То је као већ написани сценарио. Када је реч о гласању о непопуларном законодавству усмереном на радикалну реформу породичног закона, парламент се упушта у нечасне работе (или се можда претвара да би изврдао) и „прљави посао“ поверава судској пракси. То је био случај и 1. јануара четвртом пресудом Уставног суда Италије, која је покренула сумњу у легитимитет члана 262 Грађанског законика, који прописује додељивање деци само очевог презимена. У члану се наводи да „дете узима презиме родитеља који га је први признао“, међутим, ако „дете истовремено признају оба родитеља, дете узима презиме оца“.
Све је почело са судом у Болзану (Bolzano), који је затражио да Уставни суд донесе одлуку о овом члану, након што је јужнотиролски пар затражио да њихов син добије само презиме своје мајке, јер, према пару само је на немачком звучало боље очево презиме.
Уставном суду нису стране пресуде у овој области: још 8. новембра 2016. године, са пресудом 286 , судије су донеле одлуку којом је створена могућност да дете, ако су се родитељи сложили, узме и очево и мајчино презиме. И ове године, као и пре четири године, пресуду је објавио премијер Ђулиано Амато (Giuliano Amato). Суд је 2016. године отклонио сметњу приписивању и мајчиног презимена као „неразумну разлику у поступању између супружника, која не налази оправдање у циљу заштите породичног јединства“. Отприлике шест месеци касније, у јуну 2017. године, Министарство унутрашњих послова тада је послало циркуларно обавештење утврђујући да је прво презиме које се наводи у матичној служби увек име оца. Према Виминалеу (Viminale), усмена изјава оба родитеља о презимену које ће се доделити детету била је довољна, док додељивање само мајчиног презимена није било дозвољено.
Десет година раније, 2006. године, још увек је било на Уставном суду да пресуди о аутоматском приписивању презимена по оцу као „наслеђу патријархалне концепције породице која вуче корене из романичког породичног права и застарелој брачној пракси, која више није у складу са принципима система и са уставном вредношћу једнакости мушкараца и жена “.
Парламент неактиван четрдесет година
Такође у 2016. години, Консулта (Consulta) је позвала на интервенцију законодавног тела, такође у светлу парламентарне расправе која је трајала готово 40 година. У ствари, први предлог, који је дала Марија Мањани Ноја (Maria Magnani Noya) (1931-2011), чланица Италијанске социјалистичке партије, датира још из 1979. године. Крашки процес реформе двоструког презимена поново се појавио у последњем сазиву двостраначког нацрта у три члана, чији су први потписници Алесандра Мусолини (Forza Italia) и Стефано Еспосито (Partito Democratico). Тај предлог је на неки начин антиципирао дух пресуде Консулте из 2016. године: природно је да дете узима презиме родитеља који га је први препознао, док, ако су то признала оба родитеља, узима и очево и мајчино презиме.
У истом парламенту, септембра 2014. године, је одобрен јединствени текст у седам чланака Представничког дома. Међу главним новотаријама била је могућност да родитељи својој деци дају презиме оца, презиме мајке или обоје; лице уписано у матичну службу са двоструким презименом може својој деци пренети само једно од два презимена; и могућност да други родитељ који је признао дете након регистрације дода своје презиме детету после 14. рођендана детета, уз сагласност другог родитеља. Једном када је усвојен у Сенату, предлог је имао заговорника Серђа Ло Гиудићеа (Sergio Lo Giudice), познатог и по томе што је био први италијански парламентарац који је постао отац захваљујући „ изнајмљеној материци“.
На почетку актуелног сазива скупштине, предлог Диспозиције о приписивању презимена деци представљен је у Монтећиторију – прва потписница је бивша председница већа, Лаура Болдрини (Laura Boldrini) – која поново предлаже, уз неке измене, јединствени текст из 2014. „У случају да се родитељи не договоре, дете ће добити азбучним редом презимена оба родитеља“, између осталог стоји у нацрту. „Деца истих венчаних родитеља, рођена накнадно, носиће исто презиме као и прво дете.“ У јануару 2019. године, врло сличан нацрт појавио се у Сенату на иницијативу парламентараца Покрета пет звездица Алесандре Мајиорино (Alessandra Maiorino) (штавише, он је известилац једног од нацрта спојених у “пречишћену верзију” ) и Емануеле Деси (Emanuele Dessì).
Све за род
Као и у великој већини реформи (или, боље речено, преокрета) породичног права, и код приписивања презимена родитеља сви су притисци међународни. У неким случајевима ти предлози су изричити, а у другима су отворено нарушавање принципа једнакости садржаних у конвенцијама Заједнице. Не само да Лисабонски уговор из 2008. године забрањује сваку дискриминацију на основу пола, већ је 2014. године Европски суд за људска права је осудио Италију за законодавство које је и даље на снази, а које се сматра “дискриминаторним према женама” и у јасној је супротности са Европском конвенцијом о људским правима. Суд у Стразбуру прихватио је жалбу миланског пара који је 1999. године затражио од италијанских судова да својој прворођеној ћерки дају презиме њене мајке. Немогуће је не видети у овој врло спорој, али неумољивој парламентарно-правној операцији комбинацију са усвајањем деце од стране хомосексуалаца. Под маском борбе против „патријархата“ чак и на фронту матичних књига, заправо се иде против природне породице. Дискриминација жена и мајки нема много везе с тим. Нарочито ако се патроними потпуно укину, а родитељима се дозволи да бирају између очевих и мајчиних презимена, то би довело до фрагментације и расејања породичних корена свих. Ово је забуна која иде на руку идеолозима родне флуидности: сама чињеница да су парламентарци попут Болдринија, Маиорина или Ло Гиудићеа заговарали право мајчиног презимена је кључ. Није доказ, али је поприлично близу.