У парохијама Српске православне цркве широм БиХ, од Мостара до Добоја, све је више младих свештеника и попадија, који личним примером показују како се треба борити за наталитет.
У дому пароха Митра Керлеца (34) и његове супруге Бојане (32) никад није досадно. А како би и било кад имају петоро деце у доби од једне до осам година.
Иако су у животној доби у којој многи њихови вршњаци још „глуваре“ идући с кафе на кафу и не помишљајући да се скуће и скрасе, Бојана и Митар већ имају велику породицу.
- Ево, недавно смо прославили десету годишњицу брака, а ја сам већ девет година стално или трудна или с бебом у наручју, или обоје упоредо – каже у шали попадија Бојана.
Млади супружници признају да нису баш тако планирали, али човек снује, а Бог одређује.
- Мислили смо да ћемо имати једно, можда двоје деце, али смо увидели да Бог има другачије планове. Уосталом, сваки је човек створен да нађе себе – каже отац Митар.
На питање, хоће ли имати још дечице, Бојана и Митар углас кажу: ако Бог да, хоћемо.
Свештеници и породице
Отац Митар подсећа на прву заповест по Светом писму, која људима поручује: рађајте се и множите се, напуните земљу и владајте њоме.
А мајка Бојана додаје: деца су благослов, права је радост одгајати их.
- Кад одемо некуд у госте, сви лете да се играју с нашом децом, да их чувају и мазе, а ми седимо и уживамо – каже Бојана.
Многи ће рећи, лако је попу и попадији да попују и децу рађају, кад имају све. Али, њихова животна прича сведочи да истинско благостање и срећа немају баш много везе са материјалним богатством и новцем.
Бојана и Митар су подстанари, тачније живе у кући коју им је уступио један парохијан. Парохијски дом за младог, другог шиповског пароха, и његову седмочлану породицу, још није ни почео да се гради.
А ни њихов брак, од самог почетка, није био од оних стереотипних. Митар је затражио благослов за женидбу још док је био студент теологије. Кад су се двоје младих узели, само је Бојана била запослена, радила је као пословођа у једној трговини у Шипову.
- Ето, жена ме издржавала, док сам се ја школовао – каже у шали Митар.
Кад је дипломирао, Митар је био ђакон, а онда је добио своју прву парохију, у селу Бабићи, у Јању код Шипова. Људи су тамо добри и побожни, али је парохија сиромашна, једва су крпили крај с крајем.
Бојана више није могла да ради: пристизала су дечица, а њено радно место је било далеко од Бабића и идиличног парохијског дома поред цркве.
- Није то оно правило „попадија не сме да ради“, али у мом случају испада да је баш тако. Кад сам радила за плату, нисам била попадија, кад сам постала попадија, више нисам ишла на посао – каже у шали Бојана.
Признаје да јој прве године мајчинства нису биле баш лаке.
- Имали смо троје деце у пеленама. Сад је много лакше, старија деца помажу око најмлађих. Што их је више, боље слушају и лепше се слажу, уче једни од других – објашњава млада попадија.
Главни „учитељ“ и „шеф“ екипе је, наравно, првенац Момчило (8). Он је већ велики дечко, иде у трећи разред. Воли фудбал. Његова сестра Марија (6) је ђак првак. Марија воли да пева.
Димитрије (5) је предшколац. И он воли фудбал, али још више воли да прича. Нема појма шта ће бити кад порасте, али ако је судити по његовој разговорљивости, могао би у новинаре, адвокате или политичаре.
Кад смо „старију екипу“ упитали да ли су им досадне бебе, које им се стално врзмају око ногу, Димитрије је као из топа одговорио:
- Нису досадне. Бебе су супер. Ја бих волио да у мојој кући има милион – рекао је.
Растко има само три и по године, али га већ „муче“ озбиљне дилеме: да ли да постане фудбалер, по угледу на старију браћу, или ће у свештенике, као тата.
- Растко редовно иде са мном на вечерње, певуши, помаже ми – каже поносни тата.
Најмлађа, Екатерина (1), по занимању беба, највише воли да – једе. Стално се врзма око стола, својеручно се гостећи ђаконијама, које је спремила мама.
Ако је судити по трпези у дому Керлецових, Бојана је права „старовременска“ попадија.
И док се мала Екатарина гнездила у татином крилу, дечаци су ухватили прилику да шапатом питају, кад ће завршити сликање, па да скину беле кошуље, обуку мајице и шмугну напоље, играти лопте.
Испраћајући синове на „утакмицу“ у дворишту, парох Митар, понавља да је родитељство највећа срећа, а породица стуб заједнице.
- Наш је задатак да верницима будемо за пример. Не можемо једно проповедати, а друго чинити. Ако саветујемо верницима да рађају децу, није у реду да ми избегавамо родитељске обавезе – каже отац Митар.
Па мудро додаје да је најважније „намерити се на жену“, која овако размишља.
Млади парох из Шипова није једини православни свештеник у БиХ који се може подичити великом породицом и попадијом која је пожртвована мајка.
Станард је одавно поставио отац Радивој Круљ, некада парох мостарски, који ускоро преузима нову парохију, у Хилдесхајму у Немачкој. Он и његова супруга, попадија Наташа, имају шесторо деце. Њихова екипа је већ поодрасла: најмлађи син има девет, најстарија кћерка 23 године.
- С нама у Немачку путује троје најмлађих. Остали ће нам се, ако Бог да, касније придружити, за сада имају обавеза у гимназији и на факултетима – каже поносни отац.
Овај свештеник, кога су још у младости, због музике коју слуша, прозвали „поп рок“ и који је популаран, нарочито међу младим верницима, каже да се никад, ниједног тренутка, није покајао што има шесторо деце.
- Надам се да ће и млади свештеници одабрати овакав пут – каже отац Радивој.
Пут посвећености деци и породици одабрали су и парох веселињски Срђан Белензада и његова супруга попадија Љиљана. Они имају „само“ четворо деце, али ово само ваља узети с резервом. Јер, у брак су ступили кад су већ обоје напунили тридесету, и породицу основали у пустом, ратом разореном Гламочу.
- Да ми је неко рекао да ћу у тридесетима за пет година родити четворо деце, не бих му веровала. Али, ето, Бог нас је благословио, да будемо срећни родитељи и уживамо у одрастању наше деце – каже попадија Љиљана.
Њихова деца, Марија (14), Јелена (12), Михајло (11) и Јован (10) одрастају у манастиру. У конаку Манастира Веселиње у Гламочу, који стицајем околности никад није заживио пуним манастирским животом, уређен је парохијски дом за породицу Белензада.
И тако данас, уместо монаха и монахиња, у манастирском здању живи једна велика и срећна породица.
Велика и срећна је и породица Горановић, која је Цркви дала двојицу свештеника. Браћа близанци Недељко и Никола Горановић (36) одрасли су у породици са много деце, а и сами су наставили традицију. Данас двојица близанаца-пароха, имају заједно десеторо деце.
Недељко Горановић, парох у цркви Рођења Пресвете богородице у Добоју, и његова супруга Маја имају три сина и три кћерке. Ко зна, можда ће их бити још: супружници су млади, а најмлађи њихов синчић Симеон је бебица од девет месеци.
Недељков брат Никола, парох у храму Свете Петке Гаревцу у Модричи, и његова супруга Рада имају четири кћеркице.
Мале Горановићке су од најранијег детињства посвећене црквеном пјевању, па редовно помажу тати када служи литургију у храму Свете Петке Параскеве. И у овој породици бројно стање, можда, још није коначно.
Како је Растко добио име
Митар Керлец, парох из Шипова и отац петоро деце, прича како је његов најмлађи син, Растко, добио име.
- Моја супруга Бојана је у породилиште отишла 10. маја, на празник спаљивања моштију Светог Саве. Била је на молитви, причестила се и онда смо кренули у болницу. Каже ми, кад је већ овако, даћемо му име Сава. А ја кажем, нек буде Сава, кад се замонаши, на крштењу ћемо му дати име Растко – прича отац Митар.
Свети Сава је рођен као принц Растко Немањић, а Сава му је било монашко име.
Свако дете има своју нафаку
Бојана и Митар Керлец кажу да не треба мислити само на материјално, кад се планира породица, јер „свако дете има своју нафаку“.
- Кад ме је један стари парохијан, пре много година, питао колико ћемо деце имати, рекао сам једно или двоје, не може се више. А он ми вели: немој мислити на то, само се ти побрини са себе и своју жену, а децу храни Бог. Испоставило се да је био у праву. Иако Бојана и ја имамо петоро деце, никад нисмо имали никакву материјалну муку – каже отац Митар.