Након недавно донете пресуде Врховног суда САД у случају Добс против Организације за женско здравље Џексон, којом је јукинут абортус као уставно право, заједница која се залаже за право на живот има много разлога за славље. Више од 50 година, пролајф заједница, а нарочито Католичка црква, евангелистички протестанти, Православна црква и ортодоксни Јевреји непоколебљиво су се борили за живот нерођеног детета у мајчиној утроби, а 24. јуна 2022. њихов труд се најзад исплатио. Баш као што дисиденти у Совјетском Савезу и источној Европи почетком осамдесетих година 20. века нису очекивали да ће доживети да виде пад комунизма, тако и заговорници права уа живот у Америци 2010. године нису мислили да ће доживети да виде укидање абортуса као уставног права. Па ипак, комунизам је 1989. године пао у Источној Европи, а 1991. у Совијетском Савезу, а сада је укинут и абортус као уставно право у јуну 2022. године. Све се дешава онда када Бог каже да је прави тренутак.
Ипак, након што неколико дана (или недеља) буду славили ову победу, активисти покрета за живот наставиће напоран рад који су и до сада обављали. Прво, сада када је Врховни суд питање абортуса вратио појединачним државама на одлучивање, морамо се борити за право на живот нерођених у државама које немају тзв. „тригер” законе који би забранили абортус. То ће захтевати много рада и издржљивости, посебно у либералним државама на североистоку и западу, али то је посао који морамо да урадимо.
Друго, потребно је да створимо и проширимо и на државном и на националном нивоу инфраструктуру потребну да подржимо жене које ће сада у већем броју износити трудноћу до краја, захваљујући пресуди у случају Добс. Ево неколико ствари које треба да размотримо и урадимо:
- подржати и проширити пролајф центре за трудноћу који пружају подршку и помоћ мајкама и деци како пре, тако и неко време након рођења детета;
- обезбедити додатну подршку у приходима трудницама, породиљама и породицама које су у финансијским потешкоћама;
- обезбедити значајне пореске олакшице и умањења пореза за новац који мајке и породице троше на подизање деце;
- обезбедити финансијску подршку мајкама које ће дати дете на усвајање након рођења;
- обезбедити финансијску подршку породицама које желе да усвоје дете (нпр. омогућити породицама одбитак пореза на сав новац који потроше у процесу усвајања);
- поједноставити законе о усвајању како би процес усвајања био много лакши и бржи;
- проширити порески кредит за бригу о деци како би обухватио сву децу, а не само ону која иду у вртић, јер се тиме практично кажњавају мајке које не раде;
- проширити услуге менталног здравља за труднице и младе мајке; и
- подржати и промовисати предавања у оквиру заједница, како верских тако и секуларних, о родитељству, вештинама успешног брака, очинству, итд, која су намењена и мушкарцима и женама, очевима и мајкама.
Ово су само неки предлози које треба да размотримо; можда свако од вас има још других добрих предлога. Али наша је свечана дужност да будемо делатни јер ће жене сада рађати децу коју би иначе абортирале.
Дакле, премда заиста треба да славимо то што је укинут абортус као уставно право (заправо, Врховни суд је потврдио и показао да абортус никада и није био уставно право), сада морамо признати да је пред нама још много посла, укључујући и борбу за живот на државном нивоу и пружање подршке која је женама и породицама потребна. Не треба сумњати да ми то можемо, јер се већ пола века ни у једном тренутку нисмо поколебали у борби за живот и на крају смо извојевали победу. Сада треба да будемо на висини задатка.
Фотографија: Public Domain Pictures