Крајем маја 2021. године, у емисији „Упитник“ на РТС-у, један од гостију био је и професор др Бранислав Ристивојевић, декан Правног факултета у Новом Саду и један од угледних потписника петиције против предлога закона министарке Чомић, коју је покренула Коалиција за природну породицу.
Тема је био управо усвојени Закон о родној равноправности који тежи да пропише начин на који ће грађани Србије говорити – и то под претњом високих новчаних казни и за грађане, и за правна лица.
Преносимо речи уваженог проф. Ристивојевића који је у емисији јасно и стручно показао зашто казне и претње нису добар начин да дође до жељених друштвених промена.
редакција портала iFamNews
– Професоре Ристивојевићу, од критичара смо могли чути да је ово неуставан закон, да је у питању ружење језика – шта ви кажете?
Из угла науке којом се ја бавим, а то је кривично право, овај закон, будући да смењује Закон о равноправности полова из 2009, у доброј мери пооштрава његове одредбе, чини их мање либералним и смешта у доброј мери у једну сферу квазикривичног казненог, односно прекршајног права. Препун је забрана, казни и различитих норми репресивног карактера. Ја заиста верујем да је језик жива ствар и да се он развија; он је, слободно можемо рећи, једно живо биће или ентитет, и у свом развоју прима различите утицаје. Неки језички облици или речи нестају, други се уводе, улазе у њега, итд. Оно што је основно из мог угла и из угла науке којом се ја бавим јесте да се те ствари до сада у српском језику нису радиле казнама и на силу.
– Јесу ли се језичка питања раније уређивала сличним законима?
Не, такве ствари се не уређују законима, а тамо где се то ради – такви покушаји пропадају. Погледајте само пример Црне Горе која је 2009. донела Закон о правопису. Правопис се не доноси законима, то је у потпуности погрешна ствар. Донели су две нове речи које данас нико не користи. Народ то једноставно не користи, нити је то језички стандард владе.
Велики Јеринг нас учи да је од свих покретача социјалне механике, казна најлошији и он даје најмање резултата. Другим речима, ако желите да постигнете неко пожељно друштвено стање и за то користите правни поредак, а не друге нормативне механизме као што су обичај, морал и тако даље, тада треба да користите подстицај друге врсте, а не казну. Казна даје најлошији резултат.
Ја студентима то објашњавам радаром којим полиција мери брзину на путу. Шта мислите, када је радар најбољи, када дневно ухвати 100 људи који прекораче брзину или кад не ухвати никога? Радар је најбољи када не ухвати никога јер то значи да се сви возачи саглашавају и возе у складу са ограничењем брзине. Закони могу да делују на људе кажњавањем, и специјалном али и генералном превенцијом. Специјална превенција је када казном утичете на конкретно лице, извршиоца неког деликта, да промени своје понашање. Генерална превенција је када закони делују емитовањем једне етичке или вредносне поруке о томе шта треба да буде неки стандард, па тако на пример и језички. Суштина је да уколико то радите казном, добићете више негативних ефеката него позитивних.
– Да ли је језик ствар лингвиста или политичара?
Ја мислим да би било погрешно када би било другачије. Замислите кад би политика била ствар језикословаца? Вероватно да не би ваљала, тако да верујем и да би језик који стварају политичари сигурно дошао у проблем. Када сте поменули појам идеологије, хтео бих да укажем на неке ствари из нацрта закона. Мислим да су то одредбе члана 36 или 37, где стоји да ће институције у области високог образовања бити дужне да мењају своје наставне програме у складу са одредбама овог закона, да уносе „родно сензитивни језик“, да се баве „родним стереотипима“ и предрасудама, да то треба да уђе у наставне програме и слично. Са становишта некога ко се бави науком, могу да кажем да се наука изграђује научном методом, а не законским нормама. Свака наука има свој предмет и свој метод, и то је једини начин на који се она изграђује. Ако дођете у ситуацију да законском одредбом пропишете шта је садржај предмета неке науке, а нисте то утврдили научном методом, то престаје да буде наука и постаје идеологија.
Шта је идеологија? Идеологија је у суштини једна чврсто укорењена вредност или мисао којој ви не дозвољавате никакву промену или преиспитивање. Она је на такав начин врло блиска религијским или верским ставовима, њих такође не преиспитујете. Ако пристанете да будете члан неке цркве, ви не преиспитујете начин на који се обичаји и ритуали у тој цркви изводе, или слично. Срећом па је Србија слободна земља те имате право да у неку цркву уђете и изађете по слободној вољи. Међутим, када се бавите науком, те слободе нема. Искључиви и једини начин на који се долази до садржаја науке јесте научни метод. Сваки други начин у суштини науку уништава.
Богу хвала, Србија је довољно разумна па је аутономију универзитета уградила у Устав и она није ничим ограничена, што ће рећи искључиво је и само на универзитету, односно на научним институтима да изграђују науку. Науку нико други у овој земљи не изграђује, нити му је она неопходна, на крају крајева – њоме се и не бави. Једино тело које контролише стандарде и обрасце квалитета у високом образовању јесте независно тело – Национално акредитационо тело – које нема никакве везе са самом државом. Оно не доноси законе којима намеће одређене ставове науци већ само контролише стандарде и обрасце квалитета, али не и сам садржај науке – до њега се долази научном методом, а не законима.
– Да ли су ово језичка питања или отпор према јачању положаја жена?
И пре ступања овог закона на снагу, у Србији функцију премијера обавља – жена; функцију председника Народне скупштине у претходном мандату обављала је – жена; шест од дванаест министара у Републичкој Влади су – жене; функцију гувернера Народне банке Србије обавља – жена; ректор Универзитета у Београду је – жена; и све ово пре ступања на снагу овог закона. Ја бих рекао да онај ко је доносио овај закон није сагледао у стварности какво је стање у односима полова у Републици Србији. Мислим да стање ни изблиза није тако лоше – а ове бројке једноставно говоре да је стање другачије. До тога смо дошли без икакве принуде, а нарочито без казнене принуде. Пре 100–120 година жене у овој земљи нису имале право гласа, нису имале право наслеђивања, нису имале право да се разведу, и тако даље. Временом се друштво либерализовало, односи између полова су се променили. Жене су оствариле положај у друштву који је, ја верујем, врло близу ако већ није у потпуности изједначен с положајем мушкарца.
Није било потребе мењати никакво законодавство да би у Србији све даме које сам набројао дошле на ове одговорне функције и обављале их, а да нико не прави никакав проблем. Суштина је да треба оставити друштву да само развије ту језичку употребу – и ја сам своје наставнице у школи звао математичарка, биологичарка, физичарка – верујем да нико нема с тим проблем. Једноставно, казна је врло лош механизам за постизање пожељног друштвеног стања. Далеко је боље оставити друштвеном саморегулисању да дотле дође. Речима чувеног Валтазара Богишића, који је творац чувеног Општег имовинског законика за Црну Гору: Вредност законодавца није у ономе што добро озакони већ у ономе што добро пропусти да озакони, што ће друштво само постићи кроз друге нормативне механизме: обичај, говорну праксу, морал итд., зато што су казне и правни поредак најнеефикаснији, најскупљи, најспорији метод и често погрешан за постизање нечег што желите да добијете од друштва.
Емисију у целости можете погледати на доњем линку.
