У ОДБРАНУ ЗДРАВОГ РАЗУМА
У Народној скупштини државе Србије, 17. јуна ове године, одржан је округли сто о Закону о родној равноправности, на коме су у организацији посланичке групе Српски покрет Двери – Патриотски блок као нестраначки стручњаци су учествовали: проф. др Душка Кликовац, Филолошки факултет у Београду, проф. др Виктор Савић, Филолошки факултет у Београду, доц. др Катарина Беговић, Филолошки факултет у Београду, проф. др Драгана Новаков, Државни универзитет у Новом Пазару, др Владимир Димитријевић, Гимназија у Чачку, Миленко Радић, адвокат, др Немања Зарић, Међународна организација за породицу, Марија Стајић, Коалиција за природну породицу, др Душан Илић, Институт за европске студије, др Стеван Гајић, Институт за европске студије, Маја Митић, адвокат и саветник посланичке групе Српски покрет Двери – Патриотски блок, и др Андреј Митић, Форум за националну демократију и члан Председништва Српског покрета Двери. Округлом столу је присуствовао и протојереј ставрофор Велибор Џомић, лични изасланик Његове светости патријарха српског Порфирија. Модератор округлог стола је био народни посланик и председник посланичке групе Српски покрет Двери – Патриотски блок Бошко Обрадовић. Мишљење су издвојиле др Марија Мандић и др Јелена Ћериман, са Института за философију и друштвену теорију, будући да нису сагласне са овде изнетим закључком и мишљењем, те не подржавају иницијативу да се Закон о родној равноправности стави ван снаге.
Jасно је, одавно, да глобалистичке квазиелите, олош наоружан новцем и моћи, ради тријумфа канцер-капитализма чине све да би разорили темеље људског постојања, и да би свако био слуга система и потрошач без идентитета. Тактику њихових претеча, који су се својевремено привидно борили за сва могућа права хипериндивидуализма, укључујући, на први поглед, и права жена (а циљ им је био да и жене учине робљем капиталистичког система), разобличио је Гилберт Честертон, у свом циничном стилу: „Нећу више да ми мушкарци диктирају, рече жена и запосли се као дактилографкиња.“ И данас, кад, у име тобожњих права жена, добијамо џендер законодавство, мора нам бити јасно шта се збива.
ОЗАКОЊЕНО БЕЗАКОЊЕ У СРБИЈИ
Ако је чињеница да је садашњи Закон о родној равноправности донет по хитном поступку, за време пандемије, без озбиљне јавне расправе и у једнопартијском сазиву парламента без опозиције, као и без консултовања званичних органа струке и упоредне праксе, и да доношење овог закона није представљало обавезу државе Србије према Европској унији, при чему је рађен по узору на Закон о родној равноправности лажне државе Косово из 2015. године, онда је јасно да је такав закон идеолошки наметнут од стране прозападних невладиних организација и Министарства за људска и мањинска права и друштвени дијалог, супротно Закону о употреби српског језика у јавном животу и заштити и очувању ћириличног писма, који јасно налаже да језик мора бити заштићен од идеологизације и политике.
У историји српског језика до овог закона стандардизација није вршена законима нити новчаним казнама.
Такође је јасно да закон није у складу са Уставом Републике Србије, који не познаје категорију рода. У српском језику именица род је у директној вези с рађањем, породицом и народом, а не џендер идеологијом. Ово би свакоме могло и морало бити јасно. Али, пошто нама скоро никад ништа није јасно, онда је потребно објашњавати и разјашњавати.
А сада, тачку по тачку, да видимо о чему је реч.
Проф. др Душка Кликовац, која је изричито нагласила да скуп сматра надстраначким, јер питања српског језика нису и не могу бити питања ниједне странке, изложила је неке од основних чињеница када је демографија Србије у питању. Она је истакла: „Ево шта пише у раду И. Марковића Демографска слика Србије“, из 2020:
„Мало је земаља у свету које се суочавају са тако интензивном депопулацијом у мирнодопским условима каква постоји у Србији. […] Негативни природни прираштај се евидентира од 1992. године. Од тада је (1992–2019) умрло око 780.000 становника више него што се родило. […] Треба очекивати да популациона величина Србије [у новом попису] буде као пре шест деценија, али са знатно другачијом старосном структуром. Становништво је прешло пут од младе популације до једне од најстаријих популација на свету. […] Највероватније је да ће већ за око десетак година, у време пописа 2031, број становника Србије бити нижи од оног из 1948. године.“
И даље:
„Анализа узрока смрти показује да је становништво у Србији оптерећено високим стопама смртности од болести срца и крвотока и да оне чине више од половине укупне стопе смртности. […] Осим болести циркулаторног система, велики удео у укупној смртности имају и тумори (око петине укупних смрти). […] [К]арциноми из године у годину бележе пораст.“
И још: „Алкохол је у Србији у широкој употреби, а према истраживањима више од половине становништва конзумира алкохол.“
СМИШЉЕНО ПОМЕРАЊЕ ФОКУСА
А Медицински факултет Универзитета у Београду нуди и податак да између 20 и 25 одсто становника Србије повремено или свакодневно узима седативе.
Шта ми за то време радимо? Ломимо копља око тога да ли сме да се каже „Она је кондуктер” или мора „Она је кондуктерка.”
Академик П. Пипер написао је да је овде на делу „позната техника манипулисања јавним мњењем путем смишљеног померања фокуса са битног на мање битно“(…) Ми, наравно, не можемо поуздано знати да ли се јавним мњењем у том погледу манипулише; али кад би се манипулисало, то би изгледало управо овако.“
Уместо да се спасавамо од изумирања, ми дозвољавамо џендер субверзији да потапа спрат по спрат смисла и здравог разума у нашој јадној, са свих страна опкољеној и изнутра окупираној, Србији.
Проф. др Исидора Бјелаковић са Универзитета у Новом Саду нас подсећа: „Често се у јавности наводи да је родно осетљив језик део европских тежњи. Међутим, уколико се обрати пажња на аналогне документе у Европској унији, одмах постаје јасно да је слика другачија. Наиме, на сајту Европског парламента налази се правилник Gender-Neutral Language in the European Parliament, где већ на основу наслова схватамо да је у Европи реч о родно неутралном, а не осетљивом језику, да се тежи ка унификацији, а не растакању језика. Родно неутрални језик се у Европи само препоручује и то у оној мери у којој се не нарушава структура датог језика. Он није обавезан за све говорнике једног језика и пре свега се уважава СТАВ сваког појединца о томе како жели да се декларише. Потпуно је јасно да у Закону о родној равноправности Републике Србије није, дакле, реч о примени европских вредности, него о наметању личних ставова једне групе грађана ове државе, која не само да није у складу са општим начелима Европске уније, него се њеном применом суочавамо са тоталитаризмом и агресивном искључивошћу противуставне природе, којим се забрањују основна права човека – право на слободу мишљења и изражавања.“
Тако глобалисти желе да укину истинска људска права у име канцер-капиталистичког хипериндивидаулизма. То јест, да укину породицу у име мултинационалних компанија.
ОНТОЛОШКИ ПАТРИЈАРХАЛАН ЈЕЗИК?
Зато је Исидора Бјелаковић указала и на дискриминаторне потенцијале новог законодавства: „Доношењем овог Закона нарушено је Уставом загарантовано право сваког грађанина Републике Србије – право на слободу изражавања. Према Закону о родној равноправности, од 2024. ниједна особа женског пола неће, наиме, моћи да буде мастер или доктор неке научне дисциплине него мастерка, докторка; ниједна жена више неће имати права да буде дипломирани инжењер, филолог, социолог и сл. – мораће да буде дипломирана инжењерка, филолошкиња, социолошкиња итд; ниједна жена неће више имати права да буде шеф службе, руководилац одељења, у спорту тренер, бек, центар. Мораће да буде шефица, руководитељка, тренерка/тренерица, бекица, центрица итд.“
У овој ситуацији, додаје она, намеће се питање: Хоћемо ли употребом наведених форми заиста спречити дискриминацију жена у нашем друштву?
Укидање слободе избора не води ка праву једнаких могућности. Оно води ка новој дискриминацији.
А то и јесте прави циљ канцер-капитализма, зар не?
Основна измислица џендер лингвистике јесте да је језик „онтолошки патријархалан“, и, самим тим, дискриминативан према женама (а о 70 других џендера да и не говоримо). Та и таква стварност може се променити законима који људе приморавају да говоре и пишу (а самим тим и мисле) другачије.
ШТА КАЖЕ ИСТОРИЈА ЈЕЗИКА?
Доц. др Катарина Беговић са Филолошког факултета Универзитета у Београду суочава нас с пуном научном истином која се тиче историје језика (и не само нашег), џендерашким идеолозима тако „тоталитарно патријархалног“:
„Потпуно је тачно да актуелне светске културе и цивилизације почивају на патријархалноме моделу. Тачно је и то да се неки од патријархалних образаца могу видети у језику. Али лингвистичка је неистина то да је неутралност тзв. мушкога рода у језику последица патријархалних образаца учитаних у језичко ткиво.
Прво, оваква тврдња лингвистички није доказива. Посредна аргументација у корист реченој хипотези подразумевала би матријархално уређење оних племена у чијем је језику тзв. женски род у функцији општег, генеричког рода, но, већ је поменуто да природни језици показују другачије стање.
Друго, генеричка функција тзв. мушкога рода наслеђена је из дубоке старине, као и основни параметри конгруенције. Ако бисмо говорили о раном периоду у историји језика, врло је важно имати у виду да не постоје докази који упућују на то да су сва индоевропска племена била патријархална. Код Словена је, на пример, познат феномен матрилинеарног наслеђивања, довољно је само прелистати Ф. Конта или Е. Гаспаринија да би се стекао увид у сву сложеност културе словенских племена. Сликовитости ради, Словени немају назив за оца као главу породице (pater familias), како је било у латинском, а такође грчком, германском и код свих осталих патријархалних Индоевропљана. За разлику од њих, Словени спадају међу оне Индоевропљане (нпр. Хетити, Балти, Албанци), код којих је отац (отьць) био само „мајчин муж“ (универзална ономатопеја из дечијег језика). Могло би се на овоме месту још говорити о словенској култури, положају жена, нарочито жена ратника, полигамији, слободи у одабиру партнера итд. То наравно не значи да није било сегмената патријархалног уређења кроз историју или познијег преласка на патријархални културни модел, али то се не може доводити у везу са генеричком функцијом тзв. мушкога граматичког рода и параметрима конгруенције у вези са њиме.“
Полуписмени џендераши/џендерашице се не занимају историјом језика. Као и сви идеолози, они стварност убацују у Прокрустову постељу мита.
УЏБЕНИЧКИ ЈАСНО
Што се саме науке тиче, и овде су ствари уџбенички јасне. Душка Кликовац истиче да „у српском језику постоје именице које могу означавати особе оба пола. Те именице могу бити женског рода (избеглица, придошлица, странка, муштерија, тврдица, кукавица итд.), средњег (зановетало, блебетало), али су најчешће мушког рода, кад означавају вршиоца радње или носиоца занимања, звања, титула, својстава и сл. (професор, пекар, доктор, жирант, пешак итд.). Такво значење именица из ове последње групе (тзв. генеричко значење) очитује се у свакодневној језичкој пракси:
(4) На наш факултет ове године се уписало хиљаду студената. (= и момака и девојака)
(5) Кочи, пешак хоће да пређе улицу! (= мушкарац, жена или дете)
(6) Треба ми неки добар преводилац. (= било мушкарац било жена)
(7) Разочарани и обесхрабрени, присутни су се разишли. (= и мушкарци и жене)
Мушки род се, дакле, употребљава као неутралан. То се, иначе, не огледа само „на површини језика“, у лексици, него и „дубље“ у његовој структури – у граматици. На пример, ако је једна именица женског рода, а друга средњег, предикат ће се с њима слагати у мушком роду: Књига и перо су лежали на столу. Исто важи и ако су обе именице средњег рода: Перо и писмо су лежали на столу. Даље, ако женској особи говоримо „Ви“, предикат ће опет бити у мушком роду: Госпођо, заборавили сте кишобран (а не заборавила, како је нпр. у чешком језику). Предикат заменица ко, нико, свако стоји такође у мушком роду: Ко је то рекао? (а не нпр. Ко је то рекла/рекло?) итд.
Али вратимо се лексици. Именице мушког рода могу, наравно, означавати и само мушкарце, али је то потребно посебно назначити у контексту, нпр.: Имате ли ове године неког студента на групи, или су опет све девојке? Постоје и говорне ситуације кад је неопходно употребити именицу женског рода, односно истаћи пол особе; то се догађа онда кад идентификујемо одређену женску особу: ако мислимо на жену коју знамо, рећи ћемо Лекторка је рекла да није било много грешака (именица мушког рода – Лектор је рекао… – означавала би у том случају мушкарца и завела би слушаоца на погрешан пут).“
Наука, међутим, мора да се повлачи пред идеологијом.
КАД ИДЕОЛОГИЈА УЗУРПИРА ЈЕЗИК
Душка Кликовац је истакла да препоруке за употребу „џендер језика“ наглашавају да „треба доследно употребљавати форму женског рода за именовање занимања и титула жена где год је то могуће; треба избегавати скраћенице, него титуле и занимања жена треба писати у пуном облику; треба користити паралелне форме уколико се изречено односи и на мушкарце и на жене.“
То, на први поглед, може да се учини сјајним. Али: „Све те препоруке се противе принципу економичности у комуникацији.“ Прављење вештачких именица значи да је „захтев да се жена учини видљивом у језику важнији од комуникативних начела и правила инхерентних језику.“
То значи, сматра Душка Кликовац, да се пол (род) сматра најбитнијом одредницом човека (а не, рецимо, националност или брачни статус). Где год имамо овакве Прокрустове постеље, живо језичко ткиво се касапи: „Та идеологија прописује и кад ће се правила која она сама налаже примењивати, а кад не: пол жене треба истицати свугде где се то може, али не и њеним презименом – па треба Брнабић је потписала (…), иако није добро, како смо видели, Гинеколог је обавила… То није први пут у нашој средини да је идеологија узурпирала језик. У језику политичке бирократије, који је у Југославији харао нарочито од почетка седамдесетих година прошлог века, учитељ је био „наставник разредне наставе“; сада се ситуација променила утолико што је учитељ – „учитељ или учитељица“, или „учитељ/ица“. Али ова идеологија иде још даље, јер дира не само у лексику него и у граматику (творбу речи, структуру реченице и конгруенцију).“
Није мало. Џендер тоталитарци су гори од оних титоистичких.
ЗАКОНОМ ПРОТИВ ГРАВИТАЦИЈЕ
Проф. др Драгана Новаков са Државног универзитета у Новом Пазару нагласила је: „Рекла бих да је то покушај да се удари у суштину људскога бића, да се језик заузда и подвласти, да му плитка памет издаје налоге по којима се мора понашати. А тамо где се то догоди ваља очекивати и Закон којим ће се укинути и Закон о земљиној тежи, али и закони којима ће се ударити у природни поредак, те да се законима негирају развојни механизми језика. И цела прича нема никакве везе са женама, него са џендерима и преображајем српскога језика и сваког природног језика у језик џендера. То је насиље над природним законима, да не кажем Божјим.“
Због свега овога професор Милош Ковачевић напомиње да се Закон о родној равноправности показује законом против српског језика пре свега што негира либералну језичку политику као темељ српске нормативистике, и намеће хрватску директивну језичку политику. Њиме се врши насиље над српским језиком онемогућавањем слободе употребе свих уобичајених изражајних могућности српскога језика, будући да се прописује, уз претњу драконским казнама, искључиво неологистички начин исказивања форми родно сензитивног језика. Преводиоци су већ констатовали да после овог наметнутог закона, ако он заиста заживи Срби више неће имати ни свој језик.
ТО ЈЕДНОСТАВНО НЕ МОЖЕ
Новакова је позвала на разум и трезвеност: „О свему овоме најпре треба да се изјасне биолози, потом антрополози, а филолози могу једино да кажу да у нашем атару то једноставно ‒ не може! У последње време људи као да нису свесни шта значи померање читавог језичког система, те све, чини се, као да иде поред здравога разума, паралелно, и иде у ко зна ком смеру. Такође, могу се чути лексеме попут форсиране творенице, психолошкиња, која је, како видим, ушла у медије (не у све), који су прихватили тзв. родну идеологију и врло агресивно има амбицију да уђе у српски језик. А ја се питам, зашто по истом критеријуму не може и психологуша, психологача, или још боље, психологаљка, као на пример, певаљка, јер је то много ближе народу који би тако нешто много лакше усвојио.“
Професор Драгољуб Петровић овај закон зове „Закон о сакаћењу језика“ и поставља питање – „докле може досегнути оштећење које ће прописати да се, рецимо, ђак и ђачица морају раздвајати, као и деца — на ‘мушко’ и ‘женско’ (мада знам за неке просторе на којима и то може), да може професорка, а не може професорица, да је режисерка коректније него режисеруља, да мајкан мора бити регуларан парњак речи мајка, по истом обрасцу по коме трудњак стаје уз трудницу или породиљац уз породиљу“.
Зато је председник Одбора за стандардизацију српског језика, академик Срето Танасић, рекао: „Пошто овај закон крши сва основна људска права у мери у којој то није чинио ниједан тоталитарни режим новијег времена, он се мора безусловно укинути. Нови закон о заштити равноправности мањине и већине, једног и другог пола, мора се писати с правим циљем, а не против српског језика, и ништа у вези са српским језиком не сме се написати против мишљења Одбора за стандардизацију српског језика.“
Паметном доста. А џендер активистима канцер-капиталистичког глобализма никад доста. Пре свега, новца и моћи. Но гравитација ипак ради.