У једној од сцена у филму, главни херој каже лекарима у породилишту: „Сви ви, цео медицински колектив, имате дубоки постабортни синдром“. У ствари – дубоки постабортни синдром има цела наша држава. Овакву праксу треба мењати.
Има ствари о којима је једноставније не размишљати. А и ако се замислиш боље је не говорити наглас. „Мање знаш – боље спаваш“, као што каже народна изрека. Мушкарцима је лакше да не размишљају о томе шта је то абортус. Чак и ако ти – лично ти сам – засигурно знаш да ниједна жена није радила абортус над дететом са којим је затруднела од тебе; чак и ако си ти спреман да учиниш све што можеш да би свој својој деци обезбедио минимални стандард – може ли се спавати мирно, знајући шта се свакодневно догађа са многим женама и њиховом децом? Јер мушкарац – је заштитник. У првом реду своје породице, али затим и свих које нема ко да заштити.
И женама је лакше да не размишљају о томе шта је то абортус. Па чак и ако оне саме нису радиле абортус. А већ ако су чиниле… Као што каже један од јунака у филму, лекар: „Ја им говорим да је то само грудвица ћелија, а после сестра и ја кријемо лавор, да жена не би видела шта је у њему“. А у другој причи, женски лик у филму, одрасла жена која је урадила абортус, објашњава средњошколки пре ултразвука: „Најважније је – не гледати на екран“. Окрени главу, не гледај, затвори очи – и нећеш видети оно што у ствари и онако већ знаш.
Мушкарцу је лакше да не гледа; жени – теже. Али у дубини душе сви ми знамо о чему је реч.
Пре почетка филма креативни продуцент, Александра Машкова-Благих, рекла је са сцене: „О абортусима се обично ћути. Управо зато се они и догађају. Овај филм је снимљен на захтев друштва и са новцем друштва. Он ће срушити заверу ћутања“. А после филма, када се повела дискусија, микрофон је узела млада девојка – наизглед не старија од двадесет година – и рекла: „Нама младима је јако тешко да о томе говоримо. Зато ја желим да што више мојих вршњакиња погледају овај филм“.
Младима је тешко да говоре о томе; нама људима средњих година – тешко; старијима – још теже. Али од тога што ми нећемо говорити о абортусима, они неће нестати. Први пут у историји, абортуси су легализовани за време Лењина – филм се и појавио управо у време стогодишњице легализације абортуса. И ако је данас – након што је четири покољења одрасло у држави у којој су абортуси постали чудовишна „нормалност“ – говорити о њима је тешко, остаје једино да се прибегне другим начинима „рушења завере ћутања“. И овде, цитирајући истог тог Лењина „од свих уметности за нас је најважнији – филм“. Желимо да верујемо да ће филм „Право на избор“ доћи до великих екрана у разним градовима Русије, а да ће касније бити приказан и на телевизији и бити доступан на интернету.
„Право на избор“ је први дугометражни филм Јелене Пискарјове. Новац за овај пројекат, како смо већ рекли, сакупили су људи са свих страна. Без обзира на ове две околности успели су да окупе значајан глумачки колектив: двоје заслужних глумаца Руске Федерације –Ирину Пегову и Анђелу Бељанску, добитника награде „Ника“ Бориса Каморзина, добитника Државне награде у области литературе и уметности Јелену Панову. Једну од главних улога – трудне средњошколке Јуље – одиграла је млада, али већ искусна и популарна Валентина Љапина.
Многи глумци су говорили пре пројекције филма, зашто су се сложили да учествују у снимању: зато што је тема абортуса важна, а сценарио их је уверио да је филм осмишљен да прикаже све тешкоће и муке, без сувишног моралисања. И то им је заиста и успело. Паралелно са причама двоје главних ликова – главног лекара у породилишту и трудне средњошколке – филм осликава и успутне приче, као на сликама импресиониста, нечији бол и нечију судбину, постављајући питања али не дајући одговоре.
Једна жена показује жени на суседном кревету у болници, фотографију са телефона:
– Ја путујем у овај хотел.
– А што нећеш да идеш трудна?
– Онда не бих могла да пијем. А тамо је сва цуга укључена у цену.
А друга је сва у сузама: „Ја сам самохрана мајка са двоје деце, ми једва крпимо крај са крајем. То је била случајна веза, он има своју породицу и децу!“ Трећој жени момак не ради, а четврта не жели треће дете, зато што њен муж и ове две ћерке не воли и не помаже јој око деце… али се касније испоставља да њен муж ради од ујутру до увече да би њој и ћеркама обезбедио све што треба и да веома жели сина. Двоје људи који воле једно друго и своју заједничку децу, али који су врло уморни, свако на свој начин, захваљујући перинаталном психологу налазе напокон време да загрле једно друго, да поразговарају и да изјаве љубав једно другом. И да прихвате треће дете.
Током целог филма ја сам и нехотице упоређивао филм „Право на избор“ са америчким филмом о абортусу „Непланирано“. Руска школа филма, која се ослања на руску класичну литературу, се наравно разликује од америчке. Радња филма има класичну руску причу: релативно млад, образован и енергичан човек постаје шеф у колективу који га види као чудака и почиње да ломи уобичајена окоштала правила.
У овом случају, главни јунак – четрдесетпетогодишњи хирирг Олег Волков, који се професионално и финансијски већ афирмисао и који је уз то и отац четворо деце („Како је код нас одувек било? Двоје деце – нормално, троје – грађански подвиг, а четворо – безумље“, – рећи ће најстарија лекарка, другим поводом, сећајући се позне совјетске епохе). Волков никада раније није радио на гинекологији, али га именују за главног лекара у породилишту. Он одмах проналази да лекари врше притисак на жене наговарајући их да врше абортусе, а често иду чак и на кршење закона, радећи абортусе у касним трудноћама по „фалсификованим“ медицинским предиспозицијама. Поред тога нико не одржава законски захтевану „недељу тишине“, не даје жени могућност да слуша откуцаје срца детета, не предлаже консултацију са перинаталним психологом. Волков покушава да промени ситуацију.
Разликује се и крај: ако се „Непланирано“ завршава типично америчким финалом, макар и локалним – градски абортаријум руше и граде меморијал нерођеној деци – у „Праву на избор“ крај је отворен. Ми на крају и не сазнајемо шта у будућности чека Олега Волкова: да ли ће остати на дужности или ће изгубити битку против увреженог система, али ми видимо да нису успели да га сломе и – што је најважније – да лекари у породилишту, који су га у почетку дочекали „на нож“, постају његов тим и да не желе да раде абортусе.
Али оно што је најважније: разлика између руског и америчког система и организације здравства, која је показана у ова два филма. Главна јунакиња „Непланираног“ (филм је снимљен по истинитој причи прим.ур.срб), Еби Џонсон (за разлику од Олега Волкова – она заиста постоји и наша је савременица), ради у клиници за абортусе Planned Parenthood (Планирано родитељство), што се принципијелно разликује од ситуације када, како каже Олег Волков својим колегама: „Ви преко дана убијете шесторо деце – и онда идете на ноћно дежурство да спасете живот седмом“.
Ствараоци филма, наравно, нису могли да предвиде, да ће недељу и нешто пре премијере, имењак главног хероја, главни репродуктолог Минстарства Здравља, доктор медицинских наука, професор Олег Аполихин, иступити са предлогом да се функција вршења абортуса пренесе у специјалне организације:
„Ја сматрам да то не треба да се ради у обичним медицинским установама, већ да за то треба створити клинике за абортус, <…> јер то није медицинска помоћ. Где је овде помоћ? Присиљавати лекара, да учествује у том греховном (за верујуће људе) послу, у убиству? Данас је урадио операцију – живот спасавао, а онда дође жена и он мора да убија. Многи лекари не желе то да раде и они морају имати право избора. У тим установама треба да раде људи који се са тиме слажу, неки абортмајстори, али то онда, извините, нису лекари. То су људи са медицинским образовањем“.
Али проблем је назрео и презрео, и зато су се о проблему неприхватљивости уобичајене праксе изјаснили и реални професор медицине и филмски јунак. У филму „Право на избор“ Олег Волков каже једној од лекарки у свом породилишту: „Колико дуго ја са Вама радим, а никад од Вас нисам чуо речи „дете“, „малиша“, „беба“, већ само „плод“, „ембрион“, „фетус“. У другој сцени он баца у лице својим колегама: „Зашто сте некад давно кренули у акушерство? Јесте ли лекари или џелати?“
Кад смо код тога, професор Олег Аполихин је такође био на премијери филма и говорећи после филма није крио сузе.
Наравно, многи лекари акушери-гинеколози – то су достојни људи, који свакодневно спасавају животе и помажу деци да дођу на светлост дана Божијег. Али и то да се према многим женама у породилиштима понашају са понижавањем и увредама – такође је јавна тајна. „Шта се дереш? Боли? А кад си залетела није болело?“ – слична питања, само у много грубљој форми су у породилиштима слушале многе жене. И што је много горе, имамо све основе да сматрамо да у породилиштима лекари систематски убијају недонешену децу. Одакле такав однос? Управо одатле што једни те исти људи по закону треба наизменично да спашавају децу и да их убијају.
У оба филма је показано како је организован систем финансирања абортуса. Иако се и у Русији и у САД ти системи суштински разликују, али у главном они су слични: зарада лекара зависи од броја урађених абортуса, зато му одговара да жену која се колеба погура не према одлуци да сачува дете већ супротно, ка одлуци да га убије.
Свој интерес ће за већину људи увек бити на првом месту. Зато, иако не постају сви лекари такви али се не треба чудити да се систем у целини и у САД и у Русији одавно претворио у крваву и бездушну покретну траку, која има само један циљ: да произведе што је могуће више абортуса у току радног дана.
И како увек и бива у таквим случајевима, поред тела нерођене деце тај систем меље душе абортмајстора и мајки, нагонећи их да се сакривају од сопствене савести иза отвореног цинизма. У „Непланираној“ шефица зове главну хероину да се састану у кабинету, где се складиште извађена из утроба мајки тела жртава абортуса. Кабинет са зове РоС. Званично се тумачи као „Products of Conception“ (производи зачећа), али у неформалним разговорима на кухињи међу запосленима називају га – „Pieces of Children“ (комади деце). У преводу се ова игра речи нажалост губи. А у „Праву на избор“ жена у шестом месецу трудноће пита збуњено док чека у реду за абортус: „Зар је то могуће?“ а одговарају јој: „За паре све може, може све што хоћеш. За паре ће они теби у деветом месецу трудноће изазвати порођај и својим рукама ће задавити бебу“.
У једној од сцена филма Олег Волков каже лекарима у породилишту: „Сви ви, цео медицински колектив имате дубоки постабортивни синдром“. На жалост то је само део истине: у ствари, сто година после легализације абортуса, дубоки постабортивни синдром има цела наша држава. И што више људи погледа овај филм, тим је више шансе да ћемо сви ми, цело наше друштво, сазнати, на ивици каквог понора се налазимо и да ћемо одлучити да учинимо корак назад. Постојећу ситуацију треба мењати. Прексиноћ, у Дому филма на премијери су присуствовали професори медицине, новинари, политиколози, правници, посланици, али што је најважније – и много обичних људи. Било је много младих – студенти, двадесетогодишњаци или мало старији дошли су у групама, момци и девојке. Било је много породица, део родитеља заједно са децом-тинејџерима. Много је било и једноставно обичних људи, лепих, добро обучених. Многи су плакали – и мушкарци и жене. И желимо да верујемо да ће овај филм променити наше друштво, да ће нам дати могућност да схватимо нешто важно и да зауставимо ту крваву покретну траку, која сваког дана уништава децу и од жена прави инвалиде.