За Атлантски савез наважнија тема је спровођење њиховог тоталитаризма– идеологије хомосексуализма, чици циљ није да се интегришу „угрожени и од друштва несхваћени”, већ да им се, кроз њихову манипулацијама наметнуту власт, целокупна хришћанска цивилизација потчини, а потом и одрекне свог идентитета.
Живимо у свету у коме је брак као установа срушен. Ванбрачне везе проглашене су сасвим нормалним, а на све могуће начине иде се на редефиницију брака, што се нарочито подстиче идеологијом политичког хомосексуализма. Ипак, не смемо заборавити да је ово, још увек, хришћанска цивилизација, и да је брак већ две хиљаде година обасјан благодатном светлошћу хришћанства.
Према хришћанском гледишту брак је велика тајна сједињења двеју душа, по слици сједињења Христа с Црквом. Муж би требало да воли жену као што је Христос заволео Цркву; а од жене постојати послушност мужу, такође заснована на љубави, као што се Црква покорава Христу (Еф. 22, 25–26). Захтев упућен мушкарцу је радикалан: воли жену, распињи се за њу, као што се Господ распео за Цркву. Захтев упућен жени је јасан – ако се муж распиње за тебе, слушај га са љубављу и радуј се његовој жртвености. Нема ту „насиља у породици“; нема ту „мушког шовинизма“; нема ту „радикалног феминизма“ – волимо се у Богу и знамо због чега живимо.
Као живи савез љубави и наклоности срца, устројен према слици савеза Христа и Цркве, брак не може бити раскинут никаквим непријатностима и случајностима брачног живота, осим смрти једног од супружника и кривице за прељубу. Брак у хришћанству има у својој основи осећање љубави и високог узајамног поштовања (без кога и не може бити љубави).
Брак је домаћа Црква, прва школа љубави. Васпитавши се у браку, љубав излази из породичног круга и обухвати све друге људе. Та љубав је један од задатака брака, који се и помиње у молитвама у самом чину венчања: Црква се моли да Господ да младенцима миран живот, слогу, “једнодушност душа и тела”, љубав једнога према другоме у савезу мира, “да њихови домови буду пуни пшенице, вина и уља и сваког добра, да би могли давати и онима којима је потребно”, те, имајући свако благостање, да живе у изобиљу за свако дело добро и Богу благоугодно, да “благоугодивши пред Богом засијају као светила на небу, у Христу Господу нашем“.
Према учењу Светог Василија Великог, хришћанска породица мора бити школа врлина. Повезани осећањима љубави, супрузи морају да врше један на другог добар утицај, самопожртвовано подносећи недостатке карактера један другога.
Свето Писмо и Црква у својим молитвама чина венчања указују и на други основни циљ брака – рађање деце. Црква благосиља брак као савез ради рађања деце и ради хришћанског васпитања деце, молећи у молитвама “добру децу” и “благодат за децу”.
Свет у коме живимо руши се огромном брзином: најављује се чак да ће човек као такав нестати, и да ће победити „вештачка интелигенција“. Али, како је говорио Свети Јустин Ћелијски, интелигенција без љубави је готов ђаво. Зато обнова брака и породичног живота представља темељ наше будућности, коју никаква машина, нити џендер идеологија, неће моћи да замени.