У Београду сам ово лето боравио непуна три сата, што ми је било довољно да потврдим давно стечен утисак о убрзаном однарођивању наше престонице. Пењући се Улицом краља Петра, видех да су називи свих фирми исписани латиничним словима, и поврх свега, на енглеском језику. Кад су Немци, 1940, окупирали Париз, поставили су, на главним трговима, сопствене уличне табле, да би им се војници у туђем граду лакше сналазили. Ми смо, у Београду, тај посао унапред обавили. Разуме се да лично немам ништа против енглеског језика. Препевавао сам поезију Шекспира, Паунда и Јејтса чији језик ме је подучавао слободи. У Београду је поробљивање добило комичне размере, а напуштање ћирилице сведочи о бежању од себе, о порицању свога идентитета.
По мишљењу Милоша Ковачевића држава не жели да подржи напоре да српски језик добије статус службеног језика свуда тамо где је нужна употреба стандардног или књижевног језика српског. НЈој као да су питања српског језика и ћирилице као јединог његовог историјског писма – “тринаеста рупа на свирали”.
- Томе је најбољи показатељ новоусвојени Закон о родној равноправности који је, по мишљењу свих који су иоле упућени у србистику, закон против српског језика и његових правила – рекао је Ковачевић.
Имамо три репрезентативна речника савременог српског језика, али ни у једном од њих није обрађена лексика после педесетих година 20 века, указала је Рајна Драгићевић, и истакла:
- У време када европски народи мере фреквенцију сваке нове речи, ми немамо запис о лексици коју користимо последњих 70 година. Матица српска је покушала да исправи тај пропуст, основан је пројекат израде вишетомног речника, а Матица се ове године пријавила на конкурс Министарства културе за средства која би уложила у скенер. Иако је у пријави наглашена важност пројекта, одговор Министарства је био негативан, а у образложењу је писало да МС тражи премало средстава и да јој се зато не може изаћи у сусрет. За то време, Хрватска подржава 24 пројекта Института за хрватски језик и још 10 додатних лексикографских пројекта.
Наша је зла коб вишевековна немогућност да се јасно одреди и гласно каже шта је српско, нагласио је Ненад Николић, док је Бошко Сувајџић указао на српску народну књижевност као истинску класику која је и део светске књижевне баштине.
- Српска књижевност је у свом основном хабитусу увек чувала критичку вест и дубину промишљања националне историје. То се јасно види код три наша највећа писца, НЈегоша, Андрића и Црњанског. Ни код једног од њих српска историја није глофирикована и улепшавана, напротив, свугде су показане њене тамне путање – рекао је Душко Бабић.
Радивоје Микић је указао да појединци, користећи и експозитуре у нашим редовима, утичу на то да се у школским програмима нађе што мање писаца који су рођени или који су деловали изван Србије, а такви су Кочић, Десница, Ћопић, на које се већ удара. Да би се овакве појаве схватиле на прави начин Микић је подсетио на текстове Стојана Новаковића и Зорана Мишића који су на прави начин сагледали идентитет српске књижевности и културе.
Напомињући да се Србијом шири поплава вулгарности и порнографије, Зоран Аврамовић је рекао:
- Има оних који нас уверавају да је слобода начин да се уважавају, заправо разарају моралне, националне и културне вредности. Та деструкција јавног морала је тако силовита да се морамо упитати да ли ће се избрисати разлика између примитивизма и цивилизације, стида и брутализма, културе и нагона.