КРИМИНАЛ И ТРГОВИНА ДЕЦОМ: „ФАРМЕ БЕБА” У ШРИ ЛАНКИ – МРАЧНА МРЕЖА УСВАЈАЊА ДЕЦЕ У ЗАПАДНОЈ ЕВРОПИ

Хиљаде беба из Шри Ланке дато је на усвајање између шездесетих и осамдесетих година прошлог века – неке од њих продале су „фарме беба“ будућим родитељима из свих крајева Европе.

Холандија, која је примила многе од тих новорођенчади, забранила је међународна усвајања, после бројних оптужби за принуду и подмићивање.

И док је истрага у току, породице које никад нису престале да мисле на несталу децу надају се да ће им она бити враћена.

Индика Вадуге сећа се црвеног аутомобила који је одвезао његову мајку и сестру Ниланти.

Он и његова сестра Дамајанти остали су код куће и чекали да им се мајка врати.

Кад је наредног дана стигла, била је сама.

• Усвајање у Србији: Држава дала, држава и узела дете
• Дечак позвао цео вртић у суд да прославе његово усвајање
• Дечји бракови – живи реликт прошлости

„Кад смо се опростили, нисам ни помислио да ће Ниланти отпутовати у иностранство нити да је то последњи пут да ћемо се видети“, каже он.

Ово се десило или 1985. или 1986. године, кад је Индикин отац напустио његову мајку Паникарге Сомавати и оставио је да одгаја троје деце сама.

Док се породица мучила да преживи, он се сећа човека ког је његова мајка познавала и који ју је наговорио да да Ниланти, која је тада имала четири или пет година, на усвајање.

Индика каже да је тај човек био посредник „фарме беба“ у Коломбовом предграђу Котехана и тврди да је, иако су је водили судска службеница и њен муж, посредник био тај који је уговарао усвајање са страним родитељима – углавном холандским паровима.

Сомавати је знала да је то центар који уговара усвајање беба као посао, каже њен син.

Али у оно време је сматрала да нема другог избора и плаћено јој је око 1.500 шриланканских рупија (у оно време око 55 долара).

„Моја мајка је била свесна да је то фарма беба, али била је немоћна. Знам да је то урадила зато што није могла да храни се нас.

„Због тога је наша мајка донела ту одлуку. Ја је не кривим.“

Индика се сећа да је посетио фарму беба с оба родитеља пре него што је Ниланти дата на усвајање, мада не може да се сети због чега.

Описао је двоспратну кућу у којој је неколико мајки са бебама спавало на простиркама на поду.

„Била је то прљава уџерица, личила је на болнички ходник“, каже он.

„Сада знам да је то била фарма беба. Тамо су се старали о мајкама док се не породе, а потом продавали њихове бебе. Водили су уносан посао.“

Једном другом приликом, присећа се како им је пријатељица његове мајке дошла у посету након што је предала властито новорођенче фарми беба.

„Сећам се како је жена ридала док је говорила са мамом.“

Неколико година касније, током побуне Јануте Вимукти Перамуна (Народни ослободилачки фронт) против државе, убијено је око 60.000 људи.

Индика каже да је један од њих био посредник фарме беба, који је изгорео у свом аутомобилу – вест је објављена „свуда по медијима“, каже он, а кад је видео слику возила, одмах је знао да је исти аутомобил одвезао његову сестру.

Индика (42) каже да је његова мајка болесна и он очајнички покушава да нађе Ниланти, за коју верује да је отишла да живи у Холандију или Аустрију, али нема чак ниједну њену фотографију.

„Моја мајка има 63 године. Њена једина нада је да види моју сестру пре него што умре. И зато чиним ово да бих испунио мајчину жељу.“

То је жеља која је заједничка многим мајкама које су сматрале да морају да се одрекну деце.

• Како изгледа дан хранитељске породице у Србији
• Ко може да буде хранитељ у Србији
• Свратиште – место где деца улице могу да буду деца

Ранавира Архчилаге Јасавати инсистира на томе да није имала намеру да „прода“ бебу, већ је пристала да је да на усвајање због друштвеног табуа кад сте самохрана, неудата мајка.

„Била је то најбоља одлука коју сам могла да донесем у том тренутку“, каже она.

„Нисам мислила на себе, већ на своју бебу. Нисам била у ситуацији да се старам о њој.

„И плашила сам се реакције друштва.“

Шри Ланка је конзервативно друштво које сачињавају углавном синхалешки и будистички држављани.

Секс пре брака је у оно време, али и сада, сматран огромним табуом, а абортуси су незаконити.

Јасавати је затруднела у 17. години са старијим мушкарцем у ког се заљубила док је ишла у школу 1983. године.

Иако њена старија браћа нису одобравала везу, она се преселила у породични дом момка, мада каже да „није баш радо отишла – била сам веома млада и рањива“.

Прво је, каже она, био добар према њој, али се његово понашање ускоро променило, а он и његова млађа сестра почели су да критикују Јасавати и вичу на њу.

Потом је сазнала да он има и друге везе и после шест или седам месеци, вратио ју је у њен породични дом и нестао.

Кад су њена браћа и сестра сазнали да је два месеца трудна, избацили су је из куће.

Очајна, Јасавати се обратила локалној матичарки за помоћ.

Кад је дошло време да се породи, матичарка ју је упознала са болничарком у граду Ратнапура која је уговорила усвајање њеног сина Јагата Ратнајаке.

Рођен је 24. децембра 1984. године.

„Није било никог да се стара о мени кад сам се породила. Била сам у болници око две недеље, а потом сам пребачена на место налик сиротишту у Коломбу.

„Не сећам се детаља или где се то тачно налазило, али тамо је било четворо или петоро других као што сам ја“, каже она.

„Тамо је бели пар усвојио мог сина, али нисам знала одакле су. Добила сам 2.000 шриланканских рупија (око 85 долара 1983. године) и торбу са одећом да је носим кући.

„То је све што сам добила. Много сам се напатила.

„Чак сам покушала да одузмем себи живот.“

Неколико месеци касније, добила је писмо од пара у Амстердаму у ком се налазила слика њеног сина.

„Не умем да читам нити говорим енглески. Неко ко познаје језик рекао ми је да пише како је мој син добро.

„Родитељи који су га усвојили изразили су захвалност што сам им дала дете. Нисам добила никакву информацију о сину од тада.“

Јасавати, која живи у руралном месту Годакавале, касније се удала и добила још једног сина и две ћерке.

• „Дали су ми новац, а ја желим свог сина”
• Избори у Босни: Жене (ни)су квота
• Право на абортус: Од Аргентине до Босне

Ова педесетшестогодишњакиња каже да је незнање где јој је син оставило празнину у срцу.

Али чак и сада, плаши се да ће ако га пронађе то изазвати реперкусије у шриланканском друштву.

„Кад год видим неку белу жену, добијем порив да је питам зна ли нешто о мом сину. Веома сам беспомоћна данас“, каже она док јој подрхтава глас.

„Надам се да нико никад неће морати да искуси оно што се мени десило.

„Моја једина жеља је да видим прворођеног сина пре него што умрем.“

Министар здравља Шри Ланке је 2017. признао је у холандској информативној емисији Зембла да је хиљаде беба незаконито продато ради усвајања у иностранству осамдесетих.

Европским породицама могло је да буде продато и до 11.000 деце, где су обе стране добиле лажна документа.

Сматра се да је око 4.000 деце завршило код породица у Холандији, док су друга отишла у друге европске земље као што су Шведска, Данска, Немачка и Велика Британија.

Нека су наводно рођена на „фармама беба“ које су продавале децу Западу – што је довело до привремене забране коју су шриланканске власти увеле на страна усвајања 1987.

Тариди Фонсека, која је истраживала усвајања више од 15 година, каже да постоје индиције да су неки утицајни и моћни парови зарађивали на несрећи очајних жена.

Болнички радници, адвокати и надзорници за условну слободу сви су зарађивали новац, каже Ендрју Силва, туристички водич у Шри Ланки који је помогао да се поново сретну 165 усвојене деце са биолошким мајкама.

• Маме током ванредног стања – суперхеројски напори за мир у кући
• Родитеље у Србији више плаши раздвајање од деце, него корона вирус
• Родитељски ратови: Шта када мама или тата отму дете

Почео је да помаже људима 2000. године, након што је један холандски држављанин донирао дресове фудбалском тиму за који је он играо.

Њих двојица постали су пријатељи и Холанђанин је питао Ендрјуа да ли би могао да помогне његовим пријатељима у Холандији да пронађу биолошке мајке.

Од тада, Ендрјуу су се обраћале и шриланканске мајке.

„Чуо сам од неких мајки да су неки болнички радници били уплетени у продају тих беба“, каже он.

„Тражили су рањиве, младе мајке и нудили ‘помоћ’ да пронађу бољи дом за бебе.“

„Неке мајке су ми рекле да су неки правници и судски званичници држали бебе на одређеним местима све док неко од њих не дође у ситуацију да као званично лице одобри усвајање.“

Идеја да су утицајни људи учествовали у мрежи усвајања није ретка у причама ових жена.

Кад је Каријаперума Атукорале Дон Сумитра затруднела са трећим дететом 1981. године, она и њен муж знали су да не могу да га задрже и предали су га локалном пастору у Коломбу.

Она каже да је он уговорио усвајање њихове бебе, која је рођена у новембру, и дао им 50.000 шриланканских рупија (отприлике 2.600 долара у то време).

Али нису добили никакве документе.

„Нисмо имали где да живимо и нисмо имали никакве конкретне приходе. Заједно смо одлучили да се одрекнемо наше ћерке, имала је око две или три недеље“, каже Сумитра.

„Кад сам питала пастора, увек би одговорио: ‘Не брините, ваше дете је добро’, али ја не знам ништа о њој.“

Сумитра каже да је добила сина касније, али да јој размишљање о ћерки причињава стални бол.

Ова шездесетепетогодишњакиња, која живи у Кадувели, очајнички жели да нађе своје дете, али је изгубила једине њене фотографије у поплави и не поседује више детаље о томе како да контактира пастора.

„Моја друга ћерка ми каже: ‘Мама, ајде да нађемо тог пастора’. Моја једина молба је да ми помогнете да нађемо моју ћерку.“

Ендрју Силва је до сада већ покушао да помогне Сумитри, али сви његови покушаји су се изјаловили.

Он каже да је његову потрагу често ометала чињеница да су жене добијале лажне документе и лажне детаље.

Усвојена деца често имају сличних проблема да пронађу биолошке породице, а чак и кад успеју, исход уме да буде срцепарајући.

Први пут кад је Нимал Саманта Ван Орт посетио Шри Ланку 2001, упознао је човека из туристичке агенције који се понудио да му помогне да пронађе мајку која је дала њега и његовог брата близанца на усвајања кад су имали шест недеља 1984.

Тек је 2003. добио телефонски позив од човека који је тврдио да је пронашао његову биолошку породицу, али вести нису биле добре – мајка близанаца преминула је 1986, у 21. години, три месеци након што је родила ћерку.

„Био је то најмрачнији дан у животу мог брата и мене“, каже Нимал Саманта.

„Одувек сам желео да откријем како је она и разлог зашто ме је дала на усвајање јер је била жена која ме је донела на свет.

„Најважнија ствар на свету за мене била је да сазнам да ли је она добро.“

Нимал Саманта је касније помогао да се оснује непрофитна организација по имену Фондација Нона – названа по његовој мајци – са групом шриланканских усвојеника.

Она је до сада помогла 1.600 девојака које су жртве сексуалног насиља и трафикинга у Шри Ланци финансирајући сиротишта, проналазећи смештај за жртве и плаћајући њихово образовање и обуку.

У септембру, Нимал Саманта је добио титулу витеза за свој рад од холандског краља током ненајављене посете краљевског представника састанку одбора фондације.

„Био је то шок, али и велика част и веома лепо признање“, каже он.

Нимал Саманта сматра да одлука холандске владе да забрани сва усвајања из иностранства „није најбоље решење“.

Међутим, званичници су упозорили да је систем усвајања у Холандији и даље подложан превари после две године истраге која пронашла „озбиљне прекршаје“ у процесу усвајања деце из земаља као што су Шри Ланка, Индонезија, Бангладеш, Бразил и Колумбија, између 1967. и 1997.

Иако преварантска и тајновита природа многих усвајања често отежава проналажење родбине, било је и неких срећних сусрета.

Санул Вилмер је рођен у Коломбу 27. фебруара 1984. године.

Остао је са мајком у сиротишту у Дехивали пре него што је усвојен са десет недеља.

„Знао сам да сам усвојено дете још од детињства. И зато сам одувек желео да упознам биолошке родитеље“, каже он.

„Одувек сам у себи осећао кризу идентитета – ко сам ја? Ја сам Шриланканац по изгледу, али сам Холанђанин по одгоју. Увек сам био знатижељан око порекла.“

Почео је да пише агенцији за усвајање у Холандији са молбом да му помогне да пронађе биолошку породицу са осам година.

Коначно је добио одговор кад је имао 15 година и агенција је успела да пронађе његову мајку, коју је упознао наредне године.

„Открио сам да имам сестру и брата и да је мој отац још увек са мојом мајком. Сви смо отишли да посетимо моју породицу у Хорани, што је било веома узбудљиво, емотивно и тужно у исто време“, каже он.

„Био сам срећан што сам их упознао, али сам био тужан што не могу да причам с њима јер не говорим синхалешки, а они не разумеју енглески. Било ми је жао што водим толико другачији живот од њиховог.“

Тридесетседмогодишњак, који је лекар сарадник на Универзитетском медицинском центра Утрехт у Амстердаму, сада је наставник синхалешког за усвојену децу као што је он.

Он каже да му је мајка испричала зашто га је дала на усвајање, али он не жели да открије разлог из страха да је не повреди.

Санул каже да јој ништа не замера и редовно је посећује у Шри Ланки, док су она и његов млађи брат присуствовали Сануловом венчању у Амстердаму 2019. године.

„Срећан сам човек, зато што сам открио да имам брата и сестру.“

Холандска влада је у фебруару саопштила да су њени званичници годинама били свесни кршења закона али да ништа нису предузели.

Недавно је изјавила да ће будући кабинет морати да одлучи како да поступа даље са прекоморским усвајањима.

Портпарол шриланканског кабинета министар Кехелија Рамбуквела рекао је за ББЦ да су илегална усвајања која су се одигравала у Шри Ланци током касних осамдесетих „била помешана са туризмом“.

Он је рекао да ће покренути питање одлуке холандске владе на следећем састанку кабинета и додао:

„Тренутно ситуација није толико лоша, али не бих рекао да се више уопште не дешава.“