њоме, то раде на крајње површан начин. Хришћани се „хришћанском љубављу“ труде да не повриједе своје ближње, као ни себе саме. „Сви смо грјешни“. О убиству тзв. контрацептивним средствима и вантјелесном оплодњом се и не говори. И злочин убијања нерођених људи се башкари у цивилизацији, па и у Цркви из које га не истјерују. Како су, безмало, сви људи који су имали ту ријетку срећу да буду рођени учесници у њему, што директно, као актери, што индиректно, као они који се не труде да га спријече и о њему ћуте, општи је интерес да овај највећи проблем човјечанства од када га је бива гурнут под тепих. И он не само да живи, него цвјета.
Сљедствено, говорити о злочину тзв. абортуса као демографском проблему, као једном од узрока изумирања популације, а не сагледати његову суштаствену димензију гријеха, је што и говорити о рупи коју је начинила атомска бомба, не сагледавајући посљедице радијације коју је изазвала.
Против злочина убијања нерођених људи могуће је борити се са успјехом једино сагледавши га у цјелости и сагледавањем његових узрока. Узроци овом злочину су у новопаганском хедонизму у који је уронила цивилизација. Имуни систем пред том болештином је здрава породица, породица у којој узрастају дјеца васпитана на освједоченим, традиционалним моралним, етичким, културолошким, духовним начелима.
Демографској катастрофи неће доакати смањени број тзв. абортуса. Може је само мало мање или мало више ублажити. Доакаће јој здраво друштво узрасло на здравој породици, друштво које чини људи који сагледавају свој гријех и стресају га са своје душе не тако што ће гурнути главу у пијесак, него – покајањем.